PRELAZZI: Gde je Surinam?

Svojevremeno smo, u retkim trenucima mudrosti, nazvali tu reprezentaciju “najboljom koju niko nikada neće videti”. Boljom čak i od one zamišljene Jugoslavije, koju bi novinari i dokoni ljudi iz kafana i društvenih mreža zazivali uoči svakog velikog takmičenja.  

Nije tada bilo nade za tu selekciju, za Surinam. A i zašto bi bilo? Šta je uopšte Surinam? I gde je uopšte Surinam?

Dobro, znamo gde je, umemo da ga pokažemo na mapi uz samo sekund oklevanja, ali uopšte nije trik-pitanje, a nije ni lako: gde je zapravo Surinam?

U Južnoj Americi? Teško, možda samo geografski, graniči se s Brazilom ali nikakve veze nema ni s Brazilom, a ni sa ostatkom kontinenta. 

U Evropi? Možda glavom ali srcem nikako; glavom i, dobro, novčanikom, što je u ovo vreme često važnije. Nekada se pričalo da si odande odakle su ti bili roditelji i prađedovi, danas si možda odande gde su ti deca, a sva su deca Surinama, makar ona manje nesrećna, daleko, daleko, preko okeana. 

Javili bi se ponekad, evo sad će Božić, ali mnogo češće od njihovih lica stizali bi čekovi, uplate i ine doznake; Surinam je živeo od takvih, delivši tako sudbinu svih siromašnih nacija kojima kroz istoriju nije dozvoljeno da se o sebi staraju; i kakva je to tužna ironija sudbine što su surinamska deca odlazila da traže sreću kod onih koji su vekovima uništavali svaku pomisao na slobodu u tom zelenom kutku sveta.

Izvoziš zlato i druga bogatstva, a jedva sastavljaš kraj s krajem – to je san nekih drugih, to je tvoj svakodnevni košmar…

Pa dobro, jesu li na Karibima? Kulturom svakako, ali ne samo onom koja podrazumeva ples i pesmu, nego i zaostavštinu ropstva i tegoba, kultura je to Afrikanaca koji su umirali u potpalublju sve dok se na obzoru ne pojavi kopno. A onda su patnje tek počinjale. O tome je pisala i najpoznatija književnica s tih prostora, Sintija Mekleod, samo što njen “Koliko košta šećer?” nije “Prohujalo sa vihorom”.

I fudbalom je Surinam na Karibima, ta nacija velika skoro kao dve Srbije ali sa manje stanovnika od jedne Crne Gore (uz to pomešana kao Afrika) od nezavisnosti igra u KONKAKAF zoni, i naravno da ima nula učešća na svetskoj smotri i celu jednu pobedu na Gold kupu u svojoj istoriji.

A opet, Surinam je, u isto vreme, jedna od najboljih reprezentacija koja je ikada postojala, samo što taj sastav nikada nije izašao na teren zajedno. U tom je smislu veća iluzija, ili makar veća prevara, i od zamišljene “Jugoslavije”, tek znatno trofejnija i uspešnija.

To celu stvar čini još tužnijom; svaki pehar koji bi podigli Klarens Sedorf ili Edgar Davids, svaki gol koji bi dali Patrik ili Džastin Klajvert, Džimi Flojd Haselbajnk, svaki potez kojim bi se za večnost ispisali Frank Rajkard ili Rud Gulit, svaka utakmica sa kapitenskom trakom Virdžila van Dajka, sve je to bilo za Surinam i nikada ništa nije bilo za Surinam.

Istoričari fudbala, posebno oni flamanski, govoriće o toj prvoj generaciji (ne)integrisanih doseljenika iz Surinama kao o spasiocima holandskog sporta. Nakon što je sa pozornice otišao totalni fudbal – umnogome beli, ako je to za ovu priču važno, a važno je – pojavili su se oni, praznih stomaka i gladnih pogleda, da osvoje kraljevinu, da nateraju Amsterdam da im kliče.

Nisu više bili siromašni u Surinamu, sada su bili siromašni na popločanim ulicama.

Sve je to matica posmatrala bez zajedljivosti, ali i bez previše radosti, kao da ni ona nije znala šta će s tim informacijama. I mi neki drugi “iseljenički” narodi smo često takvi, rastrzani između ponosa što je neko na -ić uradio nešto veliko u svetu i prebacivanja što je to uradio pod nekom drugom zastavom, pod nekom drugom himnom.

Jer svaki je taj uspeh, svaki je taj gol, bio kopanje po rani zvanoj “domaći fudbal”. Surinam nije autsajder, Surinam je fudbalski patuljak, i što se iz tog ružnog pačeta ponekad rodi narandžasti labud, to samo otežava stvari onima koji ostaju.

Domaći fudbal bio je, u nedostatku boljeg izraza, smejurija, a ko hoće i u narednoj epizodi da vidi poneku paralelu, neka mu je ravno sve od Paraćina do Paramariba.

Godine 2021, jedan od najpopularnijih klubova u zemlji (mada manje popularan od onog sa genijalnim imenom Robinhood), Inter Mungotapo, igrao je meč KONKAKAF lige – drugog po snazi regionalnog takmičenja – protiv Olimpije iz Hondurasa. 

Ne bi bilo čudno što je Inter poražen 0:6 od mnogo jačeg rivala; čudno je što je za Inter u tom susretu, sa brojem 61 na dresu, nastupio Roni Brunsvijk, inače gazda kluba, inače bivši gerilac, inače osuđeni krijumčar droge, inače u tom trenutku, pazimo sad, potpredsednik države Surinam.

Inače šezdesetjednogodišnjak.

Hajde i što je nastupio, i izdržao celih 54 minuta, i naterao medije da pišu kako je odigrao dobro, nego je snimljen kako nakon utakmice daje mito protivnicima; Brunsvijk se pravdao da je samo hteo da im se zahvali što su doputovali na meč, ali je njegov Inter suspendovan iz regionalnih takmičenja na nekoliko godina.

Eto, takav je fudbal u Surinamu, ali u noći između utorka i srede uopšte neće biti važan fudbal u Surinamu, već samo onaj van Surinama.

Godine 2019, nakon mnogo natezanja u parlamentu i javnosti i žustrih argumenata za i protiv, Vlada Surinama je ukinula odluku da niko ko je otišao u Holandiju ne može više nikada da nastupi za “Natio”; a uskoro im je i FIFA uslišila molbu.

Od tog trenutka, deca Surinama – mada i dalje imena koja su daleko od Van Dajka ili Sedorfa – počela su, iz kojih god pobuda, a počesto i samo patriotskih, da se odazivaju zovu stare domovine i selektora, koji apsolutno zna kako im je i ko su. 

Na čelu Surinama, u njegovoj najuspešnijoj eri u istoriji, glavom i bradom je Stenli Menzo, čovek koji je godinama branio gol Ajaksa i za kojeg će Krojf reći da je odličan golman, ali da bi još bolji bio kao bek. 

Pod vođstvom novog selektora, i sa igračima kao što su Virdžil Misiđan, Tjaron Šeri, Rišonel Margaret – dve trećine igrača rođeno je u Holandiji i nastupaju u holandskim ekipama, isključivo mimo velike trojke – Surinam je bez poraza završio prvi krug kvalifikacija. 

U drugom će im biti kraj, smatrali su i najveći optimisti: u grupi sa Panamom, Salvadorom i Gvatemalom “Natio” nema šta da traži, zar ne? Ipak su to za fudbalom zaluđene zemlje, a stadion Dr Franklin Esed, najbolji u Surinamu, prima oko 3.500 ljudi oko svoje veštačke trave…

Fudbal je, neka nam je živ i zdrav, imao druge planove za svoje zaboravljene sinove.

Do poslednjeg kola, koje se igra večeras, Surinam je i dalje bez poraza, i deli prvo mesto sa učesnicima Mundijala 2018. Panamom. Pobeda u Gvatemali, koja nema nikakav motiv, odvešće Surinam, trenutno 125. na onoj FIFA rang listi, na Svetsko prvenstvo, tu u komšiluku.

(Poređenja radi, dosad je najslabije rangirana selekcija bila Severna Koreja, i to 105, u Južnoj Africi 2010.)

I da je to samo neka malena, slaba reprezentacija, kojoj su sistem i proširenje Mundijala dali šansu kakvu nikada ranije ne bi imala, ta bi priča bila velika.

Ali ovo je mnogo važnije od toga. 

Ovo je utakmica za pretke i potomke. Za musave dečake iz predgrađa velikih gradova i za porodične legende koje se ulepšavaju da se ne bi plakalo. Za svaki gol Klajverta, svaki trk Davidsa, svaki klizeći Van Dajka. Za reprezentaciju koju niko nikada neće videti i onu koju bi planeta mogla napoko da upozna.

Jer ako uspeju (poraz bi večeras, avaj, verovatno značio kraj nade i za baraž), pa se pojave dogodine u Americi, makar će svi znati gde je Surinam i zašto Surinam.

KVALIFIKACIJE ZA SP – CENTRALNA AMERIKA

Sreda:

02.00: (1,85) Kostarika (3,35) Honduras (4,10)

02.00: (1,98) Jamajka (3,25) Kurasao (3,70)

02.00: (1,15) Panama (7,00) El Salvador (15,0)

02.00: (1,07) Trinidan i Tobago (11,0) Bermuda (18,0)

02.00: Gvatemala – Surinam

02.00: Haiti – Nikaragva

02.00: Kostarika – Honduras

*** Kvote su podložne promenama