Priče srpskog Magelana: Treninzi u pustinji, derbi piva i kafe i nesuđeni reprezentativac Mongolije

Pre više od 500 godina, Fernando Magelan rešio je da pokuša da izvede najveći poduhvat u životu. Čuveni portugalski istraživač koji je plovio pod zastavom svoje zemlje, ali i Španije, rešio je da sa posadom krene na put oko sveta. Tog 10. avgusta 1519. godine, krenula je „Molučka flota". Nju je španski kralj Karl I poverio Magelanu. Sačinjavalo ju je pet obnovljenih brodova naoružanih topovima u koju se u Sanlukaru de Baramedi na španskoj obali Atlantika ukrcalo oko 240 ljudi. Krenulo se na zapad.

Uprkos neslavnom Fernandovom kraju, jedan deo njegove flote, ipak, uspeo je da izvrši zadatak. Španija, posebno Sevilja, dan-danas slave ovaj poduhvat.

Kad smo kod sadašnjeg vremena, Srbija takođe ima svog Magelana. I to fudbalskog, a ime mu je – Željko Kuzmić.

Rođeni Aranđelovčanin nije imao nikakvu flotu ili posadu koja bi išla za njim. Sa sobom je u torbi uvek nosio golmanske rukavice i kopačke. Bile su mu veran saputnik tokom svih avantura, a njih ima toliko da ih je teško sve pobrojati. Željko je tokom karijere duge 26 godina obišao četiri kontinenta (Evropu, Aziju, Afriku i Ameriku). Nosio je dres 36 klubova, dok o pređenim kilometrima nema potrebe ni pričati, ali o onome  što je video tokom karijere može da se napiše knjiga debljine “Ane Karenjine”. S tim da njegova priča nije o nesrećnoj ljubavi ugledne žene iz visokog staleža i grofa Aleksija Kiriloviča Vronskog. Ne. Ovo je fudbalski putopis čoveka koji je prošao sve i ne namerava da stane. Okreće novu stranicu, uzima penkalo i nastavlja da piše.

Željko ima 41 godinu i trenutno brani boje PKB-a iz Padinske Skele, člana Srpske lige Beograd. Došao je da pomogne koliko može. Teško je reći da li razmišlja o kraju karijere, zato što mu je isti nekoliko puta prolazio kroz glavu, ali je ljubav prema igri uvek bila jača. Štaviše, ista je kao pre 26 godina kad je ovaj fudbalski Magelan bio član Železnika, kluba koji mu je bio prva ljubav i to u periodu kad su popularni Lavovi bili članovi elitnog ranga i živeli najbolje godine od osnivanja.

O tome i mnogo čemu drugom, Željko je govorio za Mozzart sport. Vežite pojas i uživajte u vožnji. Krećemo. Prvo stajanje u ulici Avalska bb, Opština Čukarica. Simpatični stadion, još simpatičnijeg naziva -  “Mali Poljud”.
“U vreme kad sam bio u Železniku, to je bio preozbiljan klub. Voleo bih da sam večno ostao tamo i danas, posle svega, smatram isto. Došao sam iz male sredine kakva je Aranđelovac, čak nisam igrao za Šumadiju, nego sam bio u obližnjem selu. U Železniku sam završio preko druga iz odeljenja u srednjoj školi. Klub je tražio golmana i nekako se sve idealno poklopilo. Bio sam kapiten u svojoj generaciji, domogao se kadetske reprezentacije Srbije. To je bio ogroman skok za mene. Ljudi iz kluba su bili više nego korektni prema igračima. Vidim da se njihov stadion sad renovira, sve je to zasluga Đoleta Bulića, on je predsednik kluba. Nadam se da će Železnik uspeti da bude bar 50 posto onoga što je bio dok sam ja branio njegove boje. Igrao sam tamo šest godina i ostao sve do gašenja kluba 2005. godine”, počinje priču Željko za naš portal.

Niste uspeli da postanete standardan golman, tu je konkurencija bio Oliver Kovačević, nekada reprezentativni čuvar mreže. Morali ste da idete na kaljenje u niže lige?
„Slali su me u Sremčicu, Dubočicu i Karađorđe iz Mišara. Pre svega, to su bila totalno drugačija vremena nego danas. U nižim ligama nije bilo toliko mesta za mlađe igrače, pogotovo ne za golmane. Mladog golmana u Srpskoj ligi ili Zoni maltene niste mogli ni da vidite. U početku nisam bio srećan,  nadao sam se boljem, ipak sam imao status nekoga ko je bio u mlađim reprezentativnim kategorijama. Jednostavno, vreme je bilo tako da nisi imao pravo glasa, radiš šta ti se kaže i to je to“.

Železnik se ugasio, iskalili ste se na pozajmicama i na leto 2005. odlazite u Crnu Goru i potpisujete za Mornar. Veoma je zanimljivo kako je došlo do saradnje između Vas i kluba iz Bara?
„Železnik je u tom periodu kao golmane pored Olivera Kovačevića imao i Vladimira Kuzmu, koji ima identičan nadimak kao ja – Kuzma. Mornar je tražio čuvara mreže i čovek iz Crne Gore preporuči mene, ali je rekao „Dovodim vam Kuzmu“ i oni kažu „Važi, neka dođe sutra“. Ljudi su mislili da dolazi Vladimir.  Pojavljujem u klupskim prostorijima i oni vide momka koji je 10,12 godina mlađi od Kuzme kojeg oni žele. Odmah su hteli da me vrate kući, nisam ni ja znao o čemu se radi. Na moju sreću, trener je bio Dušan Vlaisavljević i odmah je rekao upravi „Kad je mali tu, hajde da vidimo kakav je“.  Na prvu, nisam hteo da pristanem na probu, ipak dolazim iz većeg kluba u manji, međutim, Dule me je ubedio i ispalo je fenomenalno. Posle dve pripremne utakmice i tri treninga, dobio sam ugovor“.

©Lična arhiva

Mornar je te sezone 2005/06 bio član Druge lige i za taj period vezuje se vrlo zanimljiv gaf sa sudijom kad ste zbog njegovih odluka napustili teren.
„Arbitar je četiri puta promenio odluku, a utakmicu je sudio moj kasnije veliki prijatelj Miloš Novović. Igrali smo protiv Mogrena iz Budve i rezultat je bio 1:1. Šta se dešava? Finiš utakmice, lopta izlašla van terena, čovek uklizava, svi smo stali, ali oni nastavljaju akciju i postižu gol. Krenuli smo da protestujemo i tu tek počinje zbrka. Sudija je pokazao na centar, pa se konsultovao sa pomoćnikom i rešio da poništi gol i pokaže na peterac. Na kraju je još dvaput ponovio isto i konačno priznao gol. U dogovoru sa ljudima iz Mornara rešili smo da napustimo teren. Zbog toga su nam oduzeta dva boda koja su nas, na kraju, koštala opstanka“

ODLAZAK U VIJETNAM I SLEPI MIŠEVI I ZMIJE NA MENIJU

Posle odlaska iz Crne Gore, dobijate angažman u Poljskoj. Još jedan klub iz nižeg ranga – Kanija Gostin.
„Najpre sam potpisao za Zavišu Bigošč, koji je tad ušao u Drugu ligu i da bih imao minutažu, poslali su me u Kaniju Gostin na pozajmicu. Oni su bili treća liga, međutim, posle mesec dana, Zaviša se gasi. To je bila 2006. godina i Poljsku je zadesio ogroman korupcionaški skandal u elitnom rangu zbog čega su sve lige doživele reorganizaciju. Kanija je takođe imala finansijske probleme, bukvalno prebijene pare nisu imali, a malo je falilo da uđu u Drugu ligu. Čak sam hteo da ostanem, Poljska mi se baš svidela, ali je problem predstavljala viza koju sam predugo čekao. Ostao sam tri meseca, vratio se za Srbiju i ta odiseja je završena“.

 Povratak u rodnu grudu doneo je angažman  u Smederevu, ali ste posle toga dešavaju dva vrlo zanimljiva angažmana – Rumunija i Vijetnam.
„Dobro mi je išlo u Smederevu, uspeli smo da se plasiramo u Superligu, bio sam rezerva za Dejana Rankovića i uvek sam dobro branio kad bih dobio priliku. Posle godinu dana, smatrao sam da je došlo vreme da se naplatim i odlazim u Rumuniju u klub koji se zove Unirea Alba Julija. To je bio potpuni haos. Sve je krenulo naopako. Upali su u velike finansijske probleme i ljudi su bukvalno odlučili da ispadnu iz lige kako bi pravili reorganizaciju. Otišao sam tamo u januaru, a već u martu se vratio kući u Aranđelovac. Ostao sam bez ičega – kluba, angažmana, novca i samo se pitao šta je sledeće. Mogao sam jedino da treniram individualno. Negde u to vreme sam dobio ponudu iz Vijetnama, klub se zvao Navibank Saigon, danas ne postoji, ali je u tom periodu bio veoma respektabilan. Otišao sam tamo kad niko nije želeo da dođe u takvu sredinu. Uslovi i plata koju sam dobio bili su, ne preterujem – smešni. Došao sam na mesto koje funkcioniše kao da je komunističko doba. Svaki dan po tri treninga, a dan pred utakmicu treniramo dvaput. U deset uveče gase se struja i internet, bio je mart kad sam došao, nosim jaknu, pošto je u Srbiji bila zima a u Ho Ši Minu 40 stepeni. Trebalo mi je tri dana da dođem sebi, na sve to, njihova hrana je baš specifična. Nisam se usuđivao da probam svašta, ali recimo, u fast fudu sam jeo slepe miševe i zmije“.

Posle toga, sledi najzanimljviji period Vaše karijere. Boravak u Etiopiji gde ste igrali za Sent Džordž. Klub koji je osnovan pre 90 godina i zamišljen je kao simbol etiopskog nacionalizma i otpora prema Benitu Musioliniju i fašističkoj Italiji koja je okupirala zemlju?
„Oni su preponosan narod i u ovom trenutku možda i najrazvijenija država u Africi, ali kad sam ja bio tamo pre 15 godina, nije bilo tako. Vladalo je siromaštvo. Domaći igrači su u proseku imali platu 100 ili 200 dolara dok je stranac imao 10.000. Sent Džordž ima ogormnu bazu navijača i gaje veliko rivalstvo sa klubom koji se zove Ethiopian Coffee SC. Mnogi taj meč zovu derbijem piva i kafe. Sent Džordž je zapravo brend piva, a ovi drugi su prozivođači kafe“.

©Lična arhiva

Da li ste uopšte razmišljali onog trenutka kad ste dobili ponudu iz Etiopije, nije baš da fudbaleri hrle da odu u Afriku, osim ako nemaju druge opcije?
„Čak sam ih odbio kad su me prvi put zvali. Isti čovek koji me je odveo u Vijetnam, rekao mi je za Etopiju. U tom trenutku, postojala je varijanta da se vratim u Poljsku i bio sam na treninzima, čak su bili vrlo zadovoljni i spremali su mi ugovor, ali kad je došla druga ponuda Sent Džordža, ljudima iz kluba sam pokazao kakavu sam ponudu dobio i dileme nije bilo. Bio je to novac  koji mi u tom trenutku rešava dosta toga“.

KAD BI ČOVEK ZNAO GDE ĆE PASTI, ON BI SEO

Šta se dalje dešava?
„Odmah sutradan sam krenuo za Berlin iz Berlina za Frankfurt i odatle za Adis Abebu. Kad sam došao tamo - cirkus, mislim da sam bio jedini belac u čitavom regionu. Vrata su mi svuda bila otvorena, ljudi su me brzo zavoleli, znali su da branim Sent Džordž. Prvih mesec dana priprema - pakao. Radili smo najpre u trening centru, a posle toga smo verovali ili ne otišli u – pustinju. Krenula je sezona monsunskih kiša i nismo imali gde drugde da treniramo i morali smo da odemo 80 kilometara od Adis Abebe. Baš na tim pripremama napravio sam ozbiljnu grešku. Bilo je neko gluvo doba noći i baš sam bio žedan. Nisam hteo da budim doktora da mi donese vodu i otišao sam do česme u sobi i popio tri gutljaja. Na kraju sam završio u bolnici pet dana. Imao sam trovanje svega i svačega. Voda je bila pokvarena, doktor me je samo pitao „Kog đavola si to radio, vidiš do čega si došao. Sad možeš samo rižu i so da jedeš sledećih pet dana“. Baš je ispao haos, ali prošlo je sve, primao sam infuziju i nastavio dalje. Nikad mi više nije palo na pamet da pijem vodu sa njihovih česmi“

Ipak, uprkos tome, uspeli ste da osvojite trofeje, sa te strane, Etiopija je bila pogodak.
„Igrali smo fenomenalan fudbal. Trener nam je bio Đuzepe Dosena, nekadašnji reprezentativac Italije, čovek koji je bio šamnpion sveta sa Azurima. Uspeli smo da osvojimo titulu, Kup i Superkup. Danas na Jutjubu postoje moji snimci kako branim penale. Igrali smo i kvalifikacije za Ligu šampiona Afrike i došli do trećeg kola. Do danas sam ostao jedini beli igrač u istoriji fudbala u Etiopiji. Upoznao sam mnogo dobrih ljudi, imao ispunjen život u svakom smislu. Otišao sam posle godinu dana i kajem se što sam to učinio. Još više bih se kajao da nisam otišao u Etiopiju. Imao sam status i sve, ali šta da radiš. Što kažu naši stari „Kad bi čovek znao gde če pasti, on bi seo“. Slušao sam ljude koji su mi govorili kako mi je sa 26 godina mesto u Evropi, a ne u Africi i nisu bili u pravu“.

Posle nezaboravnog iskustva iz Etiopije, događa se, za naše prostore, neobičan transfer. Odlazite u Himare, klub koji se takmiči u Drugoj ligi Albanije?
„Tamo sam stigao preko albanskog novinara, ali je prvobitan angažman trebalo da bude u Fljamurtariju, ali oni su rešili da me pošalju negde na pozajmicu. Taj moj prijatelj novinar mi je rekao „Ideš u moj grad, gde sam ja rođen, sve će biti u redu“. Meni je bilo bitno samo da branim i bio sam baš zadovoljan kako je sve izgledalo. Sledeće sezone sam se vratio u Fljamurtari i trebalo je da budem prvi golman, ali se desilo da je predsednik kluba uhapšen i tu je posle šest meseci došao kraj. Ali, nosim lepo iskustvo. Živeo sam u mestu gde su žitelji mahom pravoslavci, naklonjeni su Grčkoj. Bio sam dobro prihvaćen, čak je na jednoj utakmici  na tribinama bila pokazana srpska zastava. Moji roditelji i supruga su došli i dočekani su raširenih ruku. Za period koji sam proveo u Albaniji nisu mi ni kafu naplatili u kafiću, a kamoli nešto više. Sve suprotno od onoga šta se piše i priča“.

Toliko Vam je bilo dobro u Albaniji da ste se kasnije vratili, ali taj angažman nije bio toliko dobar kao prethodni?
„Potpisao sam za Kastrijoti i na prvom treningu pokidao tri ligamenta u levom ramenu. Odmah sam znao da me čeka  osmomesečna pauza. Mislio sam da je to kraj karijere, skoro da sam se pomirio. Imao sam 32 godine, nisam hteo da se operišem, nego da se okrenem nekim alternativnim merodama lečenja. Nisam žurio sa oporavkom, provodio sam vreme u Aranđelovcu i već počeo da se mirim sa time da je karijera gotova. Međutim, kad sam se oporavio, počeo sam drugačije da razmišljam i nastavio sam“.

POZIV ZA REPREZENTACIJU MONGOLIJE I KUŠA - JELO MASNIJE OD BUREKA

Stigli ste i do Nemačke, odnosno klubu Donaustauk, koji se takmiči u petom rangu, a za trenera ste imali čoveka kojeg se navijači Crvene zvezde rado sećaju.
„Ekipu je kratko vreme vodio Klaus Augentaler, a pre njega bio je čovek kojem sam zaboravio ime, ali znam da se preziva Knauf. Tamošnje niže lige su veoma interesantno iskustvo. Trenirali smo triput nedeljno i to baš jako, imali smo odlične uslove, nikad ne bi ste rekli da je to amaterizam. Klub je bio vrhunski organizovan, na kraju krajeva, vlasnik je čovek koji ima najveći rentakar u Evropi. Tu novac nije bio problem i većina igrača nije morala da radi dodatne poslove. Bio sam stranac koji je došao da popuni rupu i bio sam čak i malo bolje plaćen od ostalih. Nisam imao radnu dozvolu, to u takvom rangu takmičenja ne može da se reši i morao sam nazad nakon tri meseca i posle toga sam otišao u Švedsku gde sam jedno vreme pored fudbala, radio u firmi za proizvodnju snusa“.

Unikatne i čudne sredine kao da su Vam bile suđene. Posle Etiopije, Albanije, nižih liga Poljske i Nemačke na red je došla avantura u Mongoliji. Bila je 2019. godina kad ste pronašli angažman u Derenu.
„Ponudu sam imao i ranije, ali tad sam je dobio od mog prijatelja Vojislava Bralušića. Međutim, šta se dešava. Voja odlazi, a za trenera postavljaju momka koji je kod njega bio kapiten. U pitanju je čovek sa najviše odigranih utakmica u reprezentaciji Mongolije. Preko Voje se setio mene i tražio broj telefona. Dogovorio sam iste uslove kao što sam imao u Švedskoj. U Mongoliji mi se prvi put desilo da tražim izmenu u 60. minutu. Zbog problema sa radnom dozvolom i papirima, nisam prošao pripreme i kad sam stigao posle pet dana sam stao na gol. Mislio sam da ću se onesvestiti od retkog vazduha i klime generalno. Nisam imao snage da ispucam loptu preko pola. Nisam napravio nijedan kiks, nismo primili gol zbog mene, ali toliko sam bio nesiguran da sam se raspadao. Utakmicu je pratio selektor Mongolije, čovek iz Nemačke, prišao mi je i rekao „Šta je sa tobom čoveče?“, kako šta mi je, jedva hodam zbog vazduha“.

Ipak, nekoliko meseci kasnije, isti taj čovek vam je prišao i izneo zanimljiv predlog. Malo je falilo da ispišete istoriju fudbala u Mongoliji?
„Prilazi mi Nemac i kaže da mi je poslao poziv da branim za reprezentaciju Mongolije, tako nešto, stranac nikad nije dobio. Sad, šta je bio problem? Uz dužno poštovanje svim ljudima tamo, ali baš u toj situaciji se videlo koliko nisu edukovani. Nisu znali da, ako si stranac, moraš pet godina da igraš u Mongoliji da bi dobio njihov pasoš, a ja sam, recimo, znao za to pravilo. Posle svega, odigrao sam odličnu sezonu u Derenu, krenuli smo sporo, a završili kao treći na tabeli. To je bio veliki uspeh za klub, jedan su od retkih koji se bazira na sopstvenoj akademiji u čitavoj zemlji. Ostali klubovi imaju po pet stranaca, Deren je imao samo jednog – mene. Ostao sam u odličnim odnosima sa tamošnjim ljudima, čujemo se i danas“.

Mnogi kažu da je Ulanbator najhladniji grad na svetu, ali u isto vreme, veoma zagađen.
„To za hladnoću je verovatno istina, ali nisam je osetio, zato što je liga tako organizovana da se igra dok traje lepo vreme. Problem je vazduh i ogromna zagađenost. Država ima razvijenu industriju, proizvode kameni ugalj za koji mnogi kažu da je najbolji na svetu. Mongolija je bogata po resursima, a opet je nedovoljno razvijena. Mongolski jezik je užasno težak, ali sam imao sreće što sam govorio ruski još od osnovne škole. Većina populacije u Mongoliji zna ruski, tako da mi je to olakšalo“.

©Lična arhiva

Ranije ste pomenuli da ste u Vijetnamu imali prilike da probate slepe miševe i zmije, kakva je situacija što se hrane tiče u Mongoliji?
„Probao sam kušu, to je jelo koje je toliko masno, da je naš burek ništa spram toga. Mongoli imaju veoma zanimljivu kuhinju. Sve baziraju na mesu, nebitno da li je svinjetina, jagnjetina ili ovčetina. Spremaju na tradicionalan način. Tamo su reke čiste, priroda je lepa i čim izađete van grada, vidite ljude koji uzimaju kamenje u ruke, dovuku veliku peć, ona se zagreje i onda na kamenu peku meso. Ta hrana bude suva kao barut, ali naviknete se vremenom. Jedino nisam mogao nikako da probam njihov sir koji je bukvalno bljutav. Opet, tako meni izgleda, verovatno bi i oni slično reagovali na srpske đakonije“.

KAŽE MI STRAŽAR, "OSTANI U ZGRADI, DESIO SE PRVI SLUČAJ NEKOG NOVOG VIRUSA"

Posle Mongolije, na red je došao Hongkong. Došli ste tamo u specifičnom monetu, baš kad je krenula epidemija Koronavirusa?
„Bio sam kući u Aranđelovcu i preko mog kuma Ivana Kurtušića završio sam u klubu koji se zove Tai Po. U tom momentu, epidemija je već počela u Kini, ali niko je nije shvatao ozbiljno, međutim, mesec dana posle mog dolaska, već je postajalo opasno. Jednog dana sam izašao do prodavnice da kupim potrebštine, e sad, kako izlazite iz zgrade, ima rampa i pored nje stražar. Izlazim iz stana i vidim ispred rampe 30 novinara. Pomislio sam da su došli da vide mene, znate ono, zanimljiv sam zato što sam stranac koji igra fudbal u njihovoj zemlji. Međutim, ni kad sam odlazio, ni kad sam se vraćao, niko ne obraća pažnju na mene. Pitam stražara „Šta se ovo dešava, zašto je ovoliko novinara ovde?“, kaže on meni „Desio se prvi slučaj nekog novog virusa, pojavio se u Vuhanu i čovek iz jedne od zgrada se razboleo. Molim te pazi, ne diraj ništa po liftu, nemoj da izlaziš iz stana, moramo da proverimo šta se dešava“. Pojma nisam imao da je taj čovek što se razboleo živeo deset spratova iznad mene“.

Ono što je zanimljivo, liga Hongkonga je jedna od retkih koja se igrala čak i u najvećem naletu epidemije?
„Igralo se jedno vreme bez prisustva publike. Na prvu, niko nije mislio da će to dugo da traje. Međutim, počelo je da uzima danak, krenula je izolacija, sve više se širilo i na Evropu. Nije mi bilo druge nego da pronađem način da se vratim u Srbiju, jer je sve stalo. Gazda kluba je bio ozbiljna faca, pomogao nam je da dođemo do naše zemlje i redovno plaćao sve, bez dana kašnjenja“.

Iz jednog žarišta Korone, otišli ste u drugo, još gore – Italiju.
„Zove me predsednik Tai Poa i kaže „Molim te, pronađi neki angažman, za tebe je bolje da igraš nego da sediš kući“, on je več tad upao u finansijske probleme. U Italiju sam otišao kod drugara Darka Damjanovića, ekipa se zvala Ama Brenta Calcio Ceva i bili su petoligaši. To je sever Italije, došao sam tamo i posle dve nedelje bukvalno pobegao. Pola tog dela Italije je umrlo od Korone, to je bilo strašno i imao sam sreće što sam uspeo da se nekako izvučem. Darko mi je posle pričao da je bilo haotično, ljudi su umirali nasred ulice u po bela dana. Nisam stigao ni da debitujem“.

©Lična arhiva

Jedan od poslednjih inostranih angažmana bio je u Trećoj ligi Austrije, u tom periodu ste ponovo razmišljali o kraju karijere?
„Napravio sam pauzu od šest meseci, rodio mi se sin Ognjen koji je postao centar mog sveta, potpuno sam se posvetio porodici i bio sam spreman da stavim tačku. Već sam imao 38 godina, ali kad je stigla ponuda od kluba koji se zove Stad Paur rekao sam sebi „Hajde, još jednom“. Uslovi nisu bili idealni, ali su mi odmah ponudili kapitensku traku. Ekipa u tom trenutku, poslednja na tabeli. Jednostavno, da bi opstali, morali smo da dobijemo sve do kraja, što nije bilo realno. Već posle drugog poraza, ljudi iz kluba su digli ruke i sve je krenulo da se raspada. Na kraju sam paralelno branio za seniorski i B tim. Za četiri meseca igrao sam 27 utakmica, nisam dobio ni evro, ali isto tako, nisam hteo ni da dignem sidro i odem. Ipak sam bio kapiten“.

Prokrstarili ste Evropu, Afriku i Aziju, da bi na red došla Amerika, prvo Južna. Otišli ste u Argentinu i to ni manje, ni više nego preko telohranitelja Dijega Maradone?
„On je bio posrednik u mom dolasku, nisam ga poznavao ranije. Od kako je Maradona preminuo, on je čovek, de fakto, ostao bez posla. Odlučio je da menadžeriše jer ima milion kontakata. Kad ga vidite onako visokog, krupnog, pomislite da je siledžija, a u stvari velika dobrica. Čovek mi sređuje odlazak u Sol de Majo, klub iz nižih liga. Došao sam 15 dana pošto je Argentina osvojila Mundijal u Kataru. Žalim što nisam došao dve nedelje ranije i osetio to njihovo ludilo, zato što su ljudi, čak i kad sam došao, bili strašno napaljeni zbog tog uspeha, bilo je nekih koji su još uvek slavili na ulicama. Neverovatna kakva je to euforija bila, a zamislite šta se dešavalo 14 dana ranije“.

ARGENTINCIMA DOVOLJNI SAMO FUDBAL, ROŠTILJ I NAVIJANJE, OSTALO ĆE IM DATI BOG

 Kakva je atmosfera na stadionima u Trećoj ligi Argentine, postoji dosta snimaka na Jutjubu gde taj ambijent izgleda neverovatno?
„Ti ljudi žive i dišu fudbal. Neverovatno koliko su navijači dobro organizovani, za meč se spremaju nedelju dana, isto kao igrači. Oni čitavu sedmicu čekaju samo da odu na stadion. Neće imati šta da jedu, ali to nije važno, samo je bitno da dođu i podrže svoj klub. Imate ljude na stadionu koji prave roštilj - najbolji koji sam ikad probao i to im je najbitnije - fudbal, navijanje i roštilj. Ostalo će im Bog dati, nema veze što država ima najveću inflaciju na svetu“.

Da li su igrači u Argentini na tom nivou primorani da rade neke druge poslove pored fudbala i kako generalno izgledaju treninzi, neki fudbaleri iz Srbije pričali su da je bilo teško izdržati sve te napore?
„Niko se nije bavio drugim poslovima, barem da je meni poznato. Vidite, to je Sol de Majo, trećeligaš, nema tu nekog novca, igrači su često kukali zbog toga i mrmljali sebi u bredu, ali kad dođe trening, daju 300 posto. Fudbal doživljavaju kao religiju. Mi koji smo bili golmani, trenirali smo po četiri, nekad i pet sati, bilo je pakleno. Posle kad sam išao na predavanja za golmansku B licencu, imao sam posebno predavanje koje se zvalo „Južnoamerički trening“. To vam dovoljno govori koliko je to teško i specifično. Uprkos tome, baš mi je bilo lepo. Znao sam ja da je to niža liga, da nema novca i nisam otišao da bih zaradio. Hteo sam odem i da osetim tu njihovu strast prema fudbalu. Živeo sam u prelepoj Patagoniji, gradiću Vijedma, to je mesto sa najboljim noćnim provodom koji sam video u životu“.

Poslednja destinacija u inostranstvu, ali ne i manje atraktivna bila je Dominikanska Republika. U području Kariba jedna od najrazvijenijih zemalja, a Vi ste igrali za La Vegu?
„Priča sa Dominikanskom republikom krenula je kad sam završio sa Radničkim iz Obrenovca u Srpskoj ligi Beograd. Dolazim na aerodrom Nikola Tesla, pa posle do Istanbula, sve ide normalno, ali dešava se da je Lufthanza stupila u štrajk. Iz Istanbula sam leteo do Panama Sitija, već tad sam bio toliko umoran da sam zaboravio novčanik na stolu u kafiću gde sam seo da malo odmorim. Kad sam to rešio, nastavio sam dalje do Punta Kane, pa autobusom do Santo Dominga i na kraju, opet autobus do La Vege. Putovao sam 36 sati. U međuvremenu, stigao je sertifikat i uveliko sam bio registrovan“.

Vrlo brzo ste debitovali i to u gradskom derbiju?
„Četiri dana od dolaska, bio sam u startnoj postavi za meč protiv Moke, to je lokalni derbi, La Vega je od Moke udaljena 30 kilometara. U tom momentu, uopšte se ne snalazim, nisam mogao da se pomerim koliko sam bio umoran od puta, ne mogu da dođem sebi. Izgubili smo (0:4), pogrešio sam kod drugog gola koji je prelomio utakmicu, ma, katastrofa. Baš sam ostavio negativan utisak. Još kao strancu, svaka greška vam se množi sa deset. Doživeo sam ozbiljno vređanje od strane publike, ali kad sam se navikao, sve je išlo mnogo bolje“.

Na stranu fudbal, kakav je grad La Vega?
„Mesto na kojem je Bog rekao „Laku noć!“. Kad padne kiša, voda vam je do kolena, u gradu bukvalno nema ničega. Dominikana je poznata po lokacijama kao što su Punta Kana, La Romana, Puero Plata i Santo Domingo. To je raj na zemlji, poznata letovališta, vrlo skupa, nisam moga da verujem da je La Vega sve suprotno od toga. Na primer, Dominikana je područje koje pogađaju monsunske kiše, a u gradu gde sam bio, putevi nisu baš u najboljem stanju i desilo mi se da sam upao u vodu i bio potopljen do kukova. Ipak, posle svega, navikneš se i na to“.

Ono što je zanimljivo, uspeli ste da dogovorite transfere dvojice srpskih igrača koji su bili sa Vama u timu?
„Bio nam je potreban napadač i uz dogovor sa predsednikom doveo sam Sašu Teofanova i on je odlično igrao, davao golove. Posle je zafalio ofanzivni vezni i preko mene je stigao Esmir Ahmetović i idealno se uklopio. Sve je bilo super dok nije došao trener sa Haitija. Prva stvar koju je čovek uradio, sklonio je mene, Teofanova i Ahmetovića. Preko noći smo postali višak, a on je počeo da dovodi igrače sa Haitija. U jednom momentu smo bili treći na tabeli, na kraju završili treći otpozadi“.

Kad ste otišli ss Karibe vratili ste se u Srbiju i došli u PKB. Da li je taj angažman poslednje poglavlje u vašoj knjizi, ili ćete ići dalje?
„Za sada ostajem u Padinskoj skeli. Tu sam, što se kaže, devojka za sve. Bio sam i šef struke na dve utakmice i trener golmana, prvi izbor među stativama. Ljudi iz kluba su moji dugogodišnji prijatelji. Spreman sam da pomognem koliko god mogu, imao sam ponudu iz Bangladeša, ali nismo se dogovorili. Videćemo šta će se dalje dešavati. Realan sam čovek, ovo što sam napravio u karijeri je maksimum. Znate li koliko ima boljih golmana od mene koji nisu napravili ni pola od ovoga što sam ja. Sve što sam uradio u fudbalu, bilo je na upornost i želju“.

Na ovaj način je Željko Kuzmić završio priču o nezaboravnom fudbalskom putešestviju. Možda ova avantura nije gotova, samo treba penkalo ponovo ubaciti u mastilo i krenuti sa pisanjem sledećeg poglavlja. Ko kaže da može da bude kraj posle 17 država u kojima je bio. To zna samo Željko, čovek čija je priča uveliko prevazišla fudbal.