Propali transfer je postao crni Felps: U Hrvatskoj me trenirao rasista, u Estoniji me hvatali za vrat

Tako je Dejvid otkrio fudbal u zemji predaka. Kada se vratio u Kanadu nekoliko godina kasnije, kao nestašni dečkić, želeo je da ima hobi kojim bi kanalisao energiju. Probao je da svira klavir.
„Ubrzo se pokvario, pa sam se baš naljutio“.

I onda – sport.

(AFP)

Prvo ga je skautirao Toronto. Bilo mu je 15 godina i rekli su mu da nije dovoljno dobar. Često se dešava i većim talentima od njega da ih neko loše proceni. Naredne tri godine proveo je među poluprofesionalcima kanadskog Vona (realno, nikad niste čuli da taj klub postoji), da bi 2019, kad je postao punoletan, dobio šansu da se oproba u Evropi. Stigao je u Hrvatsku. Ne, u Prvu, niti u Drugu, već u Treću ligi. Skoro amaterski nivo. Izabralo ga je Trnje.
„U Hrvatskoj su se dešavale stvari koje nisam smeo ni roditeljima da kažem“, otvara bolno poglavlje Dejvid pričom da je njegov trener u Zagrebu bio rasista. „Nije želeo crnce, Afrikance, u svom timu. Govorio mi je bizarne stvari, poput „crnac“. Bilo je situacija kad saigrači nisu hteli da mi prevedu šta je vikao tokom treninga, da bi mi to saopštili tek mesec dana kasnije. Procenili su da je to suviše strašno. Svi su se zaledili u trenutku kada je to rekao. Bilo je nešto poput: „Ne daj Bože da ikada stavim crnog igrača u tim“.

U takvim okolnostima, Promis Dejvid je iz seniora Trnja „spušten“ među omladince. Tamo je već bilo drugačije. Trener po imenu Rajko Vidović mu je omogućio da igra i kad je sam postao šef stručnog štaba seniora dao mu je šansu. Kanađanin je već na prvoj utakmici, po ulasku s klupe, zatresao mrežu.
„Moj osećaj u tom trenutku je bio kao da sam se osvetio prethodnom treneru“.

Za ostanak u Hrvatskoj nije bilo dovoljno. Dejvid kaže da ga je menažder poslao u Drugu ligu Sjedinjenih Američkih Država (takmičenje ispod MLS-a), da bi se kratko zadržao u Talsi, a onda vratio na Stari kontinent. I to na Maltu, koja nije baš fudbalsko područje.
„U dresu Valete sam izgubio finale kupa tamo i to me je uništilo. Plakao sam tri puta u životu zbog fudbala: ta utakmica je bila jedna od njih. Moja rođaka Liz je bila na stadionu u to vreme i slikala me je baš dok sam plakao. Prokletstvo, baš izgledam ružno kada plačem.“

U Sredozemlju je promenio klub, igrao i za Sirens, mada ništa specijalno. A već je imao 21 godinu. Morao je nešto da učini sa životom, a sport mu nije nudio argumente da je na pravom putu.

„Moji roditelji su želeli da se vratim kući. Do tada su me uvek podržavali, ali su izgubili nadu. Tražio sam od njih još jednu priliku“.

Šansa uglavnom dođe kad se najmanje nadate. I to tamo gde niko nije očekivao. U Estoniji. Pazite taj put: Zagreb, Valeta, Talin. Taman da su polja u Slagalici niko ne bi pretpostavio da je rešenje kolone – fudbal. Ispostavilo se da je to jedna od najboljih odluka Promisa u životu.

„Napravio sam petogodišnji plan. Suština je bila da naporno treniram, postignem veliki broj golova u Estoniji i obezbedim ugovor sa nekim skandinavskim klubom. Drugi deo plana je podrazumevao da se domognem reprezentacije i zaigram na Svetskom prvenstvu. Razmišljao sam: ili ću biti baš dobar u fudbalu ili ću u njemu biti gubitnik. Zaista nisam želeo da idem u školu“.

Mada, i na Baltiku je bilo problema.

„Sećam se utakmice u kojoj smo vodili 2:1 posle prvog poluvremena, igrao sam prilično dobro, ali su protivnici gađali našu odbranu dugim loptama, tako da kao napadač nisam vršio previše pritisak. Ušao sam u svlačionicu, a predsednik me je zgrabio za vrat i zaurlao: „Da li ovako želiš da igraš? Zar ne znaš šta tvoj tata radi da te ovde zadrži? Ja ima 60 godina godina i više se krećem od tebe“. Kad je počelo drugo poluvreme postigao sam gol i pobedili smo 4:3. Svi moji saigrači su slavili u svlačionici, a ja sam bio pod tušem i plakao, jer je predsednik odmah posle meča pozvao mog oca i mog agenta, rekavši da je bila ogromna greška što me je doveo u klub. Nisam imao stan, boravio sam u hostelu. U isto vreme, svi moji prijatelji kod kuće su diplomirali. Koristio sam očevu kreditnu karticu, jer nisam ništa zarađivao od fudbala. Tada sam zaista pomislio: šta radim sa svojim životom?“

Prelomna tačka. Smirio se, obuzdao emocije, posvetio samo terenu, slušao trenera i počelo je. U narednoj sezoni je na 16 utakmica postigao 14 golova. Neka je i prvenstvo Estonije, golovi su golovi i to su već počeli da primećuju sa strane, ali je Kalju svestan kakvog dragulja ima u kolekciji odbijao da ga pusti.

„Preklinjao sam ih: „Molim vas, pustite me“. Ti trenuci su mi pomogli da shvatim kako se ljudi osećaju kada moraju da rade posao koji mrez od devet do pet“.

(Reuters)

Kalju nije baš finansijski, ni organizaciono toliko moćan da bi po svaku cenu zadržao Dejvida. Dovoljno je bilo da Union Sen Žiloaz plati obeštećenje od 600.000 evra i snažni napadač je otvorio novo poglavlje u karijeri. U Belgiji je već ozbiljan nivo. Prati se svaki detalj. Nekad i prenagljuje, pa je tako posle meča sa Klub Brižom počelo da se priča i piše o „propalom transferu“.

„Otišao sam kući i napisao tu rečenicu koja se pojavila u medijima – „propali transfer“. Svako jutro, pre treninga, gledao sam je. Davala mi je energiju da budem bolji i svima dokažem da nisu u pravu. U prvoj sezoni sam dao 16 i namestio pet golova... Odjednom, više nisam bio promašaj“.

Ima do mentalne snage Dejvida da prevaziđe teške trenutke. Ima i do fizičke, da „prevari“ sistem, jer nijedan napredni softver nije registrovao da se u Evropi pojavio napadač koji konstitucijom podseća na Romelua Lukakua. Govorili su na početku karijere da deluje nespretno, da je „divlji špic“, da nema kvalitetnu završnicu, da mu nedostaje koncentracija pred golom. Možda je baš zato ostao enigma za skaute.

Ili, kako prmećuje belgijski Het Nieuwsblad.
„Promis ne može da ostane na površini, ali lako može da pliva od tačke A do tačke B. Crni Majkl Felps, kako sebe opisuje. Može da odigra i užasnu utakmicu, ali će i tad postići gol. To bi mogla da bude njegova najveća osobina. On izluđuje trenera Davida Uberta, ali nekadašnji šef stručnog štaba Anderlehta ne može da ignoriše Dejvidom doprinos“, opisuje pomenuti portal.

Sad ga u Belgiji oslovljavaju Beby Lukaku. Tako ga je nazvao Kevin Miraljas (znate ga iz Evertona i reprezentacije), koji je u Unionu, tokom šampionske sezone pod vođstvom Sebastijena Pokonjolija (sad su zajedno u Monaku) uporedio sa najboljim strelcem u istoriji belgijskog državnog tima.

Ne slučajno. Tokom marta, u nezaboravnom pohodu na titulu čekanu 90 godina, Promis Dejvid je na stadionu „Žozef Marijen“ nadmudrio odbranu Antverpa potezima koji se i danas prepričavaju. Dobio je loptu u prostor i počeo da trči. To nije bio sprint, nego galop. Delovao je neuhvatljivo, čak i za Rosena Božinova, pošto je bugarski štoper probao da ga obori, koristeći ruke, proveravajući kvalitet dresa.

„Dok sam trčao ka golu, osetio sam kandžu u vratu. Kasnije, kad sam završio tuširanje, mnogo me je bolelo, jer mi je bukvalno oderao kožu sa vrata. Krvario sam celu utakmicu i nisam ni primetio. Posle tog duela sa Božinovim krenuo sam pravo ka golu, nisam želeo da padnem. Onda me je ponovo zgrabio. Pomislio sam: Prokleti gad! Povukao sam ruke unazad i dres se pocepao. Bio sam srećan zbog toga, jer sam svaki put kada bi me povukao dres, osećao kao da se gušim“, opisao je Promis Dejvid, da bi posle toga fintom izbacio još jednog defanzivca i postigao gol.

Tako je i privukao pažnju. Na stranicama Mozzart Sporta pisali smo da je Gargamel.
„Naš sportski direktor je okačio taj dres u našem trening centru, zajedno sa svim ostalim istorijskim dresovima Uniona. Rekao je: „ovaj dres simbolizuje Sen Žiloaz, predstavlja otpornost, snagu i podaseća da nikada ne odustajemo.“

Baš kao ni Promis Dejvid.