PRELAZZI: Najgora desetka u istoriji Ipsviča

Najdžel Faraž, to vam kažem iz prve ruke, uopšte ne voli fudbal.

Najkontroverzniji političar u Ujedinjenom Kraljevstvu, a možda i u celoj Evropi, i sasvim moguće budući britanski premijer, dolio je ulje na vatru ionako spektakularne sezone u Čempionšipu – Koventri je prvi! Milvol je na pragu Premijer lige! Sautempton, onaj što je tukao Arsenal u FA kupu, u neviđenoj je seriji! Reksam se ne predaje! Lester zuri u provaliju! Šefild Venzdej je uništen! – iako ga, kažem vam to iz prve ruke, baš briga za fudbal.

A dobro, nije to ništa novo, da populisti – a Faraž je populista, i ne stidi se toga – rade stvari samo da bi se dopali ljudima ili da bi izazvali haos, a posebno nije ništa novo da se češu o fudbal. Pa ipak bi slučaj Ipsvič Tauna govorio mnogo sve i da sezona, čiji je finiš najavljen duplim, uskršnjim kolom, nije tako luda.

Dobro, prvo da rešimo ono s početka: odakle nekom novinaru iz Srbije to da Faraž baš i ne voli fudbal, pa još, veli, iz prve ruke? 

Negde pre petnaestak godina, dok je današnji lider partije Reform bio “samo” poslanik u Evropskom parlamentu, tada iz nečega što se zove UKIP, i kada je izgledao kao dašak svežeg vazduha među svim tim visokoparnim politikantima, radio sam, za jedan dnevni list, intervju s njim. Tako o svemu, pa i o životu, a kako da sa Englezom radiš intervju o životu, a da ga prvo ne pitaš za fudbal. 

Kao klinac je, pričao je, išao na poneku utakmicu Kristal Palasa, ali zapravo se fudbalskim virusom nikada nije zarazio; oduvek je voleo samo ragbi. Bio je u tom razgovoru beskrajno zabavan, recimo i to, sa onim oporim britanskim humorom zbog kojeg volimo njihove serije i filmove, i ne izgleda, kada gledate njegove sadašnje nastupe, kao da se taj deo njegove ličnosti promenio. Neki drugi delovi, već…

Eh, taj Faraž, koji je odavno u kampanji za naredne parlamentarne izbore u UK, a još direktnije u kampanji za lokalne izbore ovog maja, u nedavnoj je reprezentativnoj pauzi posetio Portman Roud, klub koji pokušava da se promptno vrati u Premijer ligu; klub koji je u većinskom vlasništvu Amerikanaca i u manjinskom vlasništvu pop-zvezde Eda Širana. 

(Ko ne voli Širana, može da navija za Svonsi, tamo je Snoop Dogg!)

Ali to je i klub ser Alfa Ramzija i ser Bobija Robsona: prvi im je doneo jedinu titulu prvaka Engleske, drugi će im doneti Kup UEFA, tamo osamdesetih. Bilo je to vreme kada se činilo da će engleska i evropska elita da se za stalno nastani u Safoku, ali poslednji put kada je Ipsvič bio stvarno relevantan beše ona jedna, skoro pa lesterovska sezona na prelazu vekova, kada su pod Džordžom Barlijem zamalo stigli do Lige šampiona.

Ipsvič je sve ono što Faraž nije, i obrnuto, i zato su navijači prosto poludeli kada se prošetao klubom, zagazio i na sveti teren, seo na stolicu Kijerana Mekene za konferencije za medije, a onda i veselo pozirao sa plavim dresom na kojem je pisalo “Farage”, i broj 10, naravno, kao najava njegovog useljenja u taj kućni broj u Dauning stritu.

To je bio tek početak drame, koju je Najdžel Faraž samo zakuvao, a onda ostavio druge da se bore sa posledicama njegovih i ideja njegovog PR tima.

Ta bi drama mogla i te kako da se odrazi na fudbalski teren, i to u najgore moguće vreme: “Tractor Boys” danas u standardnom terminu dočekuju Birmingem, još jedan klub u američkom vlasništvu, a potom ih narednog vikenda čeka gostovanje najljućem rivalu, Noriču.

PONEDELJAK, 16.00: (1.60) IPSVIČ (3.90) BIRMINGEM (6.00)

Trenutno je Ipsvič u solidnoj poziciji za automatski plasman u viši rang: na krilima golova Džeka Klarka i Džejdena Filodžina, koji možda nikada neće biti spektakularan kao što je izgledalo, ali bi mogao da bude dibidus koristan fudbaler, zauzimaju 4. mesto, ali ako bi dobili dve zaostale utakmice, sigurno bi držali drugu poziciju, iza nedodirljivog Koventrija Frenka Lamparda.

Na papiru to deluje dosta lagano, čak i ako se uzme u obzir da Ipsvič ima samo jednu pobedu na prethodna četiri meča (pa i ta je došla protiv Šefild Venzdeja, za koji igra samo dečurlija, a ni njih ne plaćaju), ali svi u gradu strepe da je Faraž-gejt uništio pozitivnu atmosferu koja je uglavnom izuzetak za klubove što tek ispadnu iz Premijer lige.

Lokalni listovi su pozvali predsednika kluba Marka Eštona i čitavo rukovodstvo na javno izvinjenje, bili su najavljeni i zvanični protesti navijača, pa će raspoloženje na tribinama danas u najmanju ruku biti nezgodno, a znamo kako to ume da se odrazi na igrače, posebno u Engleskoj…

Nije do Faraža, dakle, on je takav pa je takav, ni prvi ni poslednji političar koji želi da ubere koji poen tako što se udvara nekom fudbalskom klubu (postoje i obrnute situacije, naravno), već je vrhuška kluba, na čelu sa Eštonom, prokockala poverenje navijača i stvorila toksični oblak iznad istočne Engleske.

Bilo je to PR-samoubistvo, u najkraćim crtama: kada je Faraž slavodobitno na mrežama objavio svoj foto-sešn sa Portman rouda, i kada je, u nedostatku naše reči, usledio pravi “shitstorm” reakcija navijača Ipsviča, iz kluba su brže-bolje saopštili da je lider Reform UK uradio ono što bi mogao svako, pa i vi i ja. 

Kupio je, kao fol, ulaznicu za onaj “tur” po stadionu, napravio sopstveni dres, fotografisao se sa njim, i šta ćemo sad? Zar treba da diskrinimišemo nekoga samo zbog uverenja? Zar ne mogu svi da budu, otprilike, deo Ipsvičove porodice? I nije klub kriv, rekli su odmah, što je Faraž zloupotrebio naše gostoprimstvo, i što sada paradira svetim dresom po Tviteru. 

Klub je dodao, a kako tek to poznato zvuči, da je u potpunosti “apolitičan” i Ešton je mislio da je time stavljena tačka.

Samo što ništa od toga što je rekao nije bila istina. 

Brzo je na videlo izašlo da je savetnik predsednika Eštona zapravo pozvao Najdžela Faraža da poseti klub, da je Faraža primio šef PR službe i sproveo ga u kancelariju direktora, da je ovaj tokom boravka na Portman roudu i ručao sa Eštonom, te da su mu uručili šest posebnih dresova sa njegovim imenom. Od kojih je jedan potpisao i – poklonio Marku Eštonu.