PRELAZZI: Mikijev gambit – Za Jermeniju i šah, za inat Engleskoj

Ako nešto zna Henrik Mhitarjan, to je da loši dani nikad ne dolaze sami. “Sreća će te posetiti samo jednom u životu”, veli jedna stara jermenska poslovica, i u tu bi se rečenicu mogla spakovati cela sudbina malog a velikog, ranjenog a ponosnog naroda u podnožju Ararata.

Toliko poraza, toliko tuge, toliko bola, a oni opet žive, i svakoj generaciji daruju makar jednog svetski poznatog muzičara, glumca, pesnika, sportistu, rijaliti-zvezdu, pa dobro, i to poslednje je nekome važno, i to će proneti slavu Jermenije...

Ima li, onda, šta "jermenskije" od toga da Henrik Mhitarjan, as Rome, igra ovih prethodnih nekoliko nedelja najbolji fudbal još od onih veselih dana u Dortmundu?

Dok njegova nacija grca, dok se stvaraju neke nove izbeglice, on zna da je jedini način na koji su Jermeni preživljavali negostoljubivo okruženje i sve te pečalbe vazda bio da stisneš zube i radiš ono što najbolje umeš.

Pet golova u dva poslednja kola Serije A – u uspehu reprezentacije, plasmanu u drugi rang Lige nacija, onaj u kojem se, na jedvite jade, zadržala i Srbija, nije učestvovao, zbog strogih antikovid mera italijanske vlade – valjda su i najvećim kaurinima među posmatračima stavili do znanja da Mhitarjan nije zaboravio da igra fudbal, da ima u njemu, u iščekivanju dana kada će neko napisati za njega „veteran“, još žara i strasti, utoliko više zbog čitave situacije tamo na Istoku, u domovini.

U dresu Jermenije (© Reuters)

Roma, njoj uz rame Inter, ma čitav Kalčo, u poslednjih nekoliko godina postao je neka vrsta vazdušne banje za oporavak pregaženih, preumornih, otpisanih ili samo “nerazumenih” igrača iz Premijer lige. Rekonvalescenti i drugi autsajderi u najlepšoj zemlji sveta listom doživljavaju drugu mladost (to ne važi samo, čini se, za Kristijana Eriksena, koji jedino sam sebi može da pomogne, mada deluje kao da trenutno nije preterano zainteresovan za to).

Tako su prošlo kolo, svako u svom dresu, obeležili Mhitarjan i Aleksis Sančez, vinovnici jednog od verovatno najlošijih “trejdova” u istoriji Premijer lige. Mančester je za Čileanca Arsenalu dao i Mikija i novac, a reći da to nije bilo isplativo ni jednom ni drugom klubu, ni jednom ni drugom igraču, bio bi eufemizam ravan onome da je kovid “malo jači grip”.

Ko bi rekao da su to oni isti ljudi? A posebno Jermen, napokon bez grča na licu i sa osmehom koji nije imao od sezone u kojoj ga je razigrao Tomas Tuhel, i u kojoj se činilo da će mu i Old Traford uskoro jesti iz ruke, dok on bez gledanja deli pasove na stranu, u šesnaesterac, vertikalno i lelujavo.

Ah, kad smo kod Intera, milanski je velikan nekada bio taj serijski sahranjivač fudbalskih karijera, kao da je imao neku plavo-crnu magičnu kuglu kojom bi oteo talenat, kao ono u "Space Jamu", i mnogi se igrač nikada ne bi vratio.

Sad je Inter postao kontra, tu se dolazi na restart, a neslavnu štafetu već neko vreme drži, i kao da u njoj pomalo uživa, Mančester junajted. Mhitarjan je samo jedan primer čoveka koji je na "Teatru snova" izbledeo toliko da ga je lako bilo staviti u folder „bivši“. Mnogi su to i postali, da se nikad ne oporave (njegov kolega iz Borusije Šinđi Kagava, recimo, ili Radamel Falkao), drugi su procvetali čim su se odmakli od crvenice pune otrovne kiseline – Anhel di Marija, Memfis Depaj, Vilfrid Zaha, sada, eto, i Aleksis i Miki.

(U kojoj je kategoriji Pol Pogba, to valjda samo on zna...)

Sin čuvenog Hamleta, drugog najboljeg strelca sovjetskog prvenstva, koji je preminuo kada je malom Henriku bilo svega sedam godina, imao je previše razloga da ne ostane jedan od onih koje bi bilo lako otpisati kao potrošnu robu, bižuteriju među istinskim plemstvom. Bilo da tumačite da u Junajtedu nije uspeo zbog Murinja ili zbog (odsustva) Fergusona...

Otpisan i prežaljen je bio i kada je došao u Arsenal, mučno je bilo gledati njegov mandat na Emiratima, mada malo šta na Emiratima nije mučno u poslednjih nekoliko sezona.

Da, ipak, nastavi dalje terao ga je i dug njegovom ocu, i zahvalnost majci – koja ga je, što je jedna od neverovatnijih priča, ali sasvim u skladu sa jermenskom rasutošću po svetu, slala čak i u Brazil; i kada vidite neki njegov potez, sigurno ga nije naučio u Jerevanu, a možda ga je samo usavršio u onom "malom Brazilu na Istoku", Donjecku – i taj veltšmerc jermenstva, blagoslov i usud u isto vreme.

I, eto još jednog veleobrta poput tog odlaska jednog Jermena u domovinu fudbala (Brazil, ne Engleska): ljubav prema šahu, drevnoj igri koja je ponovo postala planetarno popularna, što zbog koronavirusa, što zbog Magnusa Karlsena, što zbog Netfliksove serije “The Queen's Gambit”...

Jirgen Klop, koji ga je doveo u Dortmund, da zameni Marija Gecea, govorio je da je Miki veliki baš zato što, kao i svaki pravi pripadnik svoje nacije – Tigran Petrosjan je bio čuveni velemajstor, a i Gari Kasparov, jedan od najboljih šahista svih vremena, po majci je Jermen – uživa u šahu i ume da ga primeni u životu i na fudbalskom terenu.

Kod Emerija u Arsenalu nije išlo (© Reuters)

Eto gambita napokon u večnom gradu, tamo gde je Mhitarjan našao svoj put prvo kao pribežište – rekosmo već da su Jermeni navikli u zbegove – a od prošlog leta, nakon što je Romi udahnuo novu energiju, i kao važan deo simpatične slagalice Paula Fonseke, ekipe koja bi, iz prikrajka, ove sezone mogla mnogo. (Ne odmaže ni što je Mhitarjan kao klinac progovorio portugalski, jedan od šest jezika koje tečno zna, pa može lako da se sporazumeva sa svojim alenatoreom.)

Posebno ukoliko ga, sada već pred poznim periodom karijere, zaobiđu povrede...

Pet golova i četiri asistencije u prvih pet kola Serije A, pa još po jedan pogodak i asistencija u Ligi Evrope – večeras Romu čeka gostovanje Klužu, utoliko nezgodnije zbog onih 5:0 u prethodnom kolu, i moguća potvrda proleća – taman dovoljno da se o njemu ponovo pišu hvalospevi, da tamo na Ostrvu, i u Junajtedu i u Arsenalu (ne zna se ko je lošiji) pomisle da su se debelo ogrešili.

I to baš sada, nije li poetska pravda, nije li tako jermenski, kada njegov narod ponovo pati?

Jer, ima ta poslovica o sreći koja dolazi samo jednom, ali ima i ona o tome da Sunce nikada ne ostaje zauvek iza oblaka, i ona da na neke stvari vredi čekati.

Pa makar, znaju to ponosni Jermeni više nego neki drugi narodi, čak i kada se čini da je sve samo bol, tuga i patnja.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport