PRELAZZI: Don’t look back in anger

Mnogo je puta ispričana ta čudesna veza muzike i fudbala; od trenutka kada je prva tribina zapevala Bitlse, do pravih petominutnih kompozicija koje čujete svaki put kada u jedan ujutru obrnete kanal na Argentince.

To je samo jedan od razloga što ova priča može – a možda i mora – da bude ispričana kroz muziku. 

Koje su ostale?

Muzika olakšava stvari, muzikom možete nekom da se udvarate (ko je ovde dovoljno mator da je snimao kasete svojim simpatijama, neka digne artritičnu ruku!), zahvaljujući njoj možete da iskalite bes; pesme često kažu ono što osećate mnogo bolje nego što vi to umete, posebno kada su emocije na vrhuncu, ili kada nestaju.

A onda su tu i braća Galager.

Oasis su povratničkom turnejom prošle godine dokazali da su najveći bend na svetu, a onda su to dokazali i ove, kada su karte za nove evropske datume razgrabljene doslovno u minuti (potpisnik ovih redova nije uspeo da ih se dokopa, ali je dug detinjstvu odužio u leto 2025. na Vembliju, pa mu nije baš toliko žao); Oasis su, opet, neodvojivi od onoga što se proteklih godina dešavalo na stadionu Etihad, i još neodvojiviji od onoga što se dešavalo na starom Mejn roudu.

Noel i Lijam su stari navijači Mančester sitija, ljudi zbog kojih su se svetloplavi dresovi kupovali nekada, dok je klub tavorio, i zbog kojih je napravljena cela nova kolekcija da prati poslednju turneju; kada kažeš “pravi navijač”, možda ne pomisliš na čoveka čije se bogatstvo meri milionima i milionima funti, ali upravo je u tome lepota navijanja. Što smo na tribini svi jednaki.

(Gulliver©AP Photo/Matt Dunham)

Noel i Lijam nasledili su Mančester siti koji ima nabusitog, preuspešnog komšiju i samo daleko sećanje na dane slave; nasledili su klub koji na prelazu vekova igra u trećem rangu takmičenja, a golove daju, kad ih daju, Šon Gouter i Pol Dikov. 

Zato se, a ne zbog miliona prodatih CD-ova, njihova reč sluša, zato je Noel reagovao kada je na videlo izašla prvo nezvanična, a onda i zvanična presuda Premijer lige, o tome da je Mančester siti, ne pada nam na pamet bolja reč od te, prevario ceo fudbal i tom prevarom, ne pada nam na pamet bolja reč od te, ukrao titule i uspehe. 

Pa ima li nečeg logičnijeg nego da probamo – između ostalog, i da nas ne bi optužilo da smo suviše pristrasni – da priču o tome šta je bilo i onome što će možda doći, ispričamo kroz stihove Oasisa?

The Masterplan

Možda je ovo suviše očigledan izbor za početak, makar zbog imena pesme. Ili zbog činjenice da “The Masterplan” nikada nije bio zamišljen kao veliki hit; u pitanju je, zapravo, čuvena B-strana singla “Wonderwall”, koji svi znamo.

A Siti je želeo da uzdrma sistem, postojala je cela ideja dovođenja kluba na nivo Mančester junajteda i drugih velikana, pa osvajanje Evrope i kroz njega, ili je to zapravo bilo na početku, pranje naftnih biografija njihovih vlasnika.

“Masterplan” nije bilo moguće sprovesti u delo na legalan način; ili jeste, ali bi trajalo isuviše dugo za ljude koji su navikli da dobiju sve i dobiju odmah. Nije to bio jedan pogrešno popunjen obrazac ili jedna koverta koja je kao slučajno završila ispod stola; vrhuška je tokom devet ispitanih sezona – a ostavite nam slobodno da mislimo da je bilo mnogo više, i da se proteglo do ove jeseni – napravila dobro uhodani sistem. Stotine miliona funti vlasničkog kapitala predstavljane su kao komercijalni prihodi; rashodi su otpisivani, treneri su imali duple ugovore, i sve se to vidi u hiljadama stranica materijala do kojih je, nakon hrabrog Football Leaksa, došla istraga.

“Come on, get to counting…”

Some Might Say

Oh, ali šta ćemo sa svim tim noelima, šta ćemo sa utiskom, ili činjenicom, da svaka priča ima svoj raj i svoje đavole. 

Zauvek će oni ušančeni na tribinama i oni koji su i devedesetih i dvehiljaditih tvrdili da Mančester ima samo jedan klub, i da on nije crven, govoriti o “crvenom kartelu”, o tome da je Siti morao da se bori protiv predrasuda i protiv “starih para”, da su navijači ostalih, “istorijskijih” klubova ljubomorni jer je došao neko da im otme loptu što su ljubomorno čuvali.

Da ne mogu da podnesu novo društvo. 

Jedni će zauvek govoriti da je Siti varao, i da je bačena ljaga na prethodne skoro dve decenije Premijer lige. 

Drugi će misliti da su nevini, ili makar da im je dozvoljeno da ne budu nevini kada su već stvari bile postavljene tako naopako.

“Some might say we will find a brighter day…”

Where Did it All Go Wrong?

“Čuvaš li recepte za prijatelje koje si kupio?”, peva Noel – Noel retko peva, ali evo prilike – i čini nam se da definitivno nismo pogrešili, da poetika Oasis gotovo nepristojno opisuje ceo slučaj.

Da li je sve pošlo po zlu onog dana kada je stigao Robinjo, ili nešto kasnije, kada je Vigan Atletik osvojio FA kup, a šeici rekli “A pa neće tako da može”?

Noel Galager (AP Photo/Dave Thompson)

Don’t Look Back in Anger

Lijam i Noel oduvek su želeli da budu Bitlsi. Jednom im je čak i izletelo da su postali veći od Bitlsa – mada je to bila samo referenca na Lenonovo “Veći smo od Isusa” – i nije onda čudo što njihova velika pesma počinje gotovo istovetnim klavirskim rifom kao “Imagine”, a što su stihovi, kao onaj o započinjanju revolucije iz kreveta, otkinuti sa neke kasete Lenonovih audio-memoara. Čak je i omot ovog singla potpuno bitlsovski… 

Na prvo slušanje, a i na petstoto, “Pomiri se s prošlošću (bez besa)” je ljubavna pesma. Devojka po imenu Sali je ostavila svog tipa, da bi se uskoro pokajala, i sada želi da mu se vrati, ali on baš i ne bi, jer je krenuo dalje, spakovao ju je u folder “arhiva”.

She knows, j... ga, it's too late.

To, j… ga, zna i Jirgen Klop. I Vejn Runi. I svi oni koji odabrali hladnu glavu umesto histerije (Poketino, u tebe gledamo!) o dodeli davno izgubljenih pehara. 

Tuga, poput one kada se kapiten Stiven Džerard pokliza, pa se Siti ipak dobaulja do titule, ili poput one koju navijači Stouk Sitija osećaju svaki put kada pomisle na finale FA kupa 2011. i dvadesetak minuta koliko je Toniju Pjulisu i njegovim velanima i delapima nedostajalo makar do produžetaka.

Bilo bi pravično, ali ne bi bilo pravedno, da Liverpul i Mančester junajted dobiju titule koje nisu osvojili, čak i ako su bez njih ostali jer su ovi drugi varali i krali.

Hajde, uči nas ova velika pesma, hajde da se i onih ružnih događaja sećamo samo jer smo zbog njih postali bolji ljudi. Ta tuga iz svakog maja koji je Mančester siti dočekivao sa osmesima i cigarama na krovu otvorenog autobusa očeličila je sve nas koji smo naučili da ih mrzimo.

(Nije lako, zna to i tekstopisac: završni stih “At least not today“ hoće reći da je za sve potrebno vreme…)

Acquiesce

Sve znamo o svađama, o nepričanju, o ratnim sekirama, o uvredama među braćom. “Acquiesce” je jedna od retkih velikih pesama Oasisa u kojoj su Lijam i Noel u nekoj vrsti dijaloga: Lijam nosi strofe, Noel peva refren.

Dve stvari, vidite, mogu da budu istinite u isto vreme.

Na primer: Kevin De Brujne je jedan od najboljih fudbalera i asistenata kojeg je Premijer liga ikada videla; u isto vreme, mogao je da se okruži vrhunskim saigračima zato što je Mančester siti varao i krao.

Pa onda: Serhio Aguero je, zato što je vrhunski napadač, uspeo da donese prvu premijerligašku titulu Sitiju onim golom protiv QPR-a; u isto vreme, ta će titula zauvek imati zvezdicu ili fusnotu.

I još: finansijski fer-plej, kako god da ga nazovete, ima ozbiljne i vrlo verovatno nepopravljive sistemske mane; u isto vreme, ako ste pristali da budete deo jednog društva, dužni ste da poštujete njegova pravila.

Champagne Supernova

Gde ste, stvarno, bili kada je Premijer liga prodavala svoj brend upravo zahvaljujući zvezdama i suparništvima koje je doneo Siti? Gvardiola protiv Klopa, to je najbolji proizvod koji je postojao, i ako su uprljane arapske pare, onda su uprljane i engleske pare, posebno ona za TV prava.

Godinama su svi sve znali, ma zaključno sa septembrom 2026, ali nije bilo popularno ni uputno pričati o tome. 

A šampanjac se točio…

“Where were you while we were getting high?“