PRELAZZI: Ima (li) života posle Arsenala

Svi su prošle nedelje – s pravom, ne kažemo – počeli da se sprdaju sa Totenhemom i njihovim banjavanjem na žurku zlosrećnih "Superligaša", ali da li su njihove ljute komšije iz severnog Londona zaista mnogo bolje?

Sedamnaest godina Arsenal čeka titulu u Premijer ligi i čekaće je makar još godinicu-dve (ili pet-šest, da budemo sigurni), a onih nekoliko FA kupova i povremeni poluuspesi u Evropi teško da mogu da ispune očekivanja naraštaja i naraštaja odraslih na mitovima o "Nepobedivima", na klizećem startu Patrika Vijere, trku Tijerija Anrija i rolingu Denisa Bergkampa.

Nije da Arsenal nije relativno veliki klub – o čemu govori i frtutma sa vlasništvom, ali i zasad samo verbalna ponuda osnivača "Spotifaja", koji obećava neke druge note na Emiratima – ali je postao crna rupa koja guta nade, snove i karijere.

Arsenal je kao virus koji zakačiš – ne moramo sada o detaljima, znate kakvi su to virusi uglavnom – i onda ga vučeš ceo život. Obeleži te kao ožiljak, skoptiše te kao depresija i teško ga se otarasiti, na koji god meridijan da zapališ.

Ozil, Rejes, Šamak, Aršavin, Karlos Vela, Lukas Perez, Lukas Toreira, Džek Vilšir, sve tamo do Frensisa Džefersa, spisak je podugačak, dolazak u Arsenal mogao je da znači i početak kraja nečije karijere.

Samo, ne mora da bude zauvek tako. Neko se od Arsenala i oporavi, ma koliko izgleda da je to nemoguće.

Recimo, Unai Emeri.

Unaj Emeri (©AFP)

Četiri dana i petnaest godina posle kultnog revanša polufinala Lige šampiona na El Madrigalu, kada je Leman skinuo penal Rikelmeu, inače ko zna da li bi Venger ikada stigao do same završnice – a tamo je bilo zapisano da će Barselona uzeti titulu, tako da je možda i svejedno – Viljareal i Arsenal se ponovo sreću u jednom polufinalu evropskog kupa. Ovog puta sa nešto manjim ulogom i sa donekle različitim ulogama.

Donekle, jer su i jedni i drugi premetnuli preko glave svašta, s tim što je kod Arsenala, još od poznijih Profesorovih sezona, to bio stabilan i siguran pad, dok je Viljareal imao amplitude koje su uključivale čak i kratkotrajnu avanturu u Segundi; no danas je Viljareal opet onaj mali veliki klub iz malog grada – svi bi stanovnici mogli da stanu na Emirate, i da ostane praznih mesta – koji, kako to Englezi vole da kažu, udara jače nego što mu je težina, posebno u Evropi.

A Arsenal je, pa... Arsenal.

Ali tako je to udesila sudbina, da nisu Aruabarena i Fabregas, Sena i Žilberto, Forlan i Pires, Pelegrini i Venger, jedna žvaka koju nervozno žvaće jedan Argentinac i jedna lopta koja ide pravo do jednog Nemca na liniji, jedna žuta podmornica i jedan top, da nisu samo oni ono što veže dva večerašnja takmaca, nego i život, karijera i tinjajuća želja za osvetom Emerija.

Nedavno je, posle još jednog traljavog – na granici sa bednim – nastupa Arsenala u Premijer ligi, objavljeno da Mikel Arteta statistički nije ništa bolji od svog prethodnika, a zakleli bi se navijači Arsenala da kod njega ne postoji ni neka direktna, ili makar nagoveštena ideja o tome šta Arsenal treba da bude i kako Arsenal treba da igra; pa ipak, retko ko će jednog Baska terati glasno kao što teraju gazdu Krounkija, i retko ko će onog prethodnog Baska pomenuti po bilo čemu dobrom.

Ima to smisla, naravno: Arteta je, kakav je da je, na početku karijere, a takvima se mora gledati kroz prste i tražiti, kao što su radili dobri profesori na fakultetu, "ono što zna, a ne ono što ne zna", e ne bi li se navukla ta prelazna ocena ili makar potpis na kolokvijumu, pa da se od leta nabuba malo bolje. Emeri i dalje pred sobom ima veći deo karijere, ali uzima polako šestu deceniju života, a tada je dobro napraviti makar presek, ako ne podvući prve crte.

Mikel Arteta (©Reuters)

Šta je tačno bio problem sa Emerijem u Arsenalu, mimo toga što je Arsenal – Arsenal, pitanje je o kojem bi čak i poslovično zakopčani i nepričljivi trener (koji notorno nije znao engleski dalje od onih nekoliko teško naučenih izraza) mogao da vergla jedno pet dana.

Najlakši odgovor, onaj koji će zaokružiti većina onih navijača od pre tri pasusa, jeste da Unai jednostavno nije bio dovoljno dobar menadžer za tako, hm veliki klub. Njegovi uspesi nisu, tvrdi ova popularna škola mišljenja, bili ništa posebno. Jer ko ne bi bio prvak u Francuskoj sa Pari Sen Žermenom i ko ne bi osvojio Ligu Evrope sa Seviljom?

Čim je došao u sistem veći od Valensije i Sevilje – pa čak i ako je reč o Spartaku iz Moskve, a nekmoli PSŽ–u i Arsenalu – čim je trebalo voditi računa i o imidžu, a ne samo o fudbalu, Emeri je pokazao svoje limite. On je solidan trener za prosečan klub, ili prosečan trener za solidan klub, i tu nema dalje.

(2,75) Viljareal (3,05) Arsenal (2,75)

Oni koji su mu nešto više naklonjeni reći će da se u Arsenalu nije pitao za mnogo toga, sem za pokoje pojačanje. Bilo je dobrih trenutaka – kao onaj niz bez poraza kada su se nade polovine severnog Londona opet raspirile, ili dolazak u finale Lige Evrope – ali su ih ubrzo prekrile sujete igrača i potpuno odsustvo identiteta tima. Toliko odsustvo, zapravo, da je teško setiti se makar dve utakmice Arsenala iz njegovog perioda.

Šta god da je bliže istini, i koliko god revizionisti i statističari sada pokušavali da izjednače njegov mandat sa Artetinim, jasno je da Unai Emeri nije mogao da se snađe u Arsenalu i da Arsenal nije mogao da se snađe s njim; “manji” evropski pehar bi samo prolongirao tu agoniju, mada je agonija mnogo toga čega se u Arsenalu dohvate.

To, hoćemo reći, jednako govori o Arsenalu kao o Emeriju, sve ostalo su nijanse i zakeranja.

No večerašnje prvo polufinale, u kojem po kvotama favorita nema, daje nadu svakome, uključujući i one uboge zadrte navijače nesuđenog "Superligaša", da život posle Arsenala ne mora da se završi penzijom, zaboravom, depresijom ili begom na neke fudbalski zabačene geografske dužine.

Da ima sreće i posle severnog Londona, makar ne dolazila u velikom pakovanju...

Stabilno sedmo mesto u La Ligi, jedan nerešeni rezultat i sve pobede u Ligi Evrope, ludačka forma ružnog pačeta Žerara Morena, liderstvo Raula Albiola i Danija Pareha, uzbudljive epizode Japanca Kuba i eksplozivnost bivše Votfordove nade Pervisa Estupinjana, svedoče da je Emeri ostavio tmurne ostrvske dane za sobom. Ako sa omraženim Krounkijem nije mogao da se (spo)razume, očigledno nema nikakav problem u komunikaciji sa gazdom Fernandom Roigom i njegovim sinom Fernandom Roigom.

Otac i sin bi voleli da je Viljareal, naoko skroman, opet u Ligi šampiona i da se još jednom bori za titulu, kao onomad, i smatraju da je upravo Emeri dobra ulaznica za to; i ako je prva sezona ikakav pokazatelj, krenuli su u dobrom smeru.

Samo, može Emeri da glumata pristojnog čoveka i da se večeras grli sa Artetom koliko god želi, može da govori da sve to iza njega, da je zagledan u budućnost, da je fokusiran samo na "Žutu podmornicu" i šta već treneri govore da bi ispalo da nisu poneli kofer pun sujete, ništa mu – a Superliga i Arsenalovo prisustvo u njoj je samo dodatni motiv – ništa mu sigurno ne bi bilo draže nego da pobedom ukloni sa sebe taj moćni žig Arsenalove depresije.

Možda bi mu tada oprostio i poneki besni, ranjeni navijač Arsenala; izgubili smo, rekao bi taj sebi, kao što i inače gubimo, ali makar, vidite vi to, makar ima života posle Arsenala, a zar to nije nešto što nam svima treba?

LIGA EVROPE – POLUFINALE (PRVE UTAKMICE)

Četvrtak

21.00: (1,65) Mančester Junajted (3,80) Roma (5,50)

21.00: (2,75) Viljareal (3,05) Arsenal (2,75)

***kvote su podložne promenama