PRELAZZI: That’s what he said!

Uvek bude poneki izuzetak, tek da potvrdi pravilo, a pravilo je da rimejk nikada ne bude bolji od originala. Zapravo, pravilo je da rimejk nikada ne bude dobar, i tek retko kada se napravi da bude gledljiv.

Razloga je mnogo, ali su, kao što to obično i bude, mahom finansijske prirode: neko, a kad kažemo neko mislimo Amerikanci, ugleda uspešan proizvod, recimo seriju ili film – ili fudbalski klub! – i poželi da je “proda” novim gledaocima i da na jeftin način zgrne mnogo novca. Ponekad je samo prevedu, što tek bude ogavno, ponekad pokušavaju da je prerade i prirede, što se završi abominacijom koju je teško progutati čak i ironično.

Ono što radi negde, recimo u Engleskoj, nužno ne radi drugde, recimo u Americi, i obrnuto; i kada na oprobane principe poslovanja počnete na silu da kalemite ono naučeno na berzi, ispaštaju gledaoci, oni na stadionu ili oni ispred ekrana.

To će ljubitelji jednog od najboljih proizvoda na Ostrvu u ovom veku shvatiti na teži način: kada su došli da ga uzmu, kada su ga “amerikanizovali”, to ni na šta nije ličilo, makar ne na početku.

Ne, ne govorimo o fudbalskom klubu Čelsi, makar ne još, već o jednom od najboljih sitkoma koji su snimljeni u Engleskoj, “The Office”, iza kojeg stoji onaj ludi, mudri, smiješni Riki Džervejz.

“The Office” je lako mogao da postane još jedna tužna priča, još jedna žrtva holivudske televizijske pohlepe: u prvoj sezoni američkog rimejka, kada Dejvida Brenta (Rikija) igra Majkl Skot (Stiv Karel), fore su loše, šale nezgrapne, atmosfera u Skrentonu, država Pensilvanija, nimalo nalik onoj koju smo znali iz grada Slau, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Amerikanci ne znaju sa najboljim britanskim izvoznim proizvodom – ili drugim najboljim, posle humora, ako ćemo staviti fudbal na pijedestal – glasile su sasvim opravdane kritike.

Majkl Skot je bio čovek kojeg je bilo mučno gledati, a efekat “krindža” (ili susramlja, ako vam je tako draže) zbog kojeg je originalni “Ofis” funkcionisao ovde je samo terao gledaoce da pritisnu “stop” i pronađu neku drugu zabavu.

(©AFP)

A onda se nešto desilo: scenaristi su se dozvali pameti, shvativši da ne mogu samo da imitiraju ono što ne razumeju, kompanija za prodaju papira Dander-Miflin je zapravo počela da ima smisla, a regionalni menadžer Majkl Skot je postao – i do danas ostao – jedan od gotivnijih likova i zvezda mimova, uprkos tome što su mu se svi, ko iza leđa a ko pravo u lice, i dalje smejali.

Kako i ne bi: Majkl Skot je autor i ponosni vlasnik nekih od najglupljih rečenica u istoriji Pensilvanije, komedije i menadžera svih fela i ingerencija, i sopstvenik šolje “Najbolji šef na svetu”, koju je našao na rasprodaji, kao i uzrečice “That’s what she said!”. 

“Da li moram da budem voljen? Apsolutno ne moram. Volim da me vole. Uživam u tome. Moram da budem voljen. Ali to nije neka kompulsivna potreba… kao moja potreba da budem hvaljen.”

Ili:
“Nikada, ni zbog kog razloga, nemoj da uradiš bilo šta, bilo kome, ikada, bez obzira na to šta je, gde je, s kim si, kuda ideš ili odakle dolaziš… nikada, ni zbog kog razloga.”

Ili:
“Da li bih više voleo da me se plaše ili da me vole? Pa to je lako. Oboje. Želim da se plaše toga koliko me vole.”

Ili, evo nećemo više:
“I u tom trenutku sam tačno znao šta treba da radim. Ali u mnogo stvarnijem smislu te reči, nisam imao pojma šta treba da radim.”

Čak i ako posećujete delove interneta koji su isključivo posvećeni fudbalu, možda ste videli kako njima kolaju fotografije Dejvida Brenta ili Majkla Skota, i možda vam nije bilo jasno koja je tu konekcija.

Lijam Rosenior (©Reuters)

A možda ste imali tu nesreću da odgledate i pročitate, od početka do kraja, poruku kojom je Čelsi predstavio svog novog menadžera, Lijama Roseniora, zbog koje su ga mnogi uporedili sa izmišljenim – ako je toliko izmišljen – likom iz serije.

Recimo, ono kada je rekao da, ako uzmete reč menadžment na engleskom, ona se u stvari sastoji iz dve reči, “men” i “ejdžing”, što znači da je njegov zadatak da “ostara muškarce” u njegovom timu.

Ne, nije ni nama.

Ili kada je najavio da će ponekad, umesto treninga, terati igrače da slažu lego kockice (što je, opet, dovelo do milion i jedne fore na konto inteligencije Kola Palmera), ili da će ih zagrliti ukoliko nešto ne urade na treningu kako treba; jednog dana je terao sve svoje pulene da peru ruke kako se ne bi zarazili virusom, a drugog da je naredio i stručnom štabu da ne nosi rukavice, e da bi igrači mogli da ih čuju kako im aplaudiraju za svaki dobar potez.

Bukvalno prepisano iz arsenala Majkla Skota.

Okej, izgleda da je i Lijam Rosenior pun sebe, da ima ekstremnu potrebu da se dopadne svom timu i ekstreman nedostatak samosvesti – bilo je za očekivati da će njegove metode brzo naći put do javnosti, što se i dogodilo – a da su njegove menadžerske kompetencije u najmanju ruku nepoznate: sa Strazburom jeste napravio malo čudo, ali taj klub je deo istog preduzeća, Dander Mif… pardon, BlueCo, pa jeste imao finansijsku i logističku pomoć na kakvu nisu mogli da računaju neki drugi mladi britanski treneri.

A sada je u Čelsiju, matičnom klubu koji je već nekoliko godina, zapravo otkako je otet Romanu Abramoviču (ne treba nikako idealizovati njegovo rukovođenje Stamford bridžom, ali ga ne treba ni nipodaštavati; i sa svakom promenom trenera, i sa svakim novim transferom, ruska era u Londonu deluje sve ružičastije), jedan neuspešni američki rimejk, jedna serija bez glavnog lika i bez scenarija, u kojoj se pokušava sve, ali se uspeh ne prašta taman koliko ni neuspeh.