PRELAZZI: Ćelavi blizanac Tomasa Gravesena

Svi su za Tomasa Gravesena mislili da je samo razbijač. Sa onakvom glavom i onakvim pogledom, upoređivali su ga sa trolovima, a nimalo mu nije pomogla ona epizoda u Realu, kada su se oči celog sveta presijavale na njegovoj ćeli.

Doveden da zameni Kloda Makelelea – što ne bi uspeo niko, da se razumemo – Danac je nervirao i saigrače, i trenere, i razmaženu špansku publiku, svu na note, koja je protiv takvih neotesanaca u svojim redovima umela da izvadi bele maramice iz džepa sakoa.

Bila je to velika zabluda. Jer tamo odakle je došao, sve prljave poslove obavljao je jedan drugi ćelavac. Njegov nešto više šlank blizanac.

Najbolji Everton u ovom veku, o kojem će i danas na Mersisajdu da se pričaju bajke – sa zapletom zvanim "eh, da je samo.." – onaj Dejvida Mojesa, imao je možda malo majstora, ali ga je krasio timski duh. Bila je to ekipa koja je mogla da vas pretuče (i to je često radila) i potom da vam se iskezi u lice i nehajno palcem obriše krv skorelu na uglu usana.

Gudison je bio zaj...no mesto, i premda se taj sastav danas čita kao rubrika "gde su šta rade", ljubitelji Premijer lige s početka ovog stoleća i dalje se lecnu. Martin, Hibert, Vir, Stabs, Karsli, Gravesen, Osman, Kejhil, Kilbejn, Bent, Dankan Ferguson. I Kevin Kempbel kad baš zagusti.

Da, eto ga u sredini ovog nabrajanja, parnjak čoveku koji će u korist svoje štete preći u Madrid u leto 2005, no ko bi mu zamerio, i ko ne bi odleteo, posebno ako se zovete Tomas Gravesen i izgledate kao Tomas Gravesen.

Li Karsli zapravo je bio srce i duša tog tima, čak i više od Danca, koji je počesto zauzimao poziciju što bismo i danas nazvali "osmicom". A Karsli, Irac rođen u Šeldonu, oronulom i opasnom predgrađu Birmingema, pomešane plave i zelene krvi, neumorni trudbenik bez značke i priznanja, završavao je poslove.

Koliko uspešno? Toliko da se već u avgustu 2005. po “Santjago Bernabeu” proširila glasina da je neko napravio ozbiljan faul, da skauti jesu pričali o jednom manijaku iz Evertona što može da sredi stvari na koncu prve ere "Galaktikosa", ali da su, izgleda, doveli pogrešnog.

Li Karsli nikada nije otišao u Real; posle Evertona igraće još u "svom" Birmingemu i onda privesti karijeru kraju u Koventriju; ubeležiće i 40 nastupa za reprezentaciju Republike Irske i tamo će ga se baš sećati po lepom.

Zapravo, svuda će ga se sećati po lepom, ali nije to sada poenta, ako je ikad, nego nešto drugo: ko bi ikada mogao da pomisli, tamo na vrhuncu opasnog, omraženog Evertona, da će Li Karsli postati trener? I hajde trener, nego selektor, i hajde selektor, nego selektor engleske reprezentacije.

I to ne bilo koje, nego verovatno najtalentovanije u ovom veku, ili svim vekovima.

A možda i ima smisla, da mladići poput Gibs-Vajta, Džejkoba Ramzija, Maduekea, Kurtisa Džonsa, Kola Palmera i Emila Smit-Roua, da pomenemo samo neke od vedeta engleskog sastava koji se bez previše muke plasirao u polufinale Evropskog prvenstva, budu sa njim i pod njim; ako preskoče Izrael, u današnjem meču u Batumiju u kojem su ogromni favoriti, verovatno ih očekuje duel za pamćenje protiv španskih vršnjaka.

Definitivno ima smisla da mladi Englezi u prve četiri utakmice na turniru nisu primili ni gol, a možda još više to da i pored svih imena – neki od njih su odavno u prvom timu najboljih premijerligaških klubova – nijedan nije odskočio.

Svaki je pomalo Li Karsli, hoćemo reći.

Irac je došao na klupu tima nakon kraha na prethodnom Evropskom prvenstvu. Tada su, pod vođstvom Ejdija Botrojda, jednako talentovani Englezi ispali u grupi, nakon glatkih poraza od Švajcarske i Portugalije; izbor je pao na čoveka koji je, kad se sve sabere, svega nekoliko meseci vodio bilo kakav seniorski tim.

Uglavnom je radio sa mladima, a jednu sezonu proveo je i nadomak Pepa Gvardiole u trening-centru Sitija, ugradivši se pomalo u ono razgranato katalonsko stablo koje će tek da daje plodove.

Bila je to ozbiljno zaobilazna putanja, sve sa tri godine koje je proveo na mestu "specijaliste" u Fudbalskoj asocijaciji, izučavajući taktiku više u teoriji nego u praksi.

Li je oduvek bio inteligentan igrač, potpuno svestan stvari koje zna i još svesniji onih koji ne zna, i umesto da krene putem kojim idu neke izvikanije zvezde – mislimo na Lamparda i Džerarda mada, sudeći po najnovijem potezu u mladoj trenerskoj karijeri, više ni Džerard ne misli na Džerarda? – on je polako krčio svoj put. Toliko da je prošlo punih 19 godina otkako je prvi put seo u trenersku skamiju, do njegovog velikog krunisanja sada u Gruziji (i Rumuniji).

Kao što je nekada bio šraf u timu Evertona i svoj težački rad usmeravao u pravcu timskog boljitka – čak i kada bi to značilo da Tomas Gravesen kupi sve zasluge i dobija poziv od Kralja lično – tako i sada gleda širu sliku, koja se zove "pravljenje igrača za seniorski tim".

(Nakon svake utakmice, bez obzira da li je četvrtfinale Evropskog prvenstva ili prijateljski duel na stadionu Barnlija, Karsli šalje selektoru Garetu Sautgejtu detaljan izveštaj u kojem su ocene igrača na terenu, ali i njihovo ponašanje van njega, uključujući i druželjubivost i entuzijazam na treningu i u kantini.)

Ali, ako se Engleska prvi put posle 1984. godine popne na "mali" krov Evrope, neće to ič da naškodi njegovoj sve boljoj reputaciji.

Ima i do toga što ga ova selekcija dobro poznaje, budući da je bio nazočan i kada su neki od njih debitovali još u petlićima i juniorima. Iz povremenih intervjua igrača, deluje da su oduševljeni Lijevom iskrenošću, preciznošću i jasnoćom; ne odmaže ni što se trudi da sa svakim od njih ima pre prijateljski nego pokroviteljski odnos.

Njegova Engleska samo po borbenosti, korišćenju šansi i zategnutoj odbrani liči na Everton iz najsvetlijih dana (i Evertona i Karslijeve karijere); po svemu ostalom, to je novi tim onoliko koliko se on kao trener razlikuje od Lija Karslija, ćelavog blizanca Tomasa Gravesena.

Pardon, od čoveka koji je, umesto Danca, možda trebalo da završi u Realu.

EVROPSKO U21 PRVENSTVO, POLUFINALE

18.00: (8,00) Izrael (4,40) Engleska (1,42)

21.00: (1,80) Španija (3,60) Ukrajina (4,60)