PRELAZZI: Tri iste na malom ekranu i čovek koji je živeo sve naše snove

Svakome se desilo. Čak i oni koji misle da su “igrice” samo gubljenje vremena makar su jednom poklekli.

Možda je bio dug i spor dan na poslu, možda je trebalo spremati ispit a tada se uvek nađe nešto preče, možda ste bili u vozu koji kasni ili trolejbusu zaglavljenom izviše Slavije. I eto, tu su bile one, nadohvat prsta, na tri preslušane reklame za neku dostavu od vas: mobilne igrice.

Neke su šarenije od drugih, neke su prave da su pametnije, ali sve funkcionišu na isti način: navuku vas da klikćete, i kada noću legnete, i dalje vam te kockice ili bombonice ili livade koje treba pokositi igraju pred očima.

I da, možda su opasnije od bilo kakve druge zavisnosti, jer ti se prišunjaju i potpuno te obuzmu, i ne, u njima ne možeš da pobediš. Jedini pobednik je potrošeno vreme, možda i novac.

Sve to važi u slučaju Mela Morisa.

Samo uz mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnoooogo potrošenog novca.

Da nije sve počelo sa igricama na mobilnom telefonu...

Ne, još bolje: da Mel Moris nije čovek kakav bi bio svako od nas, ovo bi bila samo još jedna priča koja liči na svaku drugu.

Jedan nekada veliki, ili makar značajan engleski klub, osnivač onoga što se i dalje tradicionalno naziva “Fudbalska liga”, zamalo pa evropska marka – polufinalista Kupa šampiona, zapravo – zauvek čuven po Brajanu Klafu, propada zbog finansijskih malverzacija.

Zbog toga što su, rekli bi Britanci, zagrizli više nego što su mogli da sažvaću, oduzeti su im bodovi, preti im selidba u niži rang takmičenja, a možda (u ovom trenutku te šanse se procenjuju na fifti-fifti) i likvidacija.

Ništa posebno, čudna mi čuda, bilo je toga mnogo, a biće još više, dešavalo se i većima nego što je Derbi Kaunti – mi ionako ne pamtimo Brajana Klafa i Arčija Gemila, mada ima onih koji znaju kako su umeli da igraju Georgi Kinkladze ili Igor Štimac – dešavaće se i drugima, jer takva su pravila modernog fudbala, modernog biznisa, takva je i ljudska priroda. Gramziva, recimo to tako, da ne bismo rekli nešto gore ili tačnije.

Mel Moris

Samo što Mel Moris nije bio – ili makar još nije izašlo na videlo da je bio – klasičan prevarant koji je želeo da kupi jeftino, proda bogato i ukrade na neviđeno.

I jeste sada opravdana srdžba navijača Derbija, i ima svako pravo Vejn Runi da bude besan na čoveka koji ga je, možda, i u oči lagao, ali Mel Moris je svako od nas.

Hajde, zar nismo to sanjali makar jednom mesečno, zar nismo o tome verglali u dugim kafanskim razgovorima kada se sa maliganima izmešaju mašta i stvarnost, zar nismo znali, bolje nego iko drugi, šta bismo mi radili samo kada bi nam dali voljeni klub, da ga sredimo, popravimo, opravimo, usmerimo na široku džadu uspeha?

Samo kad bi još imao koje milionče, ih, kako bi pokazao svim tim nesposobnjakovićima šta se sve može kada uložiš ne samo novac, nego i ljubav.

Upravo će to biti scenario koji je, zahvaljujući glupavim igricama, mogao da živi, i koji je dobrano živeo Mel Moris, odrastao tu u predgrađu Derbija i na tribinama starog Prajd parka, podignut na legendama o Brajanu Klafu i evropskim noćima koje su samo oni odurni Talijani mogli da prekinu (čuvena je, i nimalo džentlmenska, Klafova optužba da je Juventus varao u tom ludom dvomeču, nakon kojeg ni Klaf ni Derbi više nikada neće biti isti; samo se Juve neće promeniti, je li), zadojen jednakom količinom tuge što je njegov voljeni tim pao na niske grane i ambicije da ga vrati tamo gde, mislio je, pripada i mora da bude.

Desiće se ova nova ekonomija, sa startapovima i sa mobilnim telefonima, Mel Moris će preko svoje kompanije uložiti novac u potpuno nepoznatu softversku firmu koja potpisuje stanovitu razbibrigu “Candy Crush Saga”, i to će mu se vratiti stostruko.

U jednom trenutku, ovaj neobični biznismen, kojem je posle decenija sastavljanja kraja s krajem – dobro, nije bio baš Del Boj, možda pre neki Bojsi iz Derbišira – nenadano upala kašika u med, bio je težak pola milijarde funti.

A to je značilo samo jedno: buđenje onog dečaka koji je mislio da Derbi može bolje. Svakako bolje od ubedljivo poslednjeg mesta u Premijer ligi, sa samo jednom pobedom, u poslednjem nastupu u najvišem rangu takmičenja.

Mel Moris postao je suvereni vlasnik Kauntija i nije krio ambicije. Neće štedeti novac, obećao je navijačima, da Derbi dovede u Premijer ligu.

Derbi ušao u stečajni postupak: Mesečni gubici oko 2.000.000 evra, klubu automatski oduzeto 12 bodova

I nije slagao: Derbi je iz godine u godinu trošio sve više, što na pojačanja, što na trenere, što na šminkanje stadiona, podignutog s kraja dvadesetog stoleća. I bio je, baš kao u onim igricama koje su mu podarile imetak, jako blizu džekpota, samo bi se nekako, na samom kraju, umesto spasonosne crvene kuglice – neka se ne ljute fanovi “Candy Crush Sage”, nismo baš do kraja sigurni kako je to izgledalo – dolazio mućak.

Derbi je dva puta bio u polufinalu plej-ofa Čempionšipa, jednom čak i na Vembliju, gde će ih rastužiti Aston Vila. Bila su tu jaka trenerska, ili makar fudbalska imena, od Stiva Meklarena, preko Frenka Lamparda i Filipa Kokua, do Vejna Runija, koji je i završio karijeru na Prajd parku, a onda preuzeo dizgine. Bilo je tu talenata, pozajmica, velikih ugovora, veterana koji su dolazili da obezbede taj poslednji, neophodni korak.

I sve je, nije što je lako biti general posle bitke i kolumnista posle odluke o ulasku u administraciju (što podrazumeva automatsko oduzimanje dvanaest bodova, a to je samo prvi korak), sve je vodilo ka propasti.

I da se nije dogodila pandemija, zbog čega su tribine morale da budu prazne, a minus sve ogoljeniji – ne bi ni moglo da bude drugačije uz jedan od najvećih budžeta za plate u Čempionšipu, pretprošle godine celih pet miliona funti mesečno – Derbi bi skliznuo ka ambisu. Posledice virusa samo su ubrzale stvari.

(Simbolika ili ne, tek u dobranom – mada ne ovolikom – sosu nalazi se trenutno i drugi klub Brajana Klafa, Notingem Forest...)

A Mel Moris, kojem su navijači, jer je nekada bio od njih, i jer je bio iskren, čak i ako se nije ponašao mudro (okej, navijači ne vole kada se neko ponaša mudro, oni vole da vide da se ulažu pare, i dok god ima para, malo ko od njih brine šta će biti sutra), sve do pre neki dan verovali i praštali, radio je ono što radi svaki čovek kada mu se na ekranu ispiše “Game over”.

Kliktao je na “New game”.

Samo što život nema reprizu, a u nekim igrama je nemoguće pobediti, i što više – setimo se onoga o majci koja kune svoga sina – pokušavaš, to ćeš biti gore po tebe.

Vejn Runi

Algoritam “navlakuša” od igrica, smrt i poreznike njenog kraljevskog visočanstva ne možete da nadmudrite. Mel Moris se zaduživao sve više, svaki poraz i krah bio mu je signal da uloži još novca, sve dok nije shvatio da je stavio previše, i da je na tački s koje povratka nema.

Nekoliko neuspešnih pokušaja da uvalja klub bliskoistočnim i dalekozapadnim investitorima propalo je – ko je zaista uronio u Derbijeve knjige, zaždio je glavom bez obzira – a Moris se, vidno skrhan, i sasvim iskreno tužan, pojavio pred diktafonima lokalnih medija i Bi-Bi-Sija ove nedelje i priznao poraz.

Nije, naravno, bio samo čovek koji se preračunao, i nije sve bilo bajno: menadžer Vejn Runi – ne zaslužuje niko da se na samom početku trenerske karijere uvali u takvo živo blato, sve sa neizgovorenim zahtevom da radi pro bono, ali možda će mu na duže staze značiti? – i ekipa za to da se približava kraj saznali su zapravo od novinara, jer Moris nije našao za shodno da im se obrati.

I iskrenost nestaje kada na vrata zakuca namršteni knjigovođa, i dobra namera nekada nije važna ukoliko sa sobom nosi nešto što engleski mediji opisuju kao “finansijski armagedon”.

Sve je počelo sa igricom, sve se završava – ako se uopšte nazire kraj, jer Derbi više nema ni neka jaka imena od kojih bi mogao da zaradi – u haosu, kao lekcija mnogima.

Pre svega onima poput nas, poput Mela Morisa, što maštaju da im s neba padne dovoljno para da kupe voljeni klub, misleći da je to tako lako kao složiti tri iste na šarenom ekranu.