PRELAZZI: Kurdska Barselona

Neki bi rekli da je to najnesrećniji narod na svetu. Oni bi to, zapravo, sami rekli: „Osim planine, Kurdi nemaju druge prijatelje“, tako glasi izreka koju svaki Kurd posisa sa majčinim mlekom. 

Ali kao što svi tužni narodi liče jedni na druge – a svi oni srećni su dosadno isti! – tako su i Kurdi sebi često najveći neprijatelji; i kod njih ćete, zagrebete li malo, čuti ono o neslozi, o međusobnim sukobima i zađevicama, o tome da su moneta za potkusurivanje velikih.

Procene su da samo u Turskoj, gde su najviše na udaru, živi više od 15.000.000 Kurda, po nekim izvorima čine i petinu, možda i četvrtinu populacije te zemlje, a opet je teško biti Kurd u Turskoj, teško da možete legalno, a kamoli javno, da izražavate svoj identitet. Ako to uradite, rizikujete uvrede ili zatvor.

Tu na scenu stupa fudbal.

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

Prošlog su vikenda, a gledali smo to i neki koji smo želeli da vidimo kako će se „Egipatski kralj“ snaći na obali Crnog mora, Kurdi opet uzdrmali državu i otvorili neke davne i neke nove debate. 

Bio je uveliko 90. minut utakmice trećeg kola Superlige, između Amedspora i Trabzonspora, gosti su imali Salaha koji je čak i dao gol, ali bilo je nerešeno sve dok Mehmet Jesil nije zavrnuo jednu loptu, a Gift Orban uspeo da je ugura u mrežu.

Skupoceni gosti su pali, trener je ostao da visi (kažu da ga je samo Salah spasao, barem zasad), i Amed, novajlija iz druge lige, trener im je naš stari poznanik Besnik Hasi, pa su u sastavu i dvojica igrača iz južne srpske pokrajine, osvojio je svoj šesti bod u tri kola.

(Guliver images/Copyright: xSeskimphotox Amed-Trabzon-3108 (89)

I sve bi to bila jedna obična utakmica – nije Salah ni prvi ni poslednji skupo plaćeni igrač koji mora da se navikne na nova pravila igre, na poraze, na brkate milicajce koji stoje oko terena i jednako bradate navijače s upaljenim cigaretama što se nerviraju – da je Amed običan fudbalski klub. 

Nije, kao što ni Kurdi nisu običan narod: Amedspor je iz Dijarbakira, najvećeg kurdskog grada u državi, i predstavlja, dok ne bude naređeno drugačije, jednu od retkih institucija u zemlji koja otvoreno slavi kurdski identitet. 

Uostalom, i to „Amed“ je kurdsko ime za Dijarbakir (stariji ljubitelji klađenja setiće se i Dijarbakirspora iz čuvenih Mozzartovih štampanih lista i sa teleteksta; sada su nižerazredni klub), a na zvaničnom sajtu, koji je moguće gledati i na kurdskom jeziku, velikim slovima stoji da su oni „Tima Gel“, „narodni klub“.

Neko bi stoga rekao da su oni kurdski Bilbao, i ne bi mnogo pogrešio, mada bi im, iako imaju šarenoliki sastav i izazivaju različite kontroverze, pomalo pristajao i nadimak „kurdska Barselona“… No možda bi još bliže istini bilo da su oni nešto poput Seltika ili Deri Sitija – klub koji je neodvojiv od jednog identiteta, ovog puta manjinskog, ali klub koji nije politički, ili nije samo politički, ili makar ne sme da kaže da je politički.

Kao i cela Turska sa Kurdima (i obrnuto), tako i turski fudbal ima u najmanju ruku nelagodan odnos sa Amedsporom: oni mogu slobodno da igraju i da napreduju – uostalom, za svega nekoliko sezona stigli su od trećeg ranga do Superlige – ali su u isto vreme pod lupom vlasti i pod udarom „nadležnih“. 

Fudbalska federacija često je znala da odrapi kazne Amedsporu, bilo funkcionerima ili igračima, zbog „ideološke propagande“, nekoliko godina unatrag njihovim je navijačima bilo zabranjeno da putuju na gostovanja, a svaki njihov potez meri se tri puta, i seče još četiri, ne bi li se utvrdilo koliko tačno separatizma ima u njima.

Tako je, recimo, još pre deset godina nemački Kurd Deniz Naki posvetio svoj gol za Amed Radničkoj partiji Kurdistana (PKK) i svim kurdskim žrtvama, zbog čega ga je sud optužio ni manje ni više nego za terorizam. Pretila mu je kazna od pet godina zatvora pre nego što je sudija odbacio tužbu, mada je ostala ona od 12 utakmica zabrane, koju mu je izrekla fudbalska federacija; a pošto je prekršio uslovnu kaznu, kasnije mu je produžena na tri godine. Taj je slučaj stigao sve do Evropskog suda za ljudska prava…

Kada su, nakon ukidanja zabrane, gostovali Bursi 2023. godine – navijači tog kluba su notorni nacionalisti – u gradu je vladala atmosfera linča, uhapšeno je sedam osoba zbog sukoba na tribinama, a u jesen 2025. Amedu su zabranjene reklame na dresovima ukoliko su poruke na kurdskom jeziku… 

Jer fudbal nema nikakve veze sa politikom, i obrnuto, zar ne?

Amed pobeđuje na gostovanju Kasimpaši, kvota 3,05

Možda je delimično zbog toga protiv čega je, a malo više zbog onoga za šta jeste, Amedspor postao regionalni fenomen. U jednom istraživanju, sprovedenom proletos, dok se klub borio za ulazak u elitu, pokazalo se da trećina odraslih Kurda, gde god da žive, navija za Amed, a dve trećine je reklo da je fudbal otvorio Kurdima mogućnosti da izraze svoj identitet. 

Te bi brojke tek mogle da rastu, posebno ukoliko Amed nastavi da ruši velikane, kao što su to uradili pre nekoliko dana; s druge strane, svaki njihov susret, a posebno gostovanje – ove nedelje igraju u Istanbulu, protiv Kasimpaše – sada predstavlja pomalo nacionalni događaj.

I sve to, šta ti je moderni sport, uprkos činjenici da u Amedsporu praktično ne igraju Kurdi, ili makar ne igrači koji otvoreno govore o tome. Amed nema nikakvo pravilo da njegovi igrači moraju da budu kurdskog porekla, i zato je, vratimo se Barsi ili Seltiku, njegova posebnost više navijačka, više kulturološka, nego praktična.

To, naravno, ne sprečava njegove navijače – a kog navijača ikada činjenice sprečavaju da bilo šta! – da maštaju o tome kako bi izgledala kurdska reprezentacija, ili makar tim koji bi okupio najbolje što Kurdi imaju u Dijarbakiru. 

Najpoznatiji Kurd među fudbalerima je, naravno, Deniz Undav, možda i jedina svetla tačka „Pancera“ na Svetskom prvenstvu 2026; tu su, prema dostupnim podacima, „samolegitimaciji“ i poreklu, Eren Derdijok, ali i turski reprezentativci Zeki Čelik i Ozan Kabak…

U idealnom, nepostojećem, svetu punom mira i cveća i šarenog leptira što sleće na odavno zarđalu topovsku cev, fudbal bi mogao da služi kao most, kao ispružena ruka: Kurdi bi bili poštovani i prihvaćeni, Amed bi dobijao aplauze gde god da se pojavi, čak i kad njegovi navijači razviju svoju zastavu sa žutim suncem.

U ovom svetu koji nam je dat, ili smo ga takvim napravili, možda bi bilo dovoljno da Besnik Hasi, Mehmet Jesil i njegovi drugovi izbore opstanak, pa da san o „kurdskoj Barseloni“ nastavi da živi, i pomalo nervira.

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta

TURSKA 1 – 4. KOLO

Petak

Bašakšehir - Galatasaraj - 2:3 (0:1)
/Šomurodov 66pen, Sančez 76og - Osimen 16, Toreira 71, Sara 90/

Subota

16.00: (2,30) Erzurum (3,35) Konja (3,15)

19.00: (1,90) Fenerbahče (3,50) Bešiktaš (4,10)

Nedelja

16.00: (2,25) Kašimpaša (3,35) Amed (3,25)

16.00: (1,68) Korum (3,70) Ejup (5,40)

19.00: (1,60) Trabzon (3,90) Genčlerbirligi (5,80)

19.00: (2,45) Kodžaeli (3,25) Samsun (2,95)

Ponedeljak

19.00: (1,87) Geztepe (3,50) Gaziijantep (4,20)

19.00: (1,92) Rize (3,50) Alanja (4,10)
***kvote su podložne promenama