PRELAZZI: Večni sjaj besprekornog pokera
Vreme čitanja: 6min | sre. 16.03.22. | 09:11
Kada te neko stvarno pomeri s mesta, kada ti neko stvarno uradi nešto što ima snagu da te obeleži, ne možeš ga izbaciti nikakvim dekretom
"Možeš da izbrišeš nekoga iz svog uma. Ali da ih izbaciš iz srca... to je već druga stvar."
Ako citat zvuči kao da je iz neke romantične komedije, to je zato što i jeste, ali ne iz bilo kakve, nego iz jednog od verovatno najboljih i najuvrnutijih filmova u ovom veku.
Izabrane vesti
"Večni sjaj besprekornog uma" dueta Čarli Kofman-Mišel Gondri nije nam pokazao samo da Džim Keri i Kejt Vinslet umeju mnogo dobro da glume i kada nisu zabavni ili romantični, već nam ponudio lekcije o zaboravu i guranju pod tepih, lekcije primenjive i u onim drugim stvarima, koje nisu ljubav, a umeju jednako da zabole.
Ponovo nećemo ulaziti u uzroke sukoba koji je dotakao sve nas, a nije mogao da ne dodirne sport; već se samo fokusirati na onaj jedan njegov deo čiji će duh lebdeti večeras i iznad Londona.
Kada je Premijer liga saopštila da je, u sklopu valjda sankcija, ili pod nekim drugim izgovorom, izbrisala sve ruske igrače "Fantazija", neko se na društvenim mrežama odmah, u onoj šali u kojoj, avaj, ima sasvim dovoljno zbilje, zabrinuo: da neće, nedobog, da izbrišu, da "kenseluju", i četiri gola Andreja Aršavina na jednom meču, verovatno zanavek najbolju utakmicu nekog ruskog fudbalera na Ostrvu?
(Najbolju, da, sem ako baš niste uživali u mamurnim popodnevima Romana Pavljučenka u Totenhemu ili se sećate onoga što je verovatno mogao, a nikada nije uradio, Andrej Kančelskis).
Paralele sa kultnim filmom se same nameću, mada ima i onih koji su se namah setili Hakana Šukura i onoga što je zvanična Ankara uradila sa njegovim doprinosom turskom fudbalu: u "Eternal Sunshine" se ljudi, svojevoljno doduše, podvrgavaju brisanju pamćenja, kako bi iz uma, a možda i iz srca, uklonili sve one koje im smetaju.
Pouka filma, sadržana u onom citatu s početka, otprilike je ovo: kada te neko stvarno pomeri s mesta, kada ti neko stvarno uradi nešto što ima snagu da te obeleži, ne možeš ga izbaciti nikakvim dekretom, naći će način da o(p)stane bez obzira na to koje procedure – a te procedure moraju biti eksperimentalne i veštačke – sproveli.
Ako mi dozvolite da na trenutak budem ličan – mada je ova priča toliko iznad svih nas da to "lično" nužno mora ispasti neukusno – u trenucima očaja bih možda voleo da postoji čarobni štapić koji može da ti jednim potezom izbriše sećanja na teške sportske poraze, pa i da se ne sećam ni ta četiri gola Andreja Aršavina na Enfildu 2009. ni nekih kelnova, strazbura, bordoa ili svežih glazgova, svejedno.
Ali to je, naravno, nemoguće, ne samo zato što su ljudima, pa i navijačima, potrebni takvi emotivni krahovi ne bi li cenili one retke trenutke kada se sreća obrne, već i zato što postoji ona druga strana medalje, postoji neko ko je doprineo tom porazu, postoji neko ko je možda odigrao premalo za svoj dar, ali da je bilo i samo tih devedeset minuta, bilo bi dovoljno, zauvek.
I ne bi dvanaest dekreta, petnaest država ni cele Ujedinjene nacije, a kamoli Premijer liga, ikada mogli da ga prekreče crnom farbom i nateraju nas da se pravimo da ga nije bilo.
Postoji Andrej Aršavin, i poker golova na Enfildu koji stavlja tačku na još jednu sezonu u kojoj se Liverpul nada da će doći do titule – Rafa Benitez nikada se neće oporaviti od te večeri, a Liverpulu će trebati još puna decenija.
Postoji Andrej Aršavin, i trenutak u kojem svi misle da je Arsen Venger opet pogodio, da je samo trebalo sačekati tog vraški nadarenog Rusa, i sada će Arsenal opet biti čudo. Samo što Rus ni pre ni posle toga nije uspeo da opravda etiketu i, rekli bi u Londonu, "razzmatazz" koji je kolao o njemu, posebno nakon Evropskog prvenstva 2008. i one prelepe pobede nad Holandijom. Četiri i po godine trajaće njegovo bivstvovanje u Londonu, pre nego što se vratio u svoj Zenit, i ostaće legenda o ta četiri gola i još jedna potvrda o Rusima koji nikako, ma čak ni kada bi uradili nešto poput Aršavina, ne uspevaju da preskoče Berlinski zid i fudbalom i umećem osvoje kontinent. A posebno ne Englesku.
Postoji Andrej Aršavin, i mada će se britanski i drugi komentatori večeras gristi za obraze i seći sebi jezike samo da ne pomenu čoveka koji se mora pominjati kad god se sretnu Arsenal i Liverpul, postoji Andrej Aršavin.
Postoji i taj klasik velikog rivalstva – možda je Arsenal Mikela Artete još "zelen", i možda u njemu i dalje ima ljudi koji su spremni da izvrše samoubistvo iz zasede, poput Granita Džake, ali lepo je kada su jaki i Arsenal i Liverpul, lepo je kada ovakvi mečevi nešto znače i jednima i drugima, lepo je kada ima neizvesnosti – koji će nas večeras naterati da zaboravimo, ma kenselujemo ove sadašnje muke.
Velika rivalstva nastaju zbog velikih utakmica, a još se nije napravila mašina koja može da umanji ludilo tog aprila 2009. na Enfildu, kada je kuglica ruleta lutala od crvene do žute, iako je sve vreme bila u trobojci.
Rumeni Andrej Aršavin šutnuo je, kasnije će se o tome pričati, kada se budu svodili računi, okruglo četiri puta, i sve četiri lopte završile su iza leđa Reine, neke uz asistencije Seska Fabregasa i Tea Volkota, neke uz obilatu pomoć komične odbrane Liverpula na čelu s Alvarom Arbeloom i Fabijom Aurelijem; tamo na drugoj strani su se menjali i Benajun i Tores. Stiven Džerard propustio je taj meč, zbog čega je mogao da se pravi još jedan mit na tragu "eh, samo da je..."
Sem četiri gola, Aršavin nije uradio skoro ništa – kasnije će priznati da ga "uopšte nije bilo na terenu" do prvog, a i posle toga samo kad je trebalo – ali u tome je lepota fudbala, što možete da napišete takvu rečenicu i da ona zvuči i istinito i sumanuto u isto vreme.
(I Arsen Venger, jedini koji je i dalje verovao u njega, suvo će reći "Nisam baš očekivao da je sposoban za to.")
Svaki je bio vrhunski na svoj način, i svaki je bio neverovatan čak i njemu, sve sa nekom nepatvorenom dečjom radošću, na granici s nevericom, da se to dešava baš njemu, baš na Enfildu, baš protiv favorita.
Najbolja stvar koja se dogodila Andreju Aršavinu bila je, baš kao kod Džoela i Klementine u Montaku u čuvenom filmu, najgora stvar koja se dogodila Andreju Aršavinu.
Nikada kasnije nije uspeo ni da se približi magiji te noći, i sigurno bi, da je mogao da gleda u budućnost – blisku, ne ovu sada, pu, pu – sigurno bi tu loptu sa Enfilda uzeo u ruke i odlučio da ode s njom u suton; možda bi bilo bolje i njemu, i Arsenalu, i Vengeru.
Samo ne bi nama što smo bili nazočni tome, nama koji znamo da večerašnja utakmica ima posebnu težinu i zbog nekoga ko neće biti pomenut, a ko neće i ne može biti izbrisan i "kenselovan", a ne tek zato što novi Arsenal želi da pokaže da je ozbiljan, kao nekad, a novi Liverpul juri titulu i strahuje, kao nekad.
PREMIJER LIGA
20.30: (3,40) Brajton (3,30) Totenhem (2,20)
21.15: (4,00) Arsenal (3,60) Liverpul (2,00)