PRELAZZI: Tamo gde se ne umire, tamo igra Salernitana
Vreme čitanja: 7min | čet. 13.05.21. | 09:09
More vam to uradi. I Italija vam to uradi. Čak i ako je samo, kao što Italija ume da bude, slatka prevara...
Ima tih gradova u koje se putuje tako lako, samo kupiš kartu i odeš, opaljuješ selfije kao pravi turista, probaš hranu, obilaziš muzeje, ćakulaš sa lokalcima; kad se vratiš, pričaš svima gde si bio i da ćeš ići opet, imaš i suvenire da to i dokažeš.
A ima i onih u koje bi valjalo otići, baš bi valjalo, ali ne radiš to, uporno, jer te je pomalo strah: kad ih vidiš na fotografijama, kada pročitaš nešto o njima, kada u dugim zimskim danima odeš na Booking i kao slučajno gledaš smeštaje, pomisliš da se odatle nikada ne bi vratio. Pa makar tamo prao čaše ceo život...
Izabrane vesti
Gro tih takvih gradova je na moru, i nije ni čudo. Mi što smo osuđeni na kontinentalni život dajemo moru natprirodne odlike. Kao da niko na obali nikada nije bolestan, kao da se tamo uživa u svakom danu i svakom dahu, kao ljudi gotovo uopšte ne umiru, a ako to i čine, odlaze sa osmehom na licu, sa mačetom na ramenu.
More vam to uradi. I Italija vam to uradi. Čak i ako je samo, kao što Italija ume da bude, slatka prevara.
Ah, kako bi se u toj teoriji, u tim maštanjima, dalo otići u Salerno! Pedesetak kilometara južno od Napulja, nadomak Pompeje i drugih arheoloških nalazišta; njegova istorija, njegov “lungomare” nalik na šetališta duž Azurne obale, njegov centar grada, njegova luka i svetlucava pučina što se pruža tamo do njegovog Amalfija.
(2,45) Venecija (3,20) Kjevo (3,00)
A kad bi se tamo otišlo i ne bi se vratilo, zna se šta bi bilo nedeljom, kao u evergrin pesmi Rite Pavone.
Išlo bi se na stadion, tamo igra Salernitana.
Liga nije bitna, i možda je još bolje i sunčanije i iskrenije i značajnije kada je Serija B, ali će liga sledeće godine ipak biti Serija A.
Izbor urednika
Sa morem i putovanjima je kao sa nostalgijom, ni ona nije previše realna ni utemeljena u činjenicama. Tako je u glavama nas koji patimo za morem Salerno samo lep, bez ikakvih problema; tako je u srcima nas koji smo odrasli na velikom Kalču Salernitana još jedna priča zbog koje srce zaigra, jer bismo se zakleli da je onih devedesetih igrala lepo i igrala dugo, sve dok ne proverimo i vidimo da baš i nije.
Nije to, zapravo, neka velika pripovest kakvih zna da bude, ona o feniksima i o pokajanjima; Salernitana, koja je prošlog vikenda obezbedila povratak u Seriju A, zapravo je u vlasništvu gazde Lacija Klaudija Lotita – Italija dozvoljava štošta, pa tako i to, ali samo donekle: Lotito će u narednih mesec dana morati da proda svoj drugi klub, što bi moglo da ima lančane posledice i u Salernu i u Rimu, uključiv i sudbinu Simonea Inzagija i Sergeja – sa dostinom igrača koji su bili na pozajmici sa Olimpika. Samo u sezoni na izmaku bilo ih je dvocifreno...
Nema prevelike, hoće se reći, razlike između Salernitane i onih koje su ostavili tik ispod crte, Berluskonijeve i Galijanijeve Monce, što će čekati rivale u plej-ofu za popunu najvišeg ranga, od danas.
Mada, probajte to da kažete našim predstavama o Salernitani, jugu i Tirenskom moru, našem osećaju, neuhvatljivom i slatkom kao laž, kao Italija, kada dogodine na megdan Interu, Juventusu i Milanu bude izlazila ova južna “Granata”...
Znaju oni nešto o prošlosti – nije uzalud ponosna stogodišnjakinja! – znaju nešto o nestancima i ponovnom pojavljivanju, znaju nešto, a kako ne bi znali kada je Pompeja tu na puškomet, i o tome kako je kada te prekrije lavina zaborava, samo da bi se opet pojavio.
Salerno čuva svoje tajne i čuva svoje heroje i sećanje na njih, čak i ako su tajne i heroji tragični. O tragedijama šuška štošta i stadion Areki, koji se (ne) nalazi, sasvim slučajno, u Via Salvador Allende.
To je grad i stadion Đuzepea Plaitana, verovatno prvog navijača koji je izgubio život na nekoj italjanskoj tribini – u slepoočnicu ga je, tamo početkom šezdesetih godina prošlog veka, pogodio metak ispaljen iz pištolja jednog uspaničenog policajca – pa se jedna od glavnih navijačkih grupa na Arekiju i dalje zove po njemu.
Bentorn????ta in #SerieATIM ???? ⭐ ????????#WeAreCalcio pic.twitter.com/Jg0gVMI2hx
— Lega Serie A (@SerieA) May 10, 2021
To je grad i onog premalo opevanog heroja Rome, Agostina di Bartolomeija.
Bio je simbol grada pre nego što su to postali Đanini, Toti ili De Rosi, bio je talisman koji će Romu odvesti pravo u finale Kupa šampiona.
Na fotografiji sa Olimpika, gde će Liverpul odneti titulu uz pomoć Brusa Grobelara, zastavice menjaju Di Bartolomei i Grem Sunes.
I jedan i drugi deluju odlučno (Rimljanin će u penal-seriji prevariti Grobelara bez problema, ali to nije pomoglo njegovom sastavu), nema ni traga osmehu jer znaju kakva im bitka predstoji, ali sa ovom pameću, sa svešću o onome što je bilo posle, lako je učitati i neku neuhvatljivu tugu u očima Rominog kapitena, čoveka koji je, zakleće se i dalje neki stariji čovek na tribini, bio bolji od Pirla, samo što to niko nije video, ili se on jednostavno nije trudio, pa Ago nikada nije zaigrao za italijanski nacionalni tim.
Neće ga samo po tome pamtiti, neće biti samo tačan odgovor na kviz-pitanje “Koji je najbolji Italijan koji nikada nije ni debitovao za Azure”. U Salernu će se sećati kako je došao na jug da završi karijeru, ovog puta još sporiji i češće štoper nego “ređista”, kako Italijani nazivaju dirigente na terenu.
(2,45) Čitadela (3,25) Breša (2,95)
Deset godina nakon finala Kupa šampiona, ma tačno u dan, tada već uveliko depresivni, nesrećni i bankrotirani Agostino de Bartolomei izašao je na balkon svoje vile u San Marko di Kastelabate, nedaleko od pomalo i njegovog Salerna, i pucao sebi pravo u srce.
I to je jug, iako se u našim mislima tamo ne umire, a posebno ne tako.
I to je Salernitana, ona koja je bila, ona koja će biti.
Tih godina Salerno je baš voleo fudbal, ponajviše zahvaljujući mladom stručnjaku po imenu Delio Rosi, koji će upravo tu dobiti prvu šansu u karijeri.
Iz Serije C ušli su u viši rang, a potom, 1998, onda kada je Kalčo, bio na vrhuncu moći, izborili plasman u Seriju A.
Evo milozvučnog refrena za sve one koji tvrde da nije bilo i neće biti lige kao Kalčo s konca devedesetih: Ćiro Ferara, Đenaro Gatuzo (sveže pristigao iz Rendžersa), Rigobert Song (mada nije igrao zbog sukoba sa Delio Rosijem), Đakomo i Đovani Tedesko, Igli Vanuki, našlo se tu mesta i za Dražena Bolića i Aleksandra Kristića, ali napad...
U navali su bili, i verovatno bi se 2021. sa takvim špicem Salernitana borila makar za Ligu konferencija (mada bi bilo jako teško objasniti ljudima 1999. šta je to Liga konferencija i zašto uopšte postoji; nešto kao “Ma to je Inter-toto kup, samo još gluplje?”), u napadu su bili David di Mikele i Marko di Vajo.
To je ona sezona u kojoj, sve dok ne počnu bombe po njihovoj zemlji, Lacio Dejana Stankovića i Siniše Mihajlovića ubedljivo vodi na tabeli, a onda se raspada i Milan na dva kola do kraja preuzima čelo i otima skudeto; ispadaju Sampdorija i Pjaćenca, a ispred Salernitane se, samo za jedan bod, spasava Peruđa u poslednjem klupskom angažmanu velikog Vujadina Boškova.
Nikada posle toga, sve do 2021, Salernitana nije bila u Seriji A. Pre pandemije koronavirusa, ni njih nije zaobišla epidemija bankrota, klub je gašen pa ponovo pokretan, gašen pa ponovo pokretan, sve dok nije naišao Lotito i praktično napravio rezervni sastav Lacija. Možda mu se omaklo ili se samo stari, zadrti lisac – premda bi navijači bjankočelestih verovatno odabrali neku drugu životinju za poređenje? – polakomio i shvatio da bi mogao, makar samo zvanično, da zavali klub za nešto veće pare nego što je uložio u njega, tek, eto Salernitane dogodine u Seriji A.
Neće biti Lotita ni polovine igračkog kadra, neće biti Marka di Vaja i Davida di Mikelea ni Đenara Gatuza, neće biti ni nesrećnog, tužnog, tragičnog Agostina di Bartolomeija, biće samo Đuzepe Plaitano i Salvador Aljende sa njim, obojica sa metkom u glavi, i biće ona slatka prevara koju samo Italija i more i gradovi u kojima bi se dalo živeti umeju da serviraju: da tu nema problema ni nervoze, da se ljudi ne razboljevaju i ne umiru.
Ne, tu se živi dugo, i zna se kako se živi, i zna se šta se radi nedeljom: ide se na stadion, tamo igra Salernitana.