Pukovnik il’ pokojnik: Farani nisu “ribari“, ali koga još to zanima?

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Kragujevca)

Možete koračati najekskluzivnijim šetalištem na svetu, svejedno u Dolče i Gabana cipelama ili šumadijskim opancima, ako vam se u obuću zavukao neki kamenčić, užitak neće biti potpun.

Dobro, da se ne lažemo, putevi kojima godinu do dve unazad tabaju izabranici Feđe Dudića nisu baš njujorška Peta avenija, ali spram pređašnje istorije kluba, sezona u kojoj su Crveni punili tribine Čika Dače potvrđujući lanjski uspeh i izborivši mesto među srpskim predstavnicima u Evropi, jedini na domaćoj sceni savladali, i to kako, neprikosvnovenu Zvezdu, prikupljali simpatije neutralnih ljubitelja fudbala svojom napadačkom igrom i karakterom koji je donosio golove i preokrete u završnoj fazi mečeva – za Kragujevčane je bleštava poput Šanzelizea i luksuzna poput Španskog trga u Rimu.

Pa ipak, nešto je tu stalno žuljalo...

Možda i prečesto, a opet surovo iskreno, onako kako on to najčešće jedino i ume, bez dlake na jeziku i lažne kurtoazije, bosanskohercegovački stručnjak se svako čas, neretko i nakon velikih pobeda u Mozzart Bet Superligi, vraćao na taj ožiljak. Čak je, setićete se toga, u jednom momentu izazvao reakciju trenera Barana Zorana Đuraškovića, koji je to previše lično shvatio.“Okani se, čoveče, više Mornara”, poručio mu je svojevremeno, baš preko stranica Mozzart Sporta.

I kada je, u tu nedelju pre podne, Radnički objavio fotografiju sa Baščaršije, na kojoj je Dudić pružio ruku Igoru Konataru, generalnom direktoru kluba, što je značilo da će Kragujevčani zadržati svog najuspešnijeg šefa stručnog štaba, temperamenti stručnjak je poručio da je jedan od najvećih motiva za ostanak na Čika Dači prilika da se, i sebi i drugima, iskupi za taj “kiks” sa prošlosezonskog evropskog debija.   

I tu se negde i ogleda najveća prednost sporta u odnosu na druge oblasti života, jer vam, pre ili kasnije, pruža šansu za popravni. Dočekali su je Kragujevčani već godinu dana kasnije, a podatak koji se nikako ne uklapa u svakodnevicu srpskog klupskog fudbala, pokazuje zašto su je ponajpre i zaslužili – čak osmorica startera iz utakmice odigrane pre ravno godinu dana, 25. jula u Leskovcu, na čelu sa trenerom, i dalje su članovi Radničkog 1923.

A tu dolazimo do priče o dvoseklom maču, o onoj floskuli o pukovniku i pokojniku. Preskoče li KI Klaksvik u predstojećem dvomeču, Feđa Dudić i Kragujevčani će zauvek sa sebe skinuti beleg iz Crne Gore. Ali, ne uspeju li u tome, šta mislite, kakav će se narativ stvoriti u javnosti? Da li će se potencirati podatak da ih je eliminisao tim koji je pre nepune dve godine bio učesnik grupne faze Lige konferencije i pred kojim su, u poslednjih par sezona, padale ekipe poput Malmea, Bode Glimta, Moldea, Olimpije iz Ljubljane? Ili će se pričati da su ispali od tamo nekih “ribara” iz države koja ima gotovo tri puta manje stanovnika nego Kragujevac, iz grada čiji svi žitelji, od prvog do poslednjeg, ne bi popunili ni pola kapaciteta Čika Dače?

Drugim rečima, surova je realnost da petoplasirani tim Mozzart Bet Superlige u poslednje dve sezone nije favorit u duelu sa aktuenim vicešampionom i trenutnim liderom Premijer lige Farskih Ostrva, s tim što teško da prosečan ljubitelj fudbala u Srbiji to može da razume. Za njega su prva asocijacija na Farska Ostrva i dalje ona vremena kad su bili topovsko meso i kada su, krajem prošlog veka, Piksi, Dejo i Mijat umeli da im spakuju i po osam komada u kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo...