PRELAZZI: Uloga neobrazovanog carinika u fudbalskoj revoluciji

Kažu da je za sve kriv jedan carinik. Nije kao kad onaj leptir mlatne krilcima u Japanu a nekom u Kanzasu odleti kuća, mnogo je ozbiljnije od toga. Događaj koji je promenio istoriju...

Carinici su i inače jedna nadžak-sorta, gospodari ulaska i izlaska u zemlju, priučeni psiholozi od čijeg raspoloženja, ponekad i lakomosti, zavisi sve. Ne znamo kakav je bio ovaj konkretni carinik, ali ista je to bratija, verovatno nije izgledao mnogo drugačije od njih.

Bilo je to osamdesetih, u nekoj zemlji Zapadne Evrope, možda u Britaniji u kojoj je studirao, tojest ako Britaniju nazivamo Evropom a ne samo Britanijom. Hamad bin Kalifa al-Tani dao je svoj pasoš graničnom službeniku, ovaj je prevrtao ispravu, češao se po glavi, nisu oni najmudriji ljudi na svetu, rekli smo, no svejedno nije teško zapamtiti 180 zemalja, koliko ih je tada otprilike bilo.

“Katar?”, upitao je prestolonaslednika zalivske države. “Gde ti je to? Je li to prava država?”

Bila je prava država, mada – nije da branimo uniformisano lice – nije bila previše poznata. Možda je tamo živelo ukupno 200.000 ljudi, ne više (danas ih je desetostruko, iako se broj državljana zadržao na istom nivou!), i bilo je lako prenebregnuti bivšu englesku koloniju.

A Hamad bin Kalifa al-Tani, što će se videti u roku od decenije, kada svrgne svog oca i otera ga u egzil iz kojeg se ovaj dugo neće vratiti, kada postane emir Katara, bio je ambiciozan i pomalo tašt čovek.

Zarekao se tada, a na ruku su mu išle i geopolitičke igre u Zalivu, zarekao se da će ceo svet čuti za mali Katar. Da će katarske firme biti najuspešnije, da će svi želeti da rade u Kataru (doduše, gledajući sve vreme kako da se što pre vrate), da će se odatle leteti svuda, da će svi gledati njihove vesti, da će ti snishodljivi Evropljani jednom zasvagda čuti za Katar i porodicu Al-Tani, što vekovima okuplja arapska plemena na istočnom ćošku Arabijskog poluostrva.

A ako Evropljani vole fudbal i daju mu mitski značaj, ima da zavladaju i tim fudbalom, zapamtiće nas oni dobro...

 Samo, je li moralo to i preko naših leđa?

Pa, izgleda da jeste: Hamad je i dalje živ, mada je emir Katara sada njegov četvrti sin Tamim bin Hamad, a Katar će večeras u Lisabonu pokušati da udari pečat na sportsku promociju svoje države. Onu ekonomsku već su odavno apsolvirali...

Svetsko prvenstvo igraće se tamo za dve godine, i to u zimskom periodu (osvedočena korupcija je tema za neku drugu priliku), a diplomatski rat sa zemljama iz okruženja koji se smirio, ali nije okončan, samo je učvrstio namere i ambicije vladajuće sultanske familije.

Uspon Pari Sen Žermena, znamo to odavno, nije sportska priča. Klub je kupljen i u njega je ulagano da bi postao evropski prvak i tako pokazao značaj “meke moći” jednog malog emirata u kojem je broj stranaca deset puta veći od broja državljana; Nejmar, prva zvezda i najskuplji fudbaler, doveden je da bi se poslala poruka rivalima, a posebno Barseloni, koja ih je “izdala” kada je odbila da produži sponzorski ugovor sa njima, zbog optužbi da oni sponzorišu i neke druge, manje civilizacijske stvari.

Da svega toga nema, možda bi naklonost neutralnog posmatrača i mogla biti kod Parižana. Imaju Mbapea, imaju i Nejmara ko voli, imaju i Tuhela, očigledno su gladni i željni uspeha i to nema veze samo sa pritiskom odozgo, a vreme je da se i taj veliki grad okiti titulom prvaka Evrope, pa da “samo” Berlin i Rim od prestonica gledaju u leđa Madridu, Bukureštu, Lisabonu, Londonu, Beogradu...

Proširile su se po društvenim mrežama dve fotografije nakon polufinalnih mečeva na ovom turniru: igrači PSŽ-a luduju od sreće u svlačionici pošto su lako, glatko i ubedljivo savladali Lajpcig; na drugoj su asovi Bajerna, njihovog večerašnjeg rivala, posle pobede nad Lionom – ni nasmejani, čak. Obavili su posao, i pred njima je još jedna utakmica, to je to, šta ima da se zanosimo...

Da je samo do želje i žara, opet bi se dakle lako bilo na strani izazivača i debitanta na najskupljem balu; ali nije, i te slike više govore o navici pobeđivanja nego o ambicijama, nemojmo upasti u tu zamku.

Zar nije, recimo, fenomenalnom Gnabriju potrebna još jedna pobeda da je zavitla prema svim onim nevernim Tomama koji su mu se smejali dok je bio u Arsenalu? Zar ne bi Tomas Miler slavio još jedan argument da je, takav kakav je, pomalo trapav, nezgrapan i bez značajnih brojeva u onim navodno bitnim statističkim kolonama, zapravo veliki igrač? Zar ne bi pehar Lige šampiona značio ceo svet za liberijskog dečaka rođenog u izbegličkom kampu u Gani, a kojeg ceo svet danas zna kao verovatno najdarovitijeg levog beka, kanadskog reprezentativca Alfonsa Dejvisa?

Bio bi to trijumf, slađi od svakog piva sa Oktoberfesta koji ove godine neće biti održan, i za Hansija Flika, i sve one “večite pomoćnike”, male ljude u velikim delima. Flika će obasjati svetla pozornice a on će se nasmejati iako će mu i dalje biti nelagodno...

“Švaba” je u možda surov i hladnokrvan u našim kolektivnim shvatanjima, ali ovaj Bajernov sastav nije teško voleti ni u biografijama, a kamoli kad se razlete po terenu...

Pride prva asocijacija na PSŽ nije nužno šetnjica po slatkim bistroima, kroasan i plan da se skokne kod Mona Lize na gajbu i nije, koliko god da su to naumili i koliko god da su uložili u to, nije Nejmarov dribling, iako je lepše videti raspoloženog Nejmara nego biti nazočan traćenju njegovog talenta kad ono uvređen sedi na tribinama.

Nije PSŽ ni, mada taj nesvrgnuti fudbalski princ jeste uveličao Park prinčeva, Ronaldinjo; ni Okoča, ni Rai, Đorkaef i ostali vinovnici prvog i, do večeras, poslednjeg finala Parižana u evropskom fudbalu.

Perfekcija VS potpuno ubrzanje, spremite se za totalni fudbal

Ovo neće imati nikakve veze s tradicijom, mada je grb isti i boje su iste. Parižani nisu slatki autsajderi koji su se namerili na moćnu i surovu bavarsku mašinu, i to je toliko poznato svima koji prate fudbal da se nadvilo poput kovida iznad ove jednokratne avgustovske zabave – koju nećemo pamtiti samo po terminu, već i po preokretima, padovima velikih i onom zrnu sreće koje je nedostajalo pojedinim malima – i ta polemika biće samo jača u slučaju da predsednik Naser el Kelaifi večeras siđe da mu kapiten Tijago Silva preda pehar koji je zaslužio.

Moglo je, vratimo se na simboliku ove godine, moglo je da bude i gore, mogao je ovo, umesto duela dva nemačka stručnjaka i susreta gomile talentovanih Francuza (mahom iz Bajernovog tima) i drugih, večeras da bude duel Katara i Abu Dabija, aferim lionskim lavovima što su to predupredili.

A tu je Bajern – iako će ga mnogi opisivati kao preterano samopouzdanog negativca iz Bondovih filmova, oni su do svojih medalja i svojih evra stigli poštujući formalna pravila, iako ne uvek pravila fer-pleja – ipak branilac ono malo preostale časti.

Jesmo već u polufinalu imali taj duel “novih bogataša” (mada je razlika, ne beznačajna, u tome što kompanija koja proizvodi jedno energetsko piće verovatno ne drži manuelne radnike kao robove i ne nipodaštava žene?), ali finale je finale, a pehar je pehar, i večeras bi mogla da se napravi vododelnica. Trenutak koji će značiti pobedu (geo)politike nad sportom, PR-a nad stvarnošću.

Samo, ukoliko trijumf nefudbalskog bude zaodenut u najlepše fudbalsko ruho, ukoliko nas Nejmar, Mbape i Ikardi i Di Marija budu oduševili i ako sasvim zasluženo pobede najbolji evropski tim ove godine, hoće li to biti lekovita travka ili so na ljutu ranu?

Ukoliko se to ne desi, pa... Državi Katar i Tamimu bin Hamad al-Taniju možda neće biti toliko krivo.

Jer na levom rukavu Bajernovog dresa večeras će da stoji onaj znak o pet osvojenih titula evropskog prvaka; ali kad nije Liga šampiona, tek da budemo svesni šta je od ove igre napravio onaj tupavi carinik iz jedne evropske zemlje, umesto toga lepo i jasno piše: “Qatar Airways”.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta