PRELAZZI: Jedan drugi Junajted, jedan drugi Ferguson

Bilo je mnogo onih koji su se ovih dana s pravom gnušali "velikih klubova", pominjali mogućnost – ne, nasušnu potrebu, neophodnost – da se fudbal vrati svojim korenima, što znači i davanje podrške lokalnom klubu, ma gde se on nalazio u fudbalskoj piramidi. (Ona je, makar zasad, ostala piramida, mada odavno od nje prave nešto mnogo oblije i nimalo propustljivo.)

Jedan od klubova koji se dobro uvaljao u blato – a nije pomoglo ni ono nemušto pravdanje Ole Gunara Solskjera pred navijačima što su, tražeći odgovore, stigli čak do trening centra – jeste i Mančester junajted. Morao je da se oglasi čak i njihov talisman, najveći trener u istoriji kluba.

Ser Aleks Ferguson rekao je ono što su mnogi mislili: da bi ta pogana ideja zatrla sedamdeset godina evropskog fudbala, sedam decenija u koje su utkani i mladići što se nikada nisu vratili iz Beograda, preko Minhena, i one njegove generacije koje su napokon vratile krunu, a onda je nakrivile još jednom.

Ali ovog puta, u slavu tih "malih", nećemo pričati o Junajtedu, Glejzerima, Vudvordu i svima koji su ukaljali slavno ime; mada hoćemo o jednom drugom Junajtedu.

Stadion Piterboroa (Foto: Reuters)

I nećemo u prvi plan staviti ovog, nego jednog drugog Fergusona, iako ne bi bilo drugog da nije bilo ovog prvog, i preneseno i sasvim doslovno.

Da nam nakazna Superliga nije potpuno otela narativ, kao što je htela da otme ceo fudbal, ovaj bi tekst verovatno počeo primerima, fudbalskim ili inim, o očevima i sinovima, o Krojfovima i Maldinijima; možda bi vaš kolumnista imao i vrlo lični osvrt na to kako je kada se baviš istim poslom kojim ti se bavio otac, posebno ako ti je otac važio za majstora zanata, a tebe još gledaju kao poletarca, iako se odavno juriš sa sedim dlakama...

Ali bolje da ovo pretvorimo u povest o "malim" ligama i onima koji nikada nisu bili ni blizu Premijer lige, a kamoli Lige šampiona.

Dobro, onaj oko kojeg se vrti i sezona tog kluba i njegova ovovekovnost, ima čak i medalju osvajača Premijer lige, ali pitanje je koliko je za nju zaslužan.

Da ne dužimo, klub je Piterboro (ili Piterbro, kako bi ga pročitali na Ostrvu), a Ferguson je Daren, izdanak i potomak ser Aleksa Fergusona i negdašnja nada Mančester Junajteda, koji je svoje oskudnije fudbalsko znanje ipak morao pretežno da deli po nižim ligama, uz jedan izlet u Spartu iz Roterdama.

Ferguson senior je, otkako se čitava familija spustila sa severa, najvažnije ime Mančester Junajteda, a Ferguson junior je – uz nekoliko epizoda izbivanja – čovek koji je obeležio Piterboro Junajted.

Deren Ferguson (Foto: AFP)

Ako je susret ser Aleksa i Old Traforda bio sudbinski, ako je to, nakon onog prvog perioda upoznavanja, kada su još opipavali puls jedno drugom, bila neprekinuta ljubav za sva vremena, koju neće uspeti da osujete čak ni ovi novi, romansa Darena Fergusona i London Rouda je više veza dvoje ljudi koji ne mogu jedni sa drugim, a ne mogu ni jedno bez drugog.

Kako drugačije, nego zapletom iz tinejdžerskih romantičnih komedija, objasniti Fergusonova tri dolaska i dva odlaska iz kluba koji iz Amerike vodi irski biznismen Dara Mekantoni, svojevremeno najmlađi predsednik nekog kluba u čitavoj fudbalskoj ligi?

Svaki put bi recept bio isti: spanđali bi se, pa bi usledio dugački medeni mesec, pun uspeha kao kad novi ljubavnici ne mogu da se nagledaju i nadodiruju međusobno; pa bi sve prešlo u naviku i kolotečinu, pa bi se jedno od njih dvoje, a uglavnom gazda-Dara (čovek koji ima svoj podkast, a sebe redovno naziva "najboljim prodavcem van Premijer lige"), jednog jutra probudili i shvatili da je neophodno promeniti nešto...

... samo da bi uskoro, ogorčeno, ustanovili da je to, kakvo god da je bilo, koliko god je nervoze moglo da donosi, ipak bolje od svake alternative.

U svojoj trećoj iteraciji, "piccola storia de grande amore" između (Piterboro) Junajteda i (Darena) Fergusona opet ide uzlaznom putanjom.

U ovogodišnjoj Ligi jedan, maleni klub bez velikih imena – a tako je otkako je sjajni strelac Ajvan Toni, kojeg je tražio čak i Totenhem, otišao stepenik iznad, u Brentford (umesto Tonija stigao je Džonson Klark-Heris, ubedljivo najbolji strelac lige, sa 28 golova na 45 utakmica i iza njega Sami Smodič na mestu “desetke”) – propisno nervira sve one mnogo veće organizacije, da ne kažemo franšize, da ne kažemo timove, koji su se zahvaljujući sopstvenim nesrećama obreli u trećem rangu takmičenja.

Džonson Klark-Heris (Foto: Reuters)

Tu su i Sanderlend i Ipsvič i Portsmut i Čarlton i Vigan i Blekpul i Hal, i samo su ovi poslednji, na pet-šest kola do kraja, trenutno na tabeli iznad Piterboroa. Klub Darena Fergusona je na drugom mestu, da nije bilo neočekivanog kiksa protiv Džilingema u prošlom kolu mogli bi već da prave planove za Čempionšip, ali i ovako bi samo serija poraza, počev od današnjeg derbija protiv Čarltona, mogla da im pokvari planove.

Bila bi to četvrta "promocija" koju bi Ferguson doneo Piterborou; neko sa raspojasanijom maštom bi mogao da napiše da je to uspeh kakav njegov otac nikada nije i nikada neće postići...

Nadomak su bili i prošle godine, a onda je sezona prekinuta i konačna se tabela napravila po procentu osvojenih bodova, pa je Piterboro ostao bez plej-ofa. Sada samo treba da budu pametni i smireni, pa ih eto u novoj (staroj) avanturi.

16.00: (2,75) Čarlton (3,20) Piterboro (2,65)

Ne i lakoj. Jaz između Lige jedan i Čempionšipa postaje sve veći, i skoro da nalikuje onom između Premijer lige i nižeg razreda, što se vidi u mukama koje oni "mali" klubovi – Vikomb Vonderers, recimo – imaju ove sezone, ali i u Piterborovoj jo-jo fizici od pre desetak godina.

Dara Mekantoni je navijačima obećao Čempionšip kada je pre skoro deceniju i po spasao klub od bankrota, i obećanje je ispunio više nego jednom; samo što je, ispostavilo se, mnogo teže opstati u društvu nešto većih.

Dara Mekantoni (Foto: Reuters)

Naravno, ni kada bi se Fergi mlađi dokopao Premijer lige, to ne bi moglo da se poredi sa onim što je radio njegov otac; svim ljudima to je težak hendikep, ali nekima je kamen oko vrata, a neki drugi u ovakvoj situaciji pronalaze izazov ili makar humor.

Ferguson je bliži drugoj kategoriji – mada je prva jednako ljudska i jednako razumljiva – i ne voli da priča o vremenu kada mu je tata dao šansu u prvom timu Junajteda (mada, da bi Junajted postao snažan i trofejan, morao je da se odrekne sina), svestan da tu nije bilo mnogo njegovih zasluga.

Da je engleski fudbal stvarno Holivud – ponekad stvarno liči – Daren Ferguson bi verovatno poput Nikolasa Kejdža (Kopole) promenio prezime i onda bi neko mogao i da se prevari kada vidi njegovo ime: nije loš ovaj trener Piterboroa, rekli bi, mada ima onaj škotski nos kao neko koga znamo i mada voli da uključi "fen" kao legenda Teatra snova...

Ali pošto ga već ponosno nosi, onda može da se nada da će uraditi makar jedan odsto što i njegov otac; i da će makar jedan odsto zgroženih navijača Mančestera – od onih koji već ne podržavaju FC United, niti onaj projekat u Salfordu – početi, ako ne zbog Fergusona, a onda zbog Superlige, da navija za Piterboro.