Progovorio čovek koji nije voleo mnogo da priča i rekao skoro sve

Kasno smo shvatili kakav je majstor fudbala u pitanju. I ostali uskraćeni za nešto u čemu su neki drugi uživali godinama. Uopšteno, Predrag Đorđević nikada u svojoj zemlji i među svojim narodom nije bio dovoljno poštovan koliko je to fudbalskim kvalitetima zasluživao.

Nisu ga se nagledali u rodnom Kragujevcu, Crvena zvezda mu nije dala šansu kao 20-godišnjaku, a kratko i podaleko od očiju javnosti je odigrao dobru sezonu na pozajmici u subotičkom Spartaku. Istina, bila je tada i jača konkurencija na svim frontovima, situacija u zemlji loša, fudbal pod sankcijama...

Početak Đorđevićeve karijere su bila srpska brda i usponi, potom livade po grčkim selima, a vrhunac šetnja kraj helenskog morskog plavetnila. Fudbalska pesma širom grčkih i evropskih stadiona i tek kasnije je stiglo poneko svedočanstvo u dresu svoje zemlje.

Ali takva su to vremena bila...

Grčka je bila utočište izbeglih talenata iz izolovanog srpskog sporta poput Peđe Stojakovića, Milinka Pantića, Marka Jarića, Milana Gurovića, Dragana Tarlaća... Prigrlila ih je, dala im sve, zavolela ih, pozvala ih i pod njenu zastavu ali svi oni su na kraju zaigrali za svoju zemlju koja im, pošteno je reći, nije mnogo dala.

Predrag Đorđević je jedan od njih.

Možda ga je koštalo i to što se nikada nije gurao po medijima i nije voleo svetlost takvih reflektora. Možda „nije umeo“ sa predsednicima, direktorima, trenerima, novinarima... Možda je naivno verovao da je sport fer van terena koliko i na njemu.

Zato je njegova velika ispovest u obimnom intervjuu kolegi Panajotisu Dalatariofu za grčku Gazetu sastavljenom od 19.000 reči zapravo životni testament u koji je stala karijera nikad dovoljno opevana u Srbiji.

Ali je zato u Grčkoj i Pireju postao fudbalski Zevs: 13 sezona, 12 titula prvaka Grčke, pet kupova, 524 utakmice, 159 golova, 95 asistencija. Rekorder je grčkog fudbala po broju utakmica u evrokupovima (83) od čega 62 u Ligi šampiona. Nikada nije izgubio derbi od Panatinaikosa i AEK-a kada bi postigao gol.

I sve to kao vezni igrač. Na levoj strani. Ćelavi majstor spuštenih štucni je bio čak tri puta biran za igrača godine u Grčkoj. Po stilu igre, bilo je malo Ruija Košte i malo Huana Verona u njegovim potezima.

Nekoliko godina su ga ignorisali odvašnji selektori, a ironija je da je debitovao kod Milana Živadinovića koji ga je precrtao iz Crvene zvezde?! Još veća da mu je prvu pravu šansu do tada pružio jedan od najgorih selektora u istoriji Milovan Đorić. Tek kasnije kod Ilije Petkovića, kada je imao 28 godina, dobio je pravu slobodu da pokaže šta ume. I bio jedan od od zaslužnijih za plasman na Mundijal u Nemačkoj. Posle kojeg se i oprostio od reprezentacije tada već pokojne državne zajednice i nikada nije dočekao da obuče dres Srbije.

"ACIN ŠAMAR I ZAKLJUČAVANJE SA KNJIGOM"

A sve je počelo u srcu Šumadije...

„U porodici se niko nije bavio sportom. Pa ni amaterskim. Živeli smo na selu, mi klinci bismo postavili dva kamena kao stative za golove i igrali fudbal. Svi su bili viši i jači od mene. Stopala su mi bila krvava, ali sve to mi je kasnije donelo dosta toga dobrog kada sam igrao profesionalni fudbal“, počinje veliku životnu ispovest Đorđević u razgovoru za Gazetu.

Kada je osnovac porastao, počeo je i da trenira fudbal. Uz jedan uslov.

„Prvi trener mi je bio Aca. I zabranio mi je da vozim motor. Imao sam 14 godina. Kad kažem motor, mislim na bicikl koji je imao ugrađen motor. Znate kako je na selu... Neko od starijih igrača mu je rekao da sam vozikao motor i pozvao me u magacin koji je bio njegova kancelarija. Pitao me je da li sam vozio motor i rekao sam da nisam. Trznuo me je jednom rukom, a drugom mi udario šamarčinu. Besan i tužan, otišao sam kod babe i dede. Nekoliko dana nisam išao na treninge i onda je Aca došao u selo i ubedio me da nastavim sa fudbalom. Kasnije shvatiš da je to sve za tvoje dobro i da u tim godinama ne možeš sam da rezonujuš neke stvari“.

Aca nije bio samo fudbalski učitelj. Već i životni.

„Nisam bio dobar u školi a on je na svaka dva meseca dolazio da nam proverava ocene. Jednom je došao da proveri i mene i potom me pitao kako mi ide u školi. Rekao sam mu da je sve OK osim dva predmeta. Zapravo, imao sam loše ocene iz pet predmeta. Onda me je zaključao četiri sata u magacinu. Prvo sam pročitao celu istoriju kluba, ali kada više nisam znao šta ću od sebe, počeo sam da čitam udžbenik iz predmeta koji mi nije išao. I tako sam za 20 dana popravio ocene“.

Školu nije voleo, ali ju je završio.

„Voleo sam istoriju i geografiju, ali generalno nisam voleo da učim. Ipak, škola je bila obavezna i završio sam je. Danas je obrazovanje mnogo neophodnije sportistima. Generalno, omladina se promenila. Počinjem od svoje dece. Mladi su danas previše vezani za društvene mreže i žive od toga koliko lajkova imaju na fotografiji. Teško je držati korak sa ovako brzim razvojem tehnologije. Moja generacija je više poštovala starije, a danas kod mladih to ne vidim“.

Ti si imao Acu. Deluje da si mu mnogo zahvalan?

„Naravno! Mnogo mu dugujem. Ima 85 godina, u kontaktu smo i posećujem ga kada sam u Srbiji. Sa 16 godina me ubacio u prvi tim da igram protiv ljudi od 30 ili 35 godina. U Jugoslaviji koja je tada bila velika zemlja i imala jak fudbal. Otac nije ni pratio početke moje karijere i ljudi u selu su mu govorili da mu je 'mali dobar'. Aca me je naučio da se ne plašim, da trčim, da rizikujem, da preuzimam inicijativu, a čak sam imao i ekstra treninge ’jedan na jedan’. Da mi ojačaju karakter i da osetim slobodu u igri“.

Da li je tada bilo teže igrati nego danas?

„U mojoj generaciji sam mogao šta sam hteo... Nikada to nisam zloupotrebljavao. Subotom sam igrao za prvi tim Radničkog, nedeljom ujutro za B tim. Putovanja u Jugoslaviji su tada bila dugačka, pa zamislite umor. Vratio bih se kući u dva ili tri posle ponoći i već u 10 ujutro opet bio na terenu. Oči su mi bile otečene od nespavanja, ali sam igrao po 90 minuta. Naravno da je to preterivanje, da telo u nekom trenutku može loše da odreaguje i da postanete podložniji povredama. Srećom, u mom slučaju je sve dobro prošlo“. 

"KADA BI POLITIČARI IŠLI U PRVE REDOVE, RATOVA NE BI BILO"

Tada je već ključalo u Jugoslaviji i spremao se rat. Kakva te sećanja vežu za taj period?

„Mnogo ljudi iz mog sela je otišlo u rat i nikad se nije vratilo. Moj prvi rođak, koji je bio policijac, četiri godine je bio na tabletama da bi se oporavio od svega što je proživeo u ratu“.

Kojih priča se još sećaš iz ratova?

„Onih koji se nikad nisu vratili. Kada su nas Amerikanci bombardovali, a bombe nisu eksplodirale, nisi znao ni gde su, ni kada će da puknu. Evo i sada se opet kuva oko Kosova. Uništavaju nam manastire. Nikad nemamo mir. Odjednom ti neko kaže da je neka tvoja teritorija nezavisna. Bombardovali su Beograd i pogodili putnički voz. I onda izađe neki NATO general i kaže da je u pitanju greška. Vidim da su u Hagu naši ljudi koji su se borili za svoju zemlju. Ove druge ne vidim. Slušajte, nisam pristalica nijednog rata i ne zanimaju me političari. Ali činjenica je da je Milošević otišao u Hag i nije se vratio, a drugi nisu. Ko je taj koji određuje ko je za zatvor?“

I u aktulenom momentu vidi sličnu situaciju.

„Imate i sada ovaj rat između Rusije i Ukrajine koji je politički. Ne kažem ni da smo mi Srbi zlatni, ali kada te neko bombarduje, šta ćeš drugo nego da se braniš? Nedavno sam čuo jednu pametnu rečenicu: ’Ne bi bilo ratova na svetu kada bi političari morali da idu u prve redove a mi ostali iza njih’. Sada nam stranci govore da Kosovo nije naše, da Albanija mora da bude veća... Tako su razbili i Jugoslaviju. Tito je ostavio jedinstvenu državu, ali su isplivali razni interesi posle njegove smrti. Svi su hteli da budu predsednici i da imaju svoje države. Kao što su zavadili Rusiju i Ukrajinu. Učio sam ruski u školi i onda je ta država razbijena na 50 drugih koje govore istim jezikom. Kao i kod nas. Onda kasnije shvatiš da su ljudi uzalud ginuli za interese nekih drugih koji su napravili svoje privatne države. Nisam ni za Rusiju, ni za Ukrajinu, ni za Zelenskog, ni za Putina jer sam prošao rat. Obični judi na kraju uvek plate cenu. Deca ginu“.

Kakav bi bio srpski sport da nije došlo do raspada Jugoslavije?

„Ne možemo to da znamo. Ali bismo bili među najboljima u fudbalu, košarci... U svim sportovima“.

Pred rat si prešao u Crvenu zvezdu. Kako je došlo do toga?

„Aktuelni predsednik FS Srbije Dragan Džajić je došao u Kragujevac i tražio me od Radničkog. Dogovorili su se i otišao sam za Beograd“.

A kako je došlo do toga da iz Crvene zvezde pređeš u Panilijakos?

„Svaki igrač Crvene zvezde je tada bio na prodaju. Sve su nas stavili u izlog i pokušavali da nas prodaju. Partizan isto. Zbog rata, dosta izbeglica je tada dolazilo u Beograd. Svakog dana su igrači stizali na probu u Crvenu zvezdu. Ako su išta vredeli, klub bi odmah pokušao da ih proda. Svakog dana su destorica odlazila i dolazila. Haos! Predsednik Zvezde je čuo da mi se ide, a Kostas Strancalis je došao na jednu utakmicu da me gleda. Dogovorili su se, Strancalis im je platio u markama i otišao sam u Panilijakos. Agent iz Skoplja, koji je bio u dobrim odnosima sa Džajićem, odigrao je bitnu ulogu“.

Koliko im je plaćeno?

„Mnogo... I pride još nešto ekstra“.

"SLAGALI ME DA IDEM U DRUGU LIGU"

Kako su te ubedili da iz Zvezde odeš u Panilijakos koji je bio trećeligaš u Grčkoj?

„Ja sam tada govorio da neću ići ispod drugoligaškog takmičenja. I rekli su mi da su mi našli drugoligaški klub. Avioni nisu leteli zbog rata i automobilom su me prebacili u Solun. Iz Soluna sam taksijem otišao za Pirgos. U jednom momentu sam pomislio da hoće da me strpaju na brod i pošalju me u Italiju. Putovao sam 15 sati. Stigao sam dan pred utakmicu protiv Hajdarija“.

I jednog zanimljivog razgovora...

„Trener mi je rekao da u Hajdariju igra fudbaler iz Srbije i da malo da porazgovaram sa njim ako hoću. Igrali smo jedan protiv drugog u kup meču u Srbiji i znali smo se odranije. Kasnije je umro od srčanog udara... Pitao me je zašto sam zaista iz Crvene zvezde došao ovde? Odgovorio sam da me je želeo i Herkules koji je takođe drugoligaš, ali da nije mogao da plati. Rekoh mu: ’Ma bitno da je makar druga liga... Svejedno koji klub’. On se iznenadio: ’Koja druga liga? Ovo je treća liga, igram ovde godinu i po dana’. Nisam mogao da verujem šta čujem... Pozvao sam odmah agenta i pitao ga koja sam liga. Počeo je da vrda, da objašnjava kako postoje lige Sever i Jug... I na kraju je priznao da sam potpisao za trećeligaša“.

Bio je u šoku.

„Upravo sam potpisao ugovor na dve i po ili čak tri i po godine za trećeligaša. Otišao sam u hotel po pasoš i stvari, ali sam shvatio da nemam čime da se vratim. I ostao sam. Šta sam drugo mogao? Agent me je malo smirio kada mi je rekao da je klub dobro organizovan, da ima divnog predsednika i da mi je bolje tu nego u prvoligašima koji varaju sa platama. I tako sam ostao u Panilijakosu“.

Kakav je bio početak?

„Prvi trening sam imao u ponedeljak, a već u sredu smo igrali kup meč protiv Panatinaikosa. Na stadionu u Pirgosu smo se presvukli za trening i onda su nam rekli da uđemo u automobile?! Posle 10-15 minuta vožnje smo stigli u neko selo sa terenom na kojem su pasle krave i ovce. Rekli su mi da sačekam da oteraju stoku i da onda počinje trening. Od Crvene zvezde, Marakane, Barija, do sela u nedođiji... Ali moram reći da su me svi lepo prihvatili od prvog dana i bili dobri prema meni. A i ja sam imao čeličnu volju da uspem. Počeo sam od nule i izbrisao iz glave sve za šta sam do tada znao“.

Konačno je počeo i da igra.

„Debitovao sam protiv Panatinaikosa u kupu i izgubili smo sa 1:6, ali sam odigrao dobro. Trener je odmah smenjen i do kraja smo se borili sa lokalnim rivalom Kalamatom za ulazak u viši rang. Izgubili smo ključni derbi sa 0:3 i oni su otišli i u drugu ligu, a mi ostali u trećoj. Sledeće sezone smo protutnjali kroz treću ligu sa 15-20 bodova prednosti. A onda odmah izborili i plasman iz druge lige u prvi rang takmičenja. I tada počinje druga priča...“.

Ali kakav je bio osećaj preći iz Zvezde u mali klub Panilijakos?

„Zvezda je tada bila svetski i evropski šampion. Šta dalje da kažem? Ali nijednom nisam poželeo da odem iz Panilijakosa kada sam zaigrao. Samo sam te prve nedelje bio skeptičan. Kasnije sam uživao. Svi su bili dobri prema meni, navijači su nas pratili na gostovanjima...“.

A treninzi?

„Prve godine smo trenirali po selima i čak su nas seljaci izbacivali sa treninga. Već posle godinu dana je klub napravio pravi trening centar. Ovde bih nešto poručio i mladima koji odlaze u druge zemlje. Nije bitno samo koliko se negde očekuje od tebe već koliko si spreman da se uklopiš u grupu. Brzo sam naučio grčki. Ekipa je takođe bila sjajna. Zbog nedavne tragedije u Tempima, neugodno mi je i da kažem da smo bili 'brzi voz'. Nizali smo uspeh za uspehom i polako su počele da stižu ponude...“

Od koga?

„Olimpijakos i AEK su me zvali da pređem kod njih u B tim. Nisam hteo. AEK je imao strašan tim sa Bajevićem, Olimpijakos se još tražio, Panatinaikos me nikad nije zvao, ali jesu PAOK i Iraklis. Čak sam bio i na razgovorima na Tumbi, ali sam hteo da odigram još jednu prvoligašku sezonu u Panilijakosu i da uživam“.

Đorđević ne zaboravlja predsednika Sakisa Stavropulosa u Panilijakosu.

„Nema reči kojima bih ga opisao. Izvanredan čovek koji je držao do date reči. Investirao je mnogo, dao mnogo i uradio sve za klub. Sanjao je o plasmanu u Evropu i malo nam je nedostajalo. Kada je prodao mene i Steliosa Janakopulosa, sve je krenulo nizbrdo, a srušilo se kada je njegov sin preuzeo klub“.

Trener je bio zvučno ime - Adonis Jorgadis.

„Pre nas je trenirao reprezentaciju Grčke, Olimpijakos, AEK, mnoge klubove... Većinu posla je zapravo radio njegov pomoćnik Nikos Argirulis. Jorgadis bi se u Pirgosu pojavio tri-četiri dana pred utakmicu i održao govor. Ali takav govor da sam posle njega bio spreman da jedem gvožđe. Bili smo mladi, a on preiskusan i umeo je da nas mentalno spremi“. 

Da li si se osećao kao zvezda u Pirgosu?

„Ne, ali sam osetio ljubav lokalnog stanovništva. I ne samo ja, već i ostali igrači Panilijakosa. Dođeš u pekaru i hoće da te 'ubiju' ako kreneš da platiš. Sa 500 drahmi sedmično sam mogao lepo da živi. Ceo grad nas je voleo, a i mi smo bili dobri momci“.

"AEK JE NUDIO TRI I PO PUTA VIŠE PARA, NOGE SU MI SE ODSEKLE"

U leto 1996. došao je transfer u Olimpijakos. Kako?

„Noge su mi se odsekle! Imao sam usmeni dogovor sa Olimpijakosom i njegovim potpredsednikom Luvarisom, ali oni nisu sa Panelijakosom. Krili smo se u trenerovom stanu na petom spratu kada smo razgovarali. Tada su mi rekli i da traže desnog beka, pa sam im predložio saigrača Steliosa Janakopulosa koji je imao dogovor sa Panatinaikosom“.

Međutim, Olimpijakos nije bio jedini koji je hteo Đorđevića.

„Umešao se AEK. Pozvao me je predsednik Stavropulos da dođem u njegovu knacelariju i tamo sam zatekao... Mihalisa Trohanasa! Predsednika AEK-a. Dogovorio sam se sa Olimpijakosom, a na potpisu me čeka AEK. Stavropulos mi je rekao da su se oni sve dogovorili... Hladan znoj me oblio. Pitali su me šta mi nudi Olimpijakos i ja sam rekao ’Mnogo! Dogovorili smo se usmeno...’ Trohanas mi je rekao da će mi dati duplo. Pozvao je mog agenta , ponudio mu poklone i iz velike crne kese izvadio mnogo keša ispred nas. Rekao sam da mi daju malo vremena i izašao napolje“.

U sličnoj situaciji je bio i saigrač.

„U tom trenutku ulazi Stelios Janakopulos sa ocem i pita me je šta se dešava. Odgovorio sam mu da uđe unutra i da vidi. On je rekao da bismo možda trebali da razmislimo. ’Ti razmišljaj, ali ja tamo ne idem’. Nije bio u pitanju novac, već reč koju sam dao Olimpijakosu. Potom su mi ponudili trostruko veći ugovor. Moj odgovor je ponovo bio negativan. AEK je tada sa Bajevićem igrao najbolji fudbal u Grčkoj, Panatinaikos je bio 'administrativno jak', a Olimpijakos je bio u krizi i 10 godina bez titule. Ali ja sam rešio da to promenim i dao sam reč“.

Međutim, Trohanas je nastavio da pritiska.

„Digao je ponudu na tri puta veći iznos od onoga što mi je nudio Olimpijakos. Tražio sam mu da razmislim do jutra, a samo sam želeo da izađem iz kancelarije i rešim se tog pritiska. Rekao je da ga zovem ujutro i da treba da prihvatim. Otišao sam kući, sav sam se tresao. Rekao sam ženi da mi sipa viski da dođem sebi. Oko pola 12 me pozvao Luvaris i rekao da predsednik hoće da priča sa mnom. Ništa mi nije bilo jasno... Koji sad predsednik?! Kokalis! Kada sam to čuo, zamutilo mi se pred očima... Kada igrate i živite u selu i na telefon vas traži lično Kokalis, to je nešto ogromno“.

I tada je definitivno sve prelomljeno.

„Rekao je: ’Sine moj, ništa ne brini. Ujutro ćeš se naći sa Luvarsiom na istom mestu. Ako se ne dogovorimo sa Stavropulosom, opet ćeš dobiti ček koji smo ti obećali. I poklone! Potpisaćeš ugovor za sledeću godinu i doći ćeš kao slobodan igrač’. Našli smo se ujutro, dobio sam ček sa čak i većom sumom nego koju smo dogovorili. U podne sam pozvao Trohanasa i zahvalio mu na ponudi. Stavropulos se uplašio da ću ostati godinu dana i onda otići za džabe. Popustio je i za mene i za Steliosa“.

Šta ti je rekao Olimpijakosov potpredsednik Luvaris da te tako kupi?

„Obećao mi je da će napraviti tim koji će osvojiti titulu. Bajevićev dolazak nije imao nikakve veze sa mojim izborom, iako sam znao da i on istog leta dolazi iz AEK-. Moje rezon je bio: Panatinaikos je uzeo titulu, AEK je uzeo titulu, pa mora valjda i Olimpijakos da je uzme? Bile su to teške godine za Olimpijakos. Da sam otišao u PAO i uzeo titulu, ne bih to shvatio kao nešto posebno. Za AEK isto. Hteo sam da odem baš u Olimpijakos i okrenem točak istorije“.

Kako je izgledao prvi sastanak sa Kokalisom?

„Zapravo, upoznao sam ga tek posle godinu dana. Ugovor i sve sam završio sa Luvarisom. Kokalis je bio dobar kada je sve išlo dobro. Kada je išlo loše, krili bismo se od njega. Ali mogu da ga uporedim sa onim to je Stavropulos uradio u Panilijakosu. Obojica su dali sve za svoje klubove. Nekoliko puta sam u ime ekipe, kao kapiten, morao da razgovaram sa Kokalisom i zastupam interese svlačionice. Ali preznojiš se kada podigne obrve i pogleda te ispod njih... Uvek ću se sećati našeg poslednjeg sastanka. Došao sam kod njega kući i rekao mu da sam odlučio da završim karijeru. Odgovorio mi je da je vreme i za njega da ode. Godinu kasnije je prodao klub“.

Bila je to najuspešnija epoha u istoriji Olimpijakosa. Sokratis Kokalis, nekadašnji agent Štazija, obogatio se 70-ih i 80-ih u oblasti telekomunikacija, postao milijarder i jedan od najmoćnijih ljudi Grčke. Doveo je i košarkaški klub sa Dudom Ivkovićem na krov Evrope prvi put u istoriji Olimpijakosa.

„Preuzeo je Olimpijakos pre nego što smo došli. Održao je ekipu na okupu, neki od nas smo zajedno igrali 10 ili 12 godina. A dovodio je i velika imena. Ne znam samo zašto je smenio Bajevića posle tri godine. Pogrešio je. To je bio stres za ekipu. Mogli smo sa Bajevićem da uradimo još više. Pogotovo da smo svi zajedno dočekali novi Karaiskaki. Patili smo zbog stadiona i igranja na tuđim stadionima... Bajević je u trening centru u Retisu zatekao tri tuša, presvlačili smo se na klupama, imali smo samo dva osrednja terena, nismo imali prostoriju i kojoj bismo se skupili, čekali smo u redu da se istuširamo, imali jedan sto za masažu... Tek posle šest meseci smo dobili svlačionicu, pa onda su stigla dva nova terena, pa nove prostorije... Osećaš se bolje kada su ulovi bolji. Danas taj trening centar ne mogu da prepoznam“.

"TRESAO SAM SE OD BAJEVIĆA"

Kakav je bio Dušan Bajević?

„Veoma važan za sve nas mlade igrače. I veoma važan za istoriju Olimpijakosa. On je u tom trenutku bio jedini čovek koji je imao auru, karakter i pristup da izgradi ono što smo uspeli da izgradimo na kraju. Imao je i sjajan smisao za humor. Da nismo imali njega, ne znam da li bismo se razvili u takav tim. Ono što je on sazidao za tri godine, trajalo je čvrsto celu deceniju. Tražio je da se radi, ali je umeo i da sačeka i da istrpi igrača. Na kraju krajeva, u svakom klubu u kojem je radio, lansirao je brojne mlade igrače“.

Da li ste ga se plašili?

„Veoma! Sećam se prvih priprema kada sam pušio. Posle doručka sam uzeo kafu i zaputio se u sobu. Presreo me i pitao me gde ću? Rekao sam da idem u sobu. Direktno je pitao: ’Pušiš li?’, a ja sam odgovorio ’pomalo’. Rekao mi je da odmah prekinem sa tim. Dok sam došao u sobu, u šoljici više nije bilo kafe. Sve se prosulo koliko su mi se ruke tresle tokom razgovora“.  

U prvoj sezoni po dolasku Bajevića, Đorđevića, Janakopulosa, Olimpijakos je osvojio titulu prvaka Grčke. Prvu posle deset godina!

„Sačekali su nas dobri igrači poput Ivića, Aleksandrisa, Radosa.... Stigli smo Stelios, Ninijadis, ja, na zimu i Jorgatos. Sa Ninijadisom sam se znao od trećeligaških duela, a u Pireju smo postali najbolji prijatelj i danas smo kumovi i poslovni partneri. Dobro smo se svi uklopili, a starosedeoci su osetili da je sa nama došla i promena. I da ćemo im pomoći da ostvare ono što su zaslužili prethodnih godina. Uspeli smo odmah i vratili Olimpijakos na tron“.

Kakav je bio pritisak osvojiti titulu posle 10 godina čekanja?

„Evo vam primer. Meč protiv Ksantija. Bio sam povređen i na štakama. Došao sam da gledam i odigrali smo 0:0. Na parkingu ispred stadiona su navijači krenuli da me jure i psuju kako sam deo srpskog lobija i kako nas Srbe sve treba najuriti iz kluba. Zamislite situaciju gde bežim na štakama?! Vozač autobusa me spasao... Očekivanja su bila ogromna, ljudi su bili besni zbog prethodnih godina“.

Zbog teške povrede je Đorđević propustio dobar deo prve sezone.

„Oporavio sam se posle samo tri meseca i mislim da sam srušio sve rekorde brzine oporavka. Trenirao sam tri puta dnevno. Nisam stizao da jedem. Deca od 10 godina su mi se rugala na bazenu što nosim papuče u plićaku od pola metra. A ja sam ih nosio da bi mogao bolje i jače da vežbam. Vratio sam se na teren četiri-pet kola pre kraja, igrao derbi protiv Panatinaikosa i onda derbi za titulu protiv AEK-a u kojem sam dao gol. Bajević mi je rekao da igram koliko mogu. Negde u 65. minutu sam rekao da ne mogu više... Sve se dobro završilo i osvojili smo titulu. Fotografija na kojoj kapiten Karataidis drži pehar je je ona slika za koju kažu da vredi 1.000 reči“.

Kako si ti osetio tu svlačionicu Olimpijakosa?

„Sa Bajevićem je stigla klasa u svlačionicu. Disciplina i mirnoća. To je nedostajalo pre njega. Kockice su počele da se slažu, stariji igrači su nas mlađe grlili za ’dobro jutro’, zvali nas u sobe da pričamo kada ne ide i da zajedno nađemo rešenje. Za pola godine smo postali kao porodica“.

Postao si kapiten i ikona Olimpijakosa. Jednom prilikom si rekao da ovo sada više nije taj klub koji ti poznaješ.

„Nije lako naći mirnoću i balans kada imaš 20 ili 30 različitih karaktera u ekipi. Od starijih koji su nas dočekali smo naučili kako da kasnije napravimo dobrodošlicu novima. Tako smo naučeni i tako smo radili. Za dobrobit svih nas i za dobrobit tima. Pogotovo kada se promeni trener i kada promeni 11 igrača. Tada smo se trudili da se skupimo i budemo još čvršći. Jer, trener može uvek da ode, a mi svi ne možemo. On je jedan, a nas 30. Morao sam kao kapiten i lider u nekim situacijama da istupim i da prodrmam ekipu. Kada bi saigrač imao problem, bio sam tu za njega. Kapitenska traka je lepa stvar, ali i nosi mnogo odgovornosti“.

Da li su te treneri birali za kapitena?

„Ne. Na pripremama bismo se sakupili i glasali. Svako je imao pravo da napiše tri imena. Kada vas ljudi izglasaju, to je lepo, ali i teret“.

Da li si nekada „pregoreo“?

„Bilo je momenata... Teška je traka Olimpijakosa. Ja ili Jorgatos smo čekali pet ili šest godina da je dobijemo. Ne zato što je to bio naš cilj, već zato što je tada dolazio red na nas. Danas vidite da se u nekim timovima više i ne zna ko nosi traku i ko je lider. Meni se to ne sviđa. Lepo je biti prvi koji diže trofej, ali to traje samo tri minuta. Šta je sa ostalim minutima tokom cele godine? Mnogo je više teških momenata nego što su ta tri minuta sreće“.

Šta je tu toliko teško?

„Svađe, neslaganja, različita mišljenja... Bilo je mnogo optužbi. Pogotovo kada si Olimpijakos. Pogledaš se u ogledalo i sledeći dan si na naslovnoj strani novina. Štampa je tada imala ogromnu moć jer nije bilo portala i društvenih mreža. Kada smo počeli da pobeđujemo, bili smo glavna meta svakog novinara“.

Da li si ti bio meta?

„Mnogo puta. Ali kao lider moraš prvi da izađeš pred njih. Evo primera. Kada se Rivaldo posvađao sa čelnicima kluba i nije želeo da produži ugovor, poslali su mene u jednu emsiiju koju nisam baš voleo. Tamo kao pričaju neki eksperti i onda ja treba im da odgovaram. Tada sam rekao: ’Kao kapiten, pozivam Rivalda da nam se pridruži na proslavi titule, jer je ovo i njegov uspeh u kojem je učestvovao. To što ima sa rukovodstvom kluba je druga stvar’. I onda su me optužili da sam loš momak koji štiti Upravu“.

"NE MOŽEMO PRIMATI PLATU KAD I RIVALDO, JER ON JE RIVALDO"

A problem između Rivalda i Olimpijakosa je bio...

„Nisam to tada mogao javno da kažem, ali znao sam zašto je Rivaldo tako reagovao. Dobio je poruku da neće dobiti novi ugovor. Ja sam samo rekao da se ne slažem sa tim i da podržavam Upravu. Ja sam ga kao lidera poštovao i pozvao na feštu. Na toj fešti je bilo mnogo hajke prema meni. U emisiji nisu pustili moju originalnu izjavu, već su isekli deo i ispalo je da sam loš momak. Srećom je Marić bio tu i zaštitio me od navijača jer sam bio sa dvoje malo dece“.

Đorđević otkriva da je slavni Brazilac imao poseban tretman, ali da je to normalno.

„U tom periodu je bilo problema sa kašnjenjem plata. Ne znam razlog, ali kasnile se šest-sedam meseci. Naravno da nije bilo razloga za strah da nećemo dobiti novac. Samo malo kasnije. Ali dvojici ili trojici igrača se kasnilo tek mesec ili dva i ja sam morao da držim mir u svlačionici. Neki su se bunili zašto Rivaldo dobija platu, a mi ne. Rekao sam im: ?Zato što je Rivaldo! Treba da pokažemo strpljenje i poštovanje. Zato što ovde govorimo o prvaku sveta, Zlatnoj lopti, bivšem igraču Barselone i Milana... Zato što je on Rivaldo i ne možemo nikad da budemo isti’. "

Da li je bilo još situacija da su vas jurili?

„Bilo je tenzija... Ali gde je toliko ljubavi, tu je i napetost. Kada smo izgubili sa 0:4 od AEK-a, sa Rivaldom, bila je veoma teška nedelja. Najmanji krivci su tada bili fudbaleri. Bili smo blizu da padnemo u komu. Zašto smo izgubili? Imali smo veoma nizak krvni pritisak. Gubili smo snagu, patili od hipoglikemije, vrtoglavica. Ne znam šta se dogodilo. I tako mesec dana... I gvožđe nam je palo. Naši testovi su išli negde drugde. Dok smo shvatili šta se dogodilo, morao sam da probudim ego igrača. Da shvate da oni nisu krivi za loše rezultate. Ostalo je još pet utakmica i jedini način da nešto uradimo je bio da probudimo ponos. Posle poraza od AEK-a cela uprava došla u trening centar da pita šta se dešava. Prvi put sam osetio toliku nepravdu prema igračima. Za dizanje vrednosti gvožđa i hematokrita potrebno je vreme, a mi tada nismo imali vremena. Ostao je mesec dana. Šta sam mogao? Da ih prodrmam i probudim njihov ponos. Rekao sam im: ’Sami smo, idemo’. I za mesec dana smo osvojili duplu krunu“.

Da li je uprava saznala šta se desilo sa vašim testovima?

„Kada su uradili testove - i videli šta se dogodilo - shvatili su. Kada sam treneru objasnio, izgubio se na telefonu. Nije govorio dva minuta. Neko je odneo rezultate negde drugde, da nam pravi probleme. Patili smo od hipoglikemije, dolazili su maseri i davali nam proteine i slatkiše“.

Da li vam je ovo bio najteži period u Olimpijakosu?

„Bio je to baš težak period. Otkriću i ovo sada kad je već prošlo mnogo vremena. U nekom trenutku nam mere telesnu masnoću i govore: „Nunnjez – 11. Debeo“. U redu, to mi je imalo smisla. Ali Patsasoglu je bio mršav, a takođe su mu rekli da ima debelih 11. Bilo mi je veoma čudno. Došao sam na red, izmere mi i kažu 11?! ’Ljudi, imao sam sedam tokom cele karijere’. Nemam 11 mast ni sada kada ne igram fudbal godinama. Zašto su sve to radili i zašto su to krili, pojma nemam. Kada ste na tako visokom nivou, testove radite svaka tri meseca. Vitamini, magnezijum su suplementi koje svi uzimaju. Klasika. U jednom periodu sam šest puta zaredom na lutriji izvučen za doping kontrolu?! Pitao sam ih da li imaju samo broj 11 (broj Đorđevićevog dresa op. aut.) na izvlačenju? Jednom su došli u trening centar i opet pozvali mene da dam uzorak. Tada sam im rekao: ’Dajte mi nešto, uhvatite me, kaznite me i gotovi smo’. Celu karijeru sam igrao sa vitaminom C, Voltarenom i cigaretama. Loše, naravno, pušio sam“.

Da bismo razjasnili ovu stvar, možete li nam reći šta se tačno dogodilo?

"Nema šta da se pogrešno shvati. Tokom godine svi igrači u svim timovima dobijaju neke dodatke. Kada gas u autu dođe do rezerve, dopunićeš ga zar ne? Predstavili su nam da je sve u redu, a mi nismo bili u redu. Kada smo ostali bez baterije, nisu nam je... Napunili. Ne postoji dijeta koja može da zadovolji vaše potrebe kada igrate na tako visokom nivou svaka tri dana. I stigli smo do tačke gde smo padali“.

Pisalo se i o ekspresnom tretmanu koji ste obavili u Srbiji.

„Da, imao sam naprsnuće mišića u sezoni 2006/2007. Ne sećam se tačno kada. Hematom je bio sedam centimetara, a išao je derbi sa Panatinaikosom. Rekli su mi da ću 20 dana biti van terena.. Tražio sam dozvolu da odem u rodni grad, pošto nisam razmatran za derbi. Tamo su imali čoveka koji je... Da li je bio čarobnjak? Ne znam šta je to bilo, ali za mene je bio svetac! Dao mi je masažu i neke vežbe. Otvori mi potom vrata i kaže: ’Beži’. Mogao sam da trčim. Vratim se u Grčku i kažem im: ’Spreman sam’. Oni su mislili da se zezam. Nisam počeo u tom meču, ali sam ušao u drugom poluvremenu. Moje telo je veoma dobro reagovalo u takvim slučajevima. Radio sam previše, naravno. U decembru 1996. godine, kada sam imao prvu povredu ukrštenih, tri meseca sam radio četiri treninga dnevno. Nisam stigao ni da jedem. U 7.00 sam radio trening, u 10.00 bazen, u 15.00 u trening centru i u 19.00 vežbe kod kuće. Moje telo se generalno uvek vraćalo brže nego što je prvobitno predviđeno“.

Poseban deo iz tog perioda je „Evropa” i rezultati u Ligi šampiona. Dok se nije pojavila ta istorijska prva pobeda u gostima, da li ste osećali taj pritisak?

„Uuuu... Kada je stigla pobeda protiv Verdera u Bremenu, pao nam je veliki teret i zato smo već u narednom meču protiv Lacija ostvarili i drugu. A i često nismo imali sreće. Mnogo puta smo postigli i primili golove u 90. ili 91. minutu. Nekoliko puta smo bili blizu prolaska grupe, uzeli smo 10 poena što je veoma teško za grčki tim one sezone sa Liverpulom...

Šta kažeš na tu sezonu?

„Liverpul nas je prošao zbog Džerardovog gola u 90. minutu. Bili su najgora ekipa u grupi, ali su prošli. Sećate li se šta je bilo na kraju? Osvojili su Ligu šampiona posle 0:3 protiv Milana. Posle toga je i nama bilo lakše“.

Olimpijakos je najveću šansu u Evropi propustio 1999. kada je golom Antonija Kontea u 85. minutu ispao u četvrtfinalu Lige šampiona od Juventusa.

„To je bila utakmica za infarkt... Na tribinama je 80.000 ljudi ’umiralo’. Bili smo bolji, ali je trebalo da budemo oprezniji. U našoj prirodi je bilo da idemo u napad. Nismo bili defanzivni tim i platili smo to u Evropi. Nismo znali kako da se odbranimo. Bilo je previše vetrovito, previše hladno. Lopta je išla ka drugoj stativi i odjednom se zaustavila i pala... Kao grom da nas je pogodio. Konte ga je dao i propustili smo polufinale sa Mančester junajtedom. Da smo imali sreće, stvari su mogle biti drugačije“.

"15 DANA NISAM SPAVAO ZBOG GOLA ZA TITULU, PULS MI JE BIO 150"

Kako ste kao kapiten reagovali kada su sledeće sezone došli Đovani i Zahović i da li ste pomislili da je vreme za iskorak u Evropi?

„Bili smo zbunjeni jer su to bila dva veoma velika transfera. Đovani iz Barselone i Zahović iz Porta. Mislim da nam Zahović nije bio potreban kad smo već doveli Đovanija. Više nam je nedostajao štoper. Obojica su igrala na istoj poziciji i obojica su htela loptu. Tim je potpuno promenio stil. Prešli smo sa igre sa krila na igru kroz sredinu jer su ljudi negovodali ako Đovani nema loptu. Daleko od toga da Zahović nije bio dobar igrač. Naprotiv! Ali su počeli problemi sa njegovim reakcijama i ponašanjem. Zapravo je istina da je on došao na silu. Đovani je došao svesno, a Zahović je došao da ode. Možda mu je predsednik Porta tada rekao: ’Moraš da ideš, stigla je luda ponuda’. Bio je kao autsajder u svlačionici. Đovani je bio izuzetna osoba. Samo nije voleo da vičeš na njega i galamu. Ali tehnika koju je posedovao. To u životu nisam video. Ne znam gde je naučio tako da igra fudbal. Znao sam, ako mu daš loptu, uradiće nešto dobro“.

Jesi li razgovarao s njim?

"Da, mnogo puta. Razgovarali smo da ne bi bilo problema u timu. Bilo je poteškoća. Smena trenera je takođe bila presudna jer nas je trener Bigon sa 4-4-2 ili 4-5-1, odjednom prebacio na 3-5-2. Preko noći, ne postepeno. Trudio se da svima ugodi, a nije poznavao nijednog igrača. Sa 3-5-2 ekipa uopšte nije napredovala. Postalo je neuredno“.

Tada se otvorila i nova dimenzija rivalstva protiv AEK-a. Klub protiv kojeg imate najviše pobeda i najviše poraza.

„AEK je otvorio taj rat sa Bajevićem. Hteli su da ga pobede po svaku cenu. Bajević je uvek bio džentlmen i koliko je voleo AEK, nije voleo nijednu drugu ekipu. Ovo je živa istina. U kancelariji u trening centru gde nas je pozivao na razgovore, imao je AEK-ov notes. Trener Olimpijakosa i notes AEK-a! E sad zašto je otišao i prešao ovamo... Možda nije želeo da pravi više problema AEK-u“.

Da li je bio prezasićen u AEK-u

„Kada ste tamo gde volite, nikada niste prezasićeni. Bio je miran, imao je uspeha. Jednostavno se nije oglasio da ne bi pravio veće probleme. Da je progovorio, navijači AEK-a bi ih sve iz kluba naglavačke izbacili iz kluba i ostavili samo njega“.

Koja utakmica vam je ostala u sećanju?

„Za 13 godina sa Olimpijakosom doživeo sam mnogo lepih trenutaka i uglavnom prijatnijih. Uvek je bilo tenzičnih utakmica sa AEK-om, Panatinaikosom... Ali taj derbi protiv Panatinaikosa 2002. Ako izgubimo, gubimo i titulu. Oni vode sa 1:0 i penal u 93. minutu za nas. Čist penal! Cela sezona vam je pod nogama... Nikopolidis preko puta i ja odlučujem da ga sačekam. Verujem da će krenuti ranije i dati mi stranu. Čekam, ali čeka i on. Srećom, bio je dobar šut iako me je pročitao. Lopta mu je prošla kroz prste i završila u mreži. Verujte da 10-15 dana nisam mogao da spavam. Budio sam se u dva sata ujutro sa pulsom 140-150. Srce je htelo da mi iskoči“.

Šta biste poručili onima koji su rekli da ste dali toliko golova jer ste izvodili penale?

„Nemam šta da odgovorim. Uvek pokušavaju da vas na neki način unize“.

Da li si se ikad osećao nepoštovanim u svlačionici?

"Ne, nikada. Uvek sam pokušavao da budem svoj. Verujem da sam dobio poštovanje od svih, ali i odao poštovanje svima. Od najmlađih do najstarijih. Pokušavao sam da razgovaram i savetujem sve momke. Odatle, na njima je šta će dalje da rade. Neki su došli godinama kasnije i rekli mi da nisu razumeli šta sam im tada govorio. Kada si mlad i igraš utakmicu u Olimpijakosu, na naslovnicama si i nije lako održati ravnotežu. Došli su posle tri-četiri godine i rekli mi da sam bio u pravu. Trudite se da održite ravnotežu. Naravno, ne možete da se družite sa svima, sa 25 ljudi. Atina je ogromna, a vremena je malo. Mogu da se družim sa dvoje ili troje, ali to ne znači da imamo klanove. Samo su to tako neki predstavljali. To je rađeno kada timu nije išlo dobro“.

Da li si ikad zvao novinara da ga pitaš šta piše?

„Dva puta. Prvi put jer je novinar previše dobro pisao i rekao sam mu da me na taj način etiketira. On je zaista verovao u to što piše, pa sam mu objasnio da će me zbog njegovih takvih tekstova ostali ljudi smatrati njegovim doušnikom. Bio je još jedan koji je prelazio granicu oko nekih stvari i ja sam ga odveo sa strane da mu kažem da nastavi da me krivi, spušta i vređa, ali da ne dira u porodicu“.

Da li je bilo doušnika u svlačionici Olimpijakosa?

„Odnekud su curile informacije...“

"NEKO JE IZ SVLAČIONICE CINKARIO NOVINARIMA"

Da li ste razgovarali sa njima o tome?

„Sa nekima jesam. Kada sam bio 100 odsto siguran. Ali šta ćete kada nemate dokaza. Nije lako uhvatiti drugu osobu i optužiti je. U celoj karijeri, poznavao sam jednog novinara i zajedno smo popili kafu. Bio sam kod kuće, zazvonio mi je mobilni i poruka je glasila... „Rekao mi je Đole“. Pozvao sam ga i pitao ga sa kim to potvrđuje informaciju. Slučajno mi je poslao poruku. Nikad nisam ništa potvrdio. Mislili su da ako kažu "Đole mi je rekao", njihova informacija ima drugačiju težinu“.

Da li su vam smetale priče da je Olimpijakos osvajao prvenstvo zbog favorizovanja kod sudija?

„Ne. Navedite mi veliki klub koji nije favorizovan. Olimpijakos je imao veoma dobar i agresivan tim. Kada ste na 70-75% u zoni drugog tima, zar neće biti penala? Bilo je situacija u kojima smo bili favorizovani, ali i u drugim nam je činjena nepravda. Recite mi jedan veliki tim na svetu koji nije bio favorizovan protiv malih i srednjih timova. Protiv nas je je Roberto Karlos bolje odbranio rukom šut na Bernabeuu nego golman. I šta sad? Da plačemo? Mi smo bili tim koji je stvarao 20-25 šansi po meču, a sada kada stvore tri, kažu da su odigrali dobru utakmicu“.

Kao i sada, grčki fudbal je i tada bio prepun huligana i derbiji su se igrali u ambijentu „ratne zone“.

„Znate li koliko utakmica nikada nije trebalo da se odigra? Koliko je bilo polomljenih glava? Na Tumbu smo najmanje tri puta išli blindirani. Vozač samo stisne gas, a oni bacaju bombe na nas! A na terenu smo bili mnogo bolji...“.

Predrag Đorđević se od Olimpijakosa i fudbala oprostio baš u derbiju protiv AEK-a. Čuveno finale Kupa Grčke koje je posle 4:4 u 120 minuta rešeno maratonskom penal serijom (15:14)!

„Beskrajan meč i jedan od najlepših svih vremena viđenih u grčkom fudbalu... Bio sam posebno srećan jer su na derbiju bili navijači oba kluba što je od sezone 2033/2004 ukinuto. Samo bog zna koliko sam se radvao toj pobedi i trofeju u poslednjem meču u karijeri...“.

Prvi penzionoerski dani su bili čudni.

„Nekih godinu i po dana nije bilo lako. Išao sam u Glifadu na kafu i kao da je auto sam skretao prema trening centru u Rentisu. Teško je bilo pronaći nove navike da ispunim vreme. Dok ne nađete novi posao, to je teška prelazna faza“.

Koliko je važnu ulogu odigrala vaša porodica?

„Veliku. Bila je uz mene, podržavala me, pomagala mi. To me je oslobodilo mnogih drugih stvari i pomoglo da se koncentrišem na fudbal. Porodica vas može podići, ali i srušiti. Srećom, moji su mene digli. Upoznao sam suprugu Elenu kada sam igrao za Panilijakos u trećoj ligi. Bila je student. Od tada smo zajedno“.

Da li su deca htela da se bave sportom?

„Zanimao ih je neko vreme. Do 15-16 godine. Stariji je otišao u London da studira, mlađi je pre nekoliko dana završio vojsku. Kasnije su mi priznali da ih je opterećivalo što su ih poredili sa mnom. Znam, ali nisam mogao ništa tu da uradim. U jednom trenutku sam sina odveo u školu kada je imao 12 godina i trener mu je u prvoj utakmici dao traku jer je bio moj sin. Rekao sam mu da je time povredio dete“.

Da li si bio čest gost fešti i buzukija?

„Imali smo sreće jer smo osvojili mnoga titula i mnogo puta išli na buzuki. Samo tamo sam slobodno pušio. Ni pred sam kraj mi se nije dalo da pušim ni pred jednim trenerom. Pre nekoliko godina smo Bajević i ja izašli da jedemo i nije mi bilo prijatno. Osetio sam kao da ga ne poštujem ako zapalim. Pušio sam krišom“ .

"PUŠIO SAM OD 14. GODINE"

Da li si mnogo pušio?

"Dovoljno. Pušio sam od svoje 14. godine. Crveni 'malboro'. Savetujem svima da se drže podalje od toga. Ako žele nikotin, žvaćite duvan. Što su me više jurili da prestanem, to sam više pušio. Kada sam prestao da pušim, shvatio sam razliku. Nisam imao problema sa kondicijom, ali bih bio 10 odsto bolji da nisam pušio. Ovo stanje utiče na rad srca i koncentraciju. Jedno je biti na pulsu 140, a drugo na 90. Došlo mi je jednog dana, probudio sam se ujutru, skuvao kafu, popušio par cigareta i od tada je više nisam zapalio“.

Za kojom utakmicom žališ?

„Premijera sa Liverpulom u Ligi šampiona na novom Karaiskakisu. I pobeda od 4:1 u Leoforosu protiv Panatinaikosa, jer sam bio sa reprezentacijom Srbije. Tražio sam da igram sa klubom, ali mi nisu dozvolili. Sranje. A onda mi nisu dali ni da igram taj meč za reprezentaciju. Sranje. Taj meč sa Liverpulom sam gledao sa tribina i ta buka... To ne postoji! Ne čuješ čoveka na pola metra od tebe“.

Da li je bilo interesovanja da odeš iz Olimpijakosa?

„Bilo je. I iz Juventusa, Mančester Junajteda, Lacija... Valensija me je ipak naterala da najviše razmislim. Kada je prodala Kilija Gonzalesa u Inter, htela je mene i poslala zvaničnu ponudu od 10-12.000.000 dolara. Otišao sam u kancelariju Kokalisa i doneo ponudu na papiru. On ga je uzeo i bacio u rezač papira: ’Ne prodajem te, nećeš otići. Koliko hoćeš?’. Rekao sam mu sa koliko bih bio zadovoljan, a on je rekao: ’Dobro, idi u kancelariju pored i potpiši’. Ovo se desilo još tri-četiri puta...“.

Kako si se osećao kada si saznao da je tvoj mural uklonjen sa Karaiskakija? Šta se dogodilo?

„Pa, očigledno je bilo nešto. Nikada nisam govorio o tome, moje mišljenje se nikada nije čulo. I pre nego što kažem, želim da razjasnim da ne treba mešati Upravu sa Olimpijakosom. To su dve različite stvari. Upravu čine ljudi, a Olimpijakos je jedan i jedini. Svi smo mi prolazni, ali Olimpijakos je uvek tu. Da li sam pisao istoriju ili ne, neka prosude drugi. Nije me briga za to. Jedino što je moglo da ih naljuti je slučaj novog ugovora Andreasa Janotisa, kojeg sam zastupao kao agent. Jedno ili dvoje ljudi iz administracije - ne Marinakis - ušli su u pregovore sa Janotisom. I meni i klincu je rečeno da će ga podržati i da neće uzeti iskusnog golmana. I onda je Orlando Sa došao u poslednjem trenutku. Nikada nismo rekli da nećemo potpisati za Olimpijakos, već da Janotis želi da igra. Oni nisu hteli i on je otišao. U Makabiju je dobio duplo bolji ugovor, ali pitanje nije bilo finansijske prirode. Ne znam šta su oni preneli predsedniku Marinakisu i šta su mu rekli. Obe strane imaju odgovornost, možda bih i ja sada drugačije postupio“.

"ANDRIJA ŽIVKOVIĆ ME NIJE POSLUŠAO"

Nikada nisi lično razgovarao sa Marinakisom ?

„Nedavno smo se sreli, pozdravili smo se. Predsednik i ja nikada nismo razgovarali kao da smo u sukobu. Predstavlja se da smo jedan protiv drugog, ali to nije tačno. Sa Marinakisom sam imao nekoliko sastanaka po drugim pitanjima i uvek smo se brzo dogovarali. Ne znam šta se desilo sa muralom. Od dece sam čuo da je sklonjen i to me je rastužilo. Klinci su mi na telefonima pokazali su mi da su Kambijaso i Domingez zauzeli moje mesto. Bio je to težak momenat jer nisam mogao da objasnim deci zašto se sve ovo dogodilo“.

Da li vidiš sebe jednog dana u klubu? U nekoj ulozi kao što je Karembe?

„Ako neko bude mislio da mogu pomoći, onda se vidim. Dobro, desio se taj nesporazum, ali to je nešto što se može rešiti. Osim ako ne misle da sam uradio nešto drugo za šta i ne znam. Olimpijakos će uvek biti otvorena knjiga za mene. Tu sam da razgovaramo ako budem potreban. Ali istina je i da ne možemo svi biti tamo. Karembu je sada tamo. Ne bih išao da bih se slikao“.

Sada si fudbalski agent. Kakvi su ti planovi?

„Imam mladih igrača... Uglavnom radimo bez pompe. Imao sam Andriju Živkovića u agenciji. Otkrio sam ga kada je imao 13 godina i bio je kod mene u agenciji osam godina. Moj prvi igrač. Ali kada je otišao u Benfiku, želeo je da njegov otac sve preuzme sam. Žao mi je, jer da je pratio projekat koji smo imali, trebalo je da završi u nekom od pet najvećih klubova u Evropi. U Benfiki je stagnirao, onda je sve preuzeo njegov otac i došao je u PAOK. Andriju sam još kao dečaka dovodio u Olimpijakos na probu, ali je bio problem sa papirima jer je bio van Evropske unije. Onda je napustio Partizan i otišao ​​u Benfiku što je po mom mišljenju bila greška. Imali smo mnogo bolje ponude ali je njegov otac doneo odluku i posle godinu dana smo prekinuli saradnju. Ali sve je to u redu, želim mu sve najbolje. Takve stvari se dešavaju“.

Koga još zastupaš?

„Čekamo mlade. U Srbiji imamo dva momka. Kabić iz Vojvodine je jedan je od najvećih talenata tamo. Imamo dobru saradnju sa svim klubovima i trudimo se da usmerimo decu, da se usavršavaju i budu sportisti. Primer sportiste je Kristijano Ronaldo. Nisam njegov fan, ali kada vidite kakav je sa 37 godina... To nije slučajno. Ne bi dostigao ovaj nivo da se nije toliko trudio“.

I još mnogo toga je rekao u životnoj isposvetsi Predrag Đorđević. Pa ko zna grčki ili hoće uz Google translate, izvolite OVDE.