PRELAZZI: Rosoneri iz grada penzosa

U početku beše dres. I dres je bio crveno-crn, ili crno-crven, kako god da vam se više sviđa. Dres je bio tuđ, ali tuđi su nekada najlepši: to zna svako ko je nekada igrao na male goliće, ili na terminu, u dresu nekog Donkastera ili Rasing Santandera, kupljenom na nekom opskurnom sajtu ili na pijaci.

I tuđi dres može da ti postane drag, toliko da polako počneš da navijaš za taj klub. Isprva se samo interesuješ za njihove rezultate, onda polako počneš da ih gledaš, na kraju ti se usele u srce.

Fudbalski dres, hoćemo da kažemo, nije samo neka majica, nije parče tkanine; on ima, i to zna svako ko je u njemu nekada zaspao, ili ga dobio za rođendan kada još nije prohodao, on ima magijske moći.

Sve to je znao, ili se makar nadao da je tako, čovek po imenu Džon Bond. Bio je menadžer kluba koji se tada vrlo rogobatno zvao Bornmut i Boskam Atletik, i koji je na početku osme decenije 20. veka ispao u četvrtu ligu engleskog fudbala.

Džon Bond kasnije će voditi i Mančester Siti i Norič, mnogo duže nego što će biti na čelu kluba s juga zemlje, ali će se zauvek, evo sve do 2026, pominjati. Jer upravo će on biti taj koji je odlučio da promeni boje kluba, nadajući se da će mu tako promeniti i sudbinu. 

Engleska varoš u koju matorci odlaze da provedu svoje poslednje dane zagledala se u Italiju, u veliki Milan Nerea Roka – ili još više Milan Đanija Rivere i njegovih drugova Pijerina Pratija i Đovanija Trapatonija – ovenčan drugom titulom prvaka Evrope, i odlučila da od njega pozajmi pruge.

Od tada je AFC Bornmut (i ime su mu otoič promenili, i skratili) rosonero, i bilo bi super kada bismo mogli da vam kažemo da je dres dovoljan i da se klub odmah vinuo u vrh ostrvskog fudbala, ali sve do pre deset godina – uprkos činjenici da ih je svojevremeno trenirao i Hari Rednap! – nisu ni opepelili u Premijer ligu.

Ali to ne znači da se magija neće desiti, u nekoliko vrelih i nadasve radosnih oktobarskih dana ove 2026. godine.

MOZZART RELAX pravi dobitni tiket – Dva gola do 15. minuta ili tri gola do 40. minuta, i tip 4+ je odmah prošao

Pedeset šest jeseni nakon što je Džon Bond poželeo da Bornmut bude Milan, rosoneri iz Dorseta ugostili su, videli ste to sigurno, originalne rosonere, i potukli ih sa 3:0.

Onda je Bornmut otišao na stadion jednog drugog velikana, takođe višestrukog prvaka Evrope, i isto ga udavio sa 3:0.

Onda je Bornmut, evo sad u prošlu sredu, odigrao meč Liga kupe protiv još jednog bivšeg prvaka Evrope, i opet slavio sa 3:0.

Klub koji je pre manje od dve decenije – recimo, baš tih dana kada se Milan u Atini svetio Liverpulu za Istanbul, a Pipo Inzagi pokazivao da je ofsajd samo stanje uma – jedva preživljavao u trećem rangu, čiji su navijači slali SMS-ove da se isplate plate, klub čiji stadion ima jedva preko 11.000 mesta (dobro, dupliraće se rekonstrukcijom), poigrao se sa tri evropska prvaka u sedam dana, sa ukupnom gol-razlikom 9:0.

Recimo i da je godinu posle Atine, kada se Džon Teri u Moskvi poklizao, a Nemanja Vidić postao prvak Evrope, Bornmut ispao u Ligu dva; u februaru je završio sa prinudnom upravom. Te godine na klupi im je sedeo Kevin Bond, sin čoveka koji će im podariti dresove i identitet.

Recimo i da je u proleće 2009. jedva zadržao ligaški status, i to samo zahvaljujući novom treneru, 31-godišnjaku Ediju Hauu.

Hau je izvukao klub iz četvrte lige, pa otišao u Barnli, pa se vratio, pa doveo Bornmut u Čempionšip, pa pravo – dobro, ne baš pravo, trebalo im je više od 110 godina od nastanka – u Premijer ligu.

Sve to, naravno, ne bi bilo moguće bez novog gazde: još dok su Englezima bile mile ruske pare, klub je preuzeo biznismen Maksim Demin. Sada se Englezi prave da im nisu mile ni arapske pare, ali o američkima niko loše ne govori – to važi i za aktuelnog vlasnika Bila Folija, koji sem Bornmuta drži i Lorijan, a u domovini hokejaški klub Las Vegas Golden najts.

Bil Foli sa suprugom (©Reuters)

Foli je stigao nakon što je Bornmut ispao iz Premijer lige, pa se brzometno vratio, i odmah oformio svoj tim. Danas je najvažniji fudbalski šraf u loži Tijago Pinto, nekada funkcioner Benfike i Rome. Pinto pod sobom ima dvanaest skauta, a klub zapošljava i šest analitičara; cilj im je da otkriju igrača koji će i moći i vredeti više. Takav im je pristup napunio kofere od prodaje Dina Hujsena, Miloša Kerkeza, Antoana Semenja, Dominika Solankea, Danga Uatare…

Takav im je kredo doveo i Evanilsona, Krupija, Trifera, i zvezdu već koliko prvog narednog prelaznog roka, Aleksa Skota.

Nego, da ne bude da je Bornmut samo romantična priča u kojoj su svi dobri i pametni....

Mnogi su, eto, smatrali da nije dobro ni pametno kada je Gari O’Nil, nakon što je preuzeo klub posle poraza od Liverpula (0:9) i spasao ih povratka u Čempionšip, dobio nogu, a na njegovo mesto stigao Andrioni Iraola.

Klub se pravdao navijačima da ima veće ambicije i da je Bask, dotadašnji trener Raja, bolji čovek za njihovo ispunjenje; bilo je suviše onih koji su – istorija se pomalo ponavlja, videćete! – vrteli glavom, a onda vrištali od smeha kada Iraola i Bornmut u celom avgustu, celom septembru i skoro celom oktobru dobili nula utakmica.

Iraola je radio nešto mnogo važnije; bila je to promena stila i promena suštine, možda i veća od one koja im je obezbedila nove dresove pola veka ranije. Na malenom stadionu na kojem vetar nekako uvek duva u prsa Bornmutovim rivalima, počeo je da se igra ozbiljan fudbal; počeli su i da padaju velikani. 

(©Reuters)

Poslednju sezonu sa Iraolom završili su na 6. mestu, sa 18 vezanih mečeva bez poraza, i sa evropskom vizom, prvi put u istoriji. Već tada se, doduše, znalo da će novog trenera Liverpula zameniti Marko Roze. 

I opet se istorija pomalo rimovala: Roze nije stigao do prva tri boda u prvenstvu sve do 18. oktobra; doduše, za to vreme je Nemac uspeo da slavi u Evropi sva tri puta, nad Sosijedadom, Šturmom i Milanom.

Nije, zapravo, ni moglo da bude drugačije, nego da u prvom evropskom izletu Bornmut naleti na tim koji mu je nekada davno bio uzor. Društvenim mrežama se brzo raširio klip sa ultrasima milanista kako u korteu šetaju gradom koji je u Engleskoj sinonim za penzose; još veći šok beše kada je na povratku Rubena Amorima na Ostrvo njegov novi tim zgromljen.

Možda na Vitalitiju danas protiv Lids Junajteda neće biti mnogo ljudi koji su 1970. prvi put videli svoje momke u crveno-crnom, ali hoće barem nekoliko hiljada onih koji su 2009. gledali kako Bornmut spasava živu glavu protiv Grimzbija u Ligi dva; i mada su svi navijači “Trešnjica” slavili ove tri pobede nad tri evropska prvaka, neizbežno je, one imaju posebnu težinu za odabrani broj ljudi.

Toliku da deluje gotovo magično.

Baš kao i dres koji ti obuku kad si mali, ili ga kupiš u klupskoj prodavnici, ili ga slučajno dobiješ na zajam na terminu u balonu, ali odmah znaš da nije to samo majica, ni parče tkanine, od poliestera ili pamuka. 

Posebno ako je crveno-crni.