PRELAZZI: "Tako veliki klub ne zaslužuje ovo što mu se dešava"

Stadion je bio pun, više od 40.000 ljudi na njemu, atmosfera uzavrela – to što na prenosu koji je omogućen nama u ovim krajevima nije bilo komentatora samo je doprinelo užitku – a tenzije toliko nabubrele da su se mogle seći kandžom crne mačke ili nervozne, tek probuđene sove.

Biće tako i večeras: kažu da su sve stolice rasprodate, da goste čeka pakao, da je ono (0:1) na severu zemlje bio samo loš dan, da će pasti i krv ako treba, samo da se iščupaju iz ove proklete lige što te zarazi kao kuga ako ne umakneš njenim pipcima... Znaju, uostalom, to pobednici prve utakmice i previše dobro.

Ne treba biti mnogo mudar, pa ni poznavalac engleskog fudbala, da se za Sanderlend i Šefild Venzdej, rivale u polufinalu plej-ofa Lige jedan, iskoristi ona fraza: "oni su previše veliki da bi bili tu gde jesu".

Stoji, naravno. Brojke o tome govore, a ima ponešto da kaže i tradicija.

Među dvanaest najvećih bunjišta u Engleskoj, tu su njihova dva, Stadion svetlosti i mitski Hilzbro, svaki sa svojim duhovima, svaki sa svojim traumama, svaki sa svojim kletvama.

Dva rivala imaju ukupno deset titula prvaka zemlje (osvojena kad-ikad, pa šta) i pet trofeja FA kupa. Više nego što će neki etablirani premijerligaši osvojiti u narednom veku, kako stvari stoje.

Imaju i verne navijače, poznate i one obične, i velike igrače, i velike trenere, i velike priče iza njih. Velike gradove, posrnule u postindustrijskom dobu, ali i dalje bitne. Imaju istoriju, oh, koliko istorije, pa ovi plavo-beli dodavali su se krpenjačom dok su još Turci držali Kalemegdan.

Samo, da li to Sanderlendu i Venzdeju, posrnulim divovima ostrvskog sporta, oborenim na pleća kao kad liliputanci u onom crtanom zakucavaju Gulivera za tlo, daje za pravo da budu nadobudni, ili je baš to ono što ih sputava? Da li su u pravu svi oni – a i mi koji pišemo i vi koji čitate često smo krivi za to, jer se te priče same pišu i raspredaju – koji kažu kako je "katastrofa", kako je "tužno", kako je "neoprostivo" što su ova dva kluba čak u trećoj ligi?

"Jedan tako veliki klub ne zaslužuje ovo što mu se dešava", rečenica je koja se poteže olako, bilo da je reč o – u prošlosti ili sadašnjosti – Lidsu, Hamburgeru, Derbi Kauntiju, Notingem Forestu, Šalkeu, Deportivu, Kajzerslauternu, Rendžersu. Pa i na ovim našim geografskim širinama, ali da ne čačkamo sada...

A možda baš zaslužuju?

Zabrinuti navijač Sanderlenda (©Reuters)

Možda je bliže istini ono da sve što je palo bejaše padu sklono, da to što ste nekada bili "nešto" ne samo da ne znači da treba uvek da budete – svaka je imperija dovedena do praha – nego da vas ne treba ni žaliti, posebno ako vas u blato nije bacila nikakva nesreća, nego ste bili njen sopstveni kovač.

Šefild Venzdej i Sanderlend su tu gde jesu – a naširoko poznate tegobe Čempionšipa nisu ništa spram scila i haribdi Lige jedan, gde se susreću dobri stari glavomet, mali i nepristupačni stadioni i oni što misle da su tu greškom, gde se koprcate kao u živom blatu: što više pokušavate, to vas ono više vuče k dnu – zbog sopstvenih grešaka, zbog priučenih ili nesposobnih ljudi kojima su porodične srebrnine date na staranje, a oni ih pretopili u ekspres-lonce i isparili, doslovno ili metaforično.

Pravljeni da budu premijerligaši, sa ambicijama i infrastrukturom koje nisu tu za ogledanje sa – svaka njima čast, al' znate šta hoćemo da kažemo – Čeltenamom, Flitvudom ili Džilingamom, skliznuli su u nedoderine i odatle mogu samo, poput Kalimera, da viču kako je to nepravda, i da se dure na one koji umeju da se snađu u novom vremenu.

Jedan od ta dva kluba nastaviće da se krčka u donjim lagama engleske piramide još najmanje dvanaest meseci; drugi će imati pred sobom još jedan potencijalno stravični poraz na Vembliju, protiv malenog Vikomba ili "gde može da se izgubi mnogo, a da se dobije samo ono što vam u mislima pripada.

Ako to nije scenario za dobar horor, ne znamo šta je...

I ne zna se kome će posle večerašnjeg sraza biti teže.

Da li Sanderlendu, koji je već četiri godine tako blizu a tako daleko, o kojem se snimaju serije sa više zapleta nego u turskoj sapunici od hiljadu i po epizoda, koji i dalje ima igrače čija imena zazvuče poznato, kao Ejden Mekgidi, koji menja trenere (to što Aleks Meknil izgleda kao pobednik ne znači mnogo, jer tako je lako u Sanderlendu upasti u katastrofalnu seriju i dobiti pedalu) i predsednike češće nego što neki srećniji klubovi menjaju startnih jedanaest?

Sanderlendu, toliko baksuznom da nikada nije prošao u viši rang u plej-ofu, da je lane eliminisan od Linkoln Sitija.

Sanderlendu, toliko toksičnom da je čak i Roj Kin, koji je ovde počeo trenersku karijeru, zimus sebe promptno izuzeo iz svih spekulacija: i on je svestan da je neophodno nešto više od energije i ambicije.

A da, tu je i dodatna sumporasta kiselina na sve njihove rane: da je Sanderlend u Premijer ligi ili makar nadomak nje, možda bi neki šeik ili američki hedž-fonder, kako god da se ti njihovi marifetluci zovu, bacio oko i na njih... Ovako su morali da maltene sa hladne ulice gledaju kako se Njukasl, njihov najveći rival, šepuri u izlogu, i kako novi bogataši obećavaju da će od njih napraviti evropsku marku.

Ross Stjuart pogađa za 1:0 u prvom meču (©Reuters)

Na tu zavist ne može biti imun ni Šefild Venzdej. Iako su i oni u stranom vlasništvu – tajlandskog biznismena Dejfona Čansirija – menjali bi se sa crveno-belim delom grada za gazde Saudijce, umesto čoveka čije, tako kaže legenda, raspoloženje na dnevnom nivou diktira ko će, kako će, i za koliko će igrati u njegovom klubu.

Venzdejev pad bio je možda nepredvidiviji i strmoglaviji, ali jednako tragičan: pre svega nekoliko sezona igrali su finale na Vembliju za Premijer ligu, danas im se smeši eliminacija, posebno posle rovovske, napete, očajno stegnute i stegnuto očajne prve utakmice.

Teško da će i večeras biti spektakularno, ulog je jednostavno previše veliki, a nada navijača – oni nikada nisu prihvatili realnost, mada nije to ni njihov zadatak - brzo će se, prebrzo, pretvoriti u bes, očaj i depresiju.

A odatle do još jednog mučenja u Ligi jedan, i odatle do samozavaravanja da "ovaj veliki klub ne zaslužuje sve što mu se dešava", put je tanak kao linija preko koje, s pogrešne strane, prelazi lopta.