Bruno Fernandeš (©Reuters)
Bruno Fernandeš (©Reuters)

PRELAZZI: Bruno Fernandeš - Nismo ljubomorni, ali hoćemo da znamo

Vreme čitanja: 7min | sub. 04.07.20. | 12:13

Old Traford dugo nije imao ovakvog igrača, još od onda kada su ih imali toliko da je to bilo neprijatno i izazivalo nezdravu dozu ljubomore i zavisti kod svih koji ne vole Junajted

Psiholozi i drugi prevaranti će vam reći da je ljubomora jedna od najranijih emocija koju čovek iskazuje. Zabeležena je, tvrde, i kod petomesečnih beba. I dalje nisu sigurni da li je urođena ili uslovljena kulturom i vaspitanjem, ali uvek je tu: strah od gubitka nečega što imate ili mržnja što neko drugi ima ono što vi nemate. Tu se već približava zavisti, emociji koja joj je slična, ali nije sinonim.

Šekspir je pisao o zavisti i ljubomori kao o “čudovištu zelenih očiju”, pa se od tada kaže “zelen od ljubomore”. Šekspir je napisao i pripovest o Otelu, koji uništi svoj i tuđe živote iz iracionalnog straha, požude i verovanja u laži. I posle barda, nema knjige, filma niti serije koja se bavi međuljudskim odnosima a koja se nije makar ovlaš dotakla ovog fenomena.

Izabrane vesti

Kod fudbalskog navijača zavist je posebno izražena, i vrlo lako prelazi u dugotrajnu gorčinu. Oni koji nešto nemaju - titule, pehare, pobede, istoriju, velike igrače, sreću, pun stadion, naklonost sudija, ma šta god vam padne na um – žele ono što imaju neki drugi. Ukoliko stanje potraje dugo, može da se razvije u ozlojeđenost koju ni pet kamiona srebrnine ne može da popravi.

No dogodi se nekad, u fudbalu posebno, da postoje ljudi koji – iako bi u teoriji to jednostavno morao da bude slučaj – ne izazivaju takvu vrstu negativnih emocija.

Zavist je, pričao je još Aristotel, bol pri pogledu na tuđu sreću. Osećaš da bi i ti trebalo da je štrpneš malo, ubeđen si da je oni nisu ničim zaslužili, tešiš se da je to samo zrno utehe u njihovim bednim životima koji će biti, Bože zdravlja, ispunjeni nemirima i tugom, pa ipak, pa ipak, ne možeš da mrziš, ne možeš da budeš ljubomoran, nego samo ćutiš i gledaš i ćutiš i gledaš i ponekad se nasmeješ kad gledaš... Bruna Fernandeša.

I bude ti tek malo krivo, i budeš tek malo zavidan, i budeš tek trunku ljubomoran. Najnežnija-nijansa-zelene ljubomoran.

Ono kad se kreće po terenu uvek blizu lopte i nikad ne bežeći od nje, ono kad izabere pas za koji bi mu i Kevin de Brujne rekao “Alal ti vera”, ono kad otvori nogu ili je samo potkopa ili ga grune iz slobodnjaka kao da je odjednom pukao top, i još mnogo toga što je u svega pregršt utakmica pokazao u Engleskoj, čine Bruna Fernandeša endemskom pojavom na mnogo nivoa.

Jedini je igrač koji u Mančester Junajtedu, ovom tegobnom i, pre njegovog dolaska, toliko sporom i bezidejnom da se ser Aleks Ferguson sigurno pravi da je to isti klub, jer ni po čemu sem po grbu ne liči na ono što je on ostavio, u takvom Junajtedu jedini je koji svojim prisustvom na terenu čini saigrače neuporedivo boljim nego što jesu. (A to je ono što Pogba, čak i kad mu se igra, što nije previše često, nikako ne uspeva ili ne želi ni da proba.)

On je greška u lošoj transfer-računici Eda Vudvorda, poklon s neba za Ole Gunara Solskjera i melem na ljute rane napaćenih navijača kluba, on je, a samo je tu pola godine, otkriće čudne sezone koja je morala da se nastavi, između ostalog, i zato da bismo videli da li su februar i prva polovina marta bili samo slučajnost, tek onaj najtopliji san pre grubog buđenja.

Ako novinari jako vole poređenja sa muzikom, pa tako pričaju o hevi-metal fudbalu i o simfonijskim orkestrima, Bruno bi bio neka vrsta džez-soliste, sposobnog da svoje harmonijski neočekivane akorde uklopi u postojeći ritam, a da nikada ne zaboravi da se igra.

Izuzetak je i od uvreženog pravila o prilagođavanju Premijer ligi: kada je na terenu, ne možete da se setite trenutka u kojem on nije bio u Premijer ligi i jasno je jedino koliko je čitavo prvenstvo bilo posnije, ma gluplje bez njega.

(I koliko ne bi bilo posnije i gluplje bez Đovanija Lo Selsa, ma koliko Murinjo, u svojoj murinjovštini, pokušavao da nas ubedi da su njih dvojica uporedivi.)

Samo što bi Bruno umeo dosta toga da vam kaže o prilagođavanju. Iako dete severa Portugalije, nikada nije zaigrao u dresu Porta, kojem ceo region prirodno naginje. Bio je u podmlatku Boaviste, ali ni za crno-bele nikada neće debitovati: u jednom od transfera kakvih ima “mali milion”, a koji su vam čudni tek u perspektivi, kada neki bruno fernandeš postane Bruno Fernandeš, sa jedva 17 godina otišao je u Novaru.

Novara je grad u ćošku Pijemonta i klub koji je najpoznatiji po tome što je u njemu, iz porodičnih i geografskih razloga, karijeru okončao Silvio Piola; mimo toga, najpoznatiji su po tome što je za njih, u Seriji B, debitovao Bruno Fernandeš.

Tamo će klinac kojem su još tražili pravu poziciju – što u ovom kontekstu nije ukor, već pohvala – naučiti gorke lekcije o drugoj kulturi, ne samo fudbalskoj. Bio je usamljen, nije znao jezik, želeo je da se vrati tamo gde nije stranac; i koliko bi samo stvari propustio da je tada, kao što je planirao, spakovao kofere i potpisao predaju nostalgiji.

No volja za igrom bila je jača, poruke koje su mu slali svi koji bi ga videli – prvo bi se zabrinuli zbog njegove građe, smatrajući da neko tako mršav nema šta da traži u Kalču, posebno ne u Seriji B – o tome da u njemu ima onog “nečega” hrabrile su ga da nastavi. Kada je u lokalnom dnevnom listu izašao naslov “Maradona iz Novare” (kako samo lokalci umeju slatko da preteruju!), bilo je jasno da je iz vinskog regiona Portugalije klub zapravo iskopao grumen zlata.

Primetiće ga i Udineze, pod svoje će ga uzeti trener Frančesko Gvidolin i, što je za našu, njegovu i priču o Mančester Junajtedu najvažnije, veteran po imenu Antonio di Natale. Hodajuća legenda kluba biće i mentor i učitelj, ali i veliki kritičar tog klinca, kako to stariji valjda i treba da rade, ako su pravi.

Toto je pričao da mali zna mnogo lopte, ali da se previše često isključi, da mu koncentracija nije jača strana, da samo pusti da utakmica ide mimo njega.

To će se događati u Udinezeu, pa i u Sampdoriji, gde će ući u “desetku” Roberta Manćinija i neće je se nanositi; i tek povratkom u Portugaliju, u Sporting, Bruno će postati lider. Opet je tu imao pomoć sa strane: Žorž Žezus, harizmatični lik koji će tek u onoj bivšoj portugalskoj koloniji uspeti da sahrani neke svoje demone i da postane dovoljno cenjen da ga više niko ne proglašava luzerom, od Bruna je napravio prvu zvezdu tima, dao mu ulogu i generala i carinika i potpunu slobodu da radi šta misli i da misli kako hoće.

U Lisabonu će, s trakom oko ruke, naučiti još jednu školu, onu o navijačima – zanimljivo je kako proradi ta krv portugalska; pre dve godine su Sportingove pristalice napale igrače, ovog je proleća bio red na Benfikine? – ali ni to nije moglo da pomuti njegov uspon, ni da sakrije taj X-faktor, oličen u 33 gola u poslednjoj punoj sezoni u zeleno-belom.

A onda Engleska, posle dugo koketiranja; bilo je onih, ma bilo ih je u većini verovatno, koji su pomislili da to Junajted opet tumara bespućima povesne neozbiljnosti, da su opet potrošili novac samo da bi potrošili novac, odnosno pokazali ambiciju kakvu od njih očekuju fanovi sve praznijih očiju i srca.

Ah, posle svega nekoliko utakmica, čuo se jedan gromoglasni “klik”, to je Bruno Fernandes upao u ritam i u tim kao umetnute digresije u Saramagove rečenice. +

Old Traford dugo nije imao ovakvog igrača, još od onda kada su ih imali toliko da je to bilo neprijatno i izazivalo nezdravu dozu ljubomore i zavisti kod svih koji ne vole Junajted.

Igrača kojem veruju, onoga u koga mogu da se pouzdaju, onoga zbog koga se više – a to nema veze samo sa sve boljim mesto na tabeli i povratkom u trku za Ligu šampiona, iako ono nije nimalo naodmet – ne bude subotom pred utakmicu i pale televizore sa zebnjom, strepnjom i utučenošću.

Neće jedan fudbaler, pa ni još nekoliko pobeda, od stadiona opet napraviti veselo mestašce, ali ako je ikada postojao dobar početak, onda je on pred nama...

I tek povremeno, kod iole neutralnog gledaoca počinje da se javlja sumnja: ovo je nemoguće, kazaće on sebi, nemoguće da se neko tako brzo uklopio, ovo je neka greška kao što je bila greška da Junajted ubode pojačanje, moraće da stane i da poveže pet bledih utakmica ili će se povrediti ili će ga Pogba pretući, štagod.

A ako ne bude tako, pa nastavi? Dobro, onda će proraditi zavist, onda će ojačati ljubomora, onda će biti bola, i urođenog i stečenog, pri pogledu na tuđu sreću.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

PREMIJER LIGA - 33. KOLO

Subota

13.30: (3,45) Norič (3,15) Brajton (2,25)

16.00: (1,70) Lester (3,60) Kristal Palas (5,40)

16.00: (1,22) Mančester Junajted (6,50) Bornmut (13,0)

18.30: (2,50) Vulverhempton (3,10) Arsenal (3,00)

21.00: (1,45) Čelsi (4,40) Votford (7,50)

Nedelja

13.00: (2,90) Barnli (2,90) Šefild Junajted (2,75)

15.15: (2,75) Njukasl (3,05) Vest Hem (2,75)

17.30: (1,35) Liverpul (5,30) Aston Vila (8,00)

20.00: (8,00) Sautempton (5,30) Mančester Siti (1,35)

Ponedeljak

21.00: (2,25) Totenhem (3,35) Everton (3,20)

*** kvote su podložne promenama



tagovi

Bruno FernandešPrelazziMarko Prelević

Obaveštavaj me

Man. Junajted

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara