Severna Koreja i fenomen ženskog fudbala: Ne za platu, nego za život u Pjongangu i ljubav druga Kima

Uzalud sedam utakmica bez primljenog gola, kad je trebalo braniti jedanaesterce, Ju Gjong Pak – o kojoj zaista ne bi mogli da vam kažemo mnogo – nije uspela, dok je koleginica među stativama reprezentacije Španije Laja Lopez protivnicima skinula dva penala i Severnoj Koreji skinula svetsku krunu na U20 nivou. Naizgled ne toliko interesantna vest, ali dobija na značaju ako je dovedemo u kontekst uspona španskog fudbala ili što je za ovu priču mnogo važnije već višegodišnje superiornosti ženskih selekcija Severne Koreje. Doduše, u jako suženom prostoru od U17 do U20 selekcije. Jer njihovi podvizi, a oni su zaista epski, nikako da se preliju na seniorski nivo.

Otkud uopšte Severna Koreja – ne baš tradicionalna sportska velesila – toliko dugo na planetarnom tronu i kako to da na njemu obitava samo u mlađim kategorijama? Na sve to smo pokušali da pronađemo odgovor listajući maltene sve što smo mogli da pronađemo o ženskom fudbalu u Severnoj Koreji. I vrativši se u sada već daleku prošlost, na kraj 80-ih godina prošlog veka, nešto pre no je ženski fudbal uopšte i dobio svoj prvi Mundijal 1991.

U to vreme, kada se muški fudbal u Severnoj Koreji borio sa fizičkim ograničenjima i neuspesima, komunistički režim uvideo je priliku koja se pruža jednom u životu. Kroz vojničku disciplinu, Severna Koreja je stvorila najdominantniju silu u ženskom omladinskom fudbalu. Kada se danas na svetskim prvenstvima u mlađim kategorijama pojavi ime Demokratske Narodne Republike Koreje, protivničkim igračima i štabovima ne ostaje mnogo prostora za nadu, budući da je statistika ženskog omladinskog fudbala ove reprezentacije na zavidnom nivou.

U proteklih 20 godina ova azijska sila, osvojia je neverovatnih sedam FIFA titula na Svetskim prvenstvima za žene do 17 i od 20 godina. I igrala još tri finala, zaključno sa prošle nedelje završenim U20 prvenstvom gde ih je posle penala savladala Španija. Pored toga su i aktuelni prvaci Azije, čime je Severna Koreja postala najuspešnija ženska reprezentacija u istoriji svih takmičenja u ovom uzrastu.

Počeci istorijske priče o ovom fenomenu sežu još u 1989. godinu i vladavinu Kim Džong Ila, oca trenutnog predsednika Kim Džong Una. Tadašnji lider uvideo je šansu koju nije imao u drugim sportovima i mogućnost da se probije u sam vrh sveta. Naravno, koristeći šansu da promoviše na zapadu često kritikovani politički sistem svoje zemlje. Svaka pobeda je bitna za državnu propaganda.

(©Reuters)

Kako bilo, dok su muški sportisti Severne Koreje gubili trku u borbi sa zapadnim i drugim rivalima, sa ženskom reprezentacijiom je bia potpuno drugačija priča.
“Najveća slabost severnokorejskih muških sportista je njihova sitna građa. Da biste takmičili sa sportistima sa zapada, u fizičkom smislu, sa njima bi moralo da se radi na sveobuhvatan način. Moralo bi tu da se uključi i režim ishrane zasnovan na mnogo mesa, a to nije uvek moguće“, objašnjavao je za Bi-Bi-Si svojevremeno Heo Džeong Pil koji proučava upravo severnokorejski sport.

Sa druge strane, u zemlji gde život nije nimalo lak sevenokorejske žene su postale prilično izdržljive, vredne, a i krenule su u pravo vreme. Svetska konkurencija u ženskom fudbalu krajem 20. veka tek je bila u razvoju, a investicije zapadnih zemalja gotovo minimalne. Vlada Severne Koreje tada je masovno počela da ulaže u ženski fudbal i uvela ga kao obavezan plan i program u svim školama. Pored toga, fudbalske ekipe formirane su i u vojskama gde su igračice trenirale sa punim radnim vremenom.

Dečija sportska škola otvorena je prvo u okrugu Tesong, da bi kasnije ključnu ulogu preuzela međunarodna fudbalska škola u Pjonjangu. Sagrađena je 2013. godine po naređenju Kim Džong Una, koji je tada garantovao da će zemlju pretvoriti u sportsku velesilu. Talentovana deca iz osnovnih škola širom zemlje dovođena su u prestonicu da treniraju po najstrožim kriterijumima. Državni skauti su išli po celoj državi u potrazi za devojčicama, uzrasta između sedam i 14 godina, koje bi spojilo redovno školovanje, gvozdena disciplina i nauka.
“Gledao sam svaku igračicu kako trči. Sve trče potpuno istim stilom, to se vežba od malih nogu. Jednostavno ne možete da se takmičite sa njima na omladinskom nivou. Tehnički su veoma dobre, tako da mogu da nadmaše većinu timova u tim starosnim grupama čistom fizičkom snagom, tehničkim sposobnostima i brzinom. Nije to nikakva raketna nauka, ali je veoma dobro izvedeno, a njihov fudbalski koeficijent inteligencije je izuzetno visok“, rekao je Kolin Bel, bivši selektor ženske fudbalske reprezentacije Južne Koreje, u izjavi za Si-En-En.

U istom tekstu, britanski trener Stiven Konstantin, koga je Fifa još 2018. slala u Severnu Koreju da obrazuje lokalne trenere, ovako je to video.
“Kada pogledate njihove ekipe ono što vas najviše impresionira je što su svi oni veoma, veoma agresivni i veoma, veoma vredni. U nekim slučajevima, koje smatram ekstremnim, na treninzima bi na gol liniji podizali nekog na grbače, trčali do ivice kaznenog prostora, onda bi tu osobu spuštali, pa sprintali sve do drugog šesnaesterca. Ludilo”.

Sami uslovi koje je neophodno da sve one ispunjavaju su jako rigorozni još od starta. O tome je u izjaavi za australijski Ej-Bi-Si, svedočio Nemac Tomas Gerštner, koji je 2017. bio selektor U20 selekcije Severne Koreje.
“Sve fudbalerke, iz različitih selekcija, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji odsedaju u Nacionalnom trenažnom centru. Od trenutka kad ih selektiraju, ne igraju za druge klubove. Treniraju šest dana nedeljno. I nisu plaćene. Imaju smeštaj, dobijaju hranu i ponose se time što predstavljaju svoju zemlju”.

Posle poraza u finalu od Španije (©Reuters)

E sad, plaćene nisu, ali nije baš da ništa ne dobijaju. Napisli smo već, u Severnoj Koreji se ne živi uvek lako. Posebno u ruralnim sredinama, gde neretko vlada nemaština, uz oskudice hrane i lekova. Bekstvo iz jedne od najsiromašnijih država sveta je opasno po život. Zatvor ili radni logor mogući su rizici takvih poteza.

Drugačije je u velikim gradovima. Život u prestonici Pjongjangu rezervisan je za elitu. Zato je za mnoge devojke iz provincije neverovatno važna dozvola za život u glavnom gradu. Neke će dobiti tamo i stanove u novogradnji, najistaknutije zvezde dobijaju čak i luksuzne automobile. Biće tu i putovanja, doduše kontrolisanih, ali opet putovanja. Pride, tu je i najcenjeniji statusni simbol u Severnoj Koreji  - članstvo u partiji, koje uživaju članice reprezentacije sa svojim porodicama. Ono im garantuje im doživotnu zaštitu i privilegije. Najveći cilj ostaje ipak – dolazak u Pjongjang.
“To je način da promene ceo svoj život. Na neki način, to je kao da su dobili na lutriji”, kaže za Dojče Vele doktor Jung Vu Li, koji na Univerzitetu u Edinburgu predaje politiku sporta.

Fudbalerke Severne Koreje posebno se od ostatka sveta izdvajaju po duboko usađenom mentalitetu. Svaka pobeda na terenu, za njih je pobeda i državnog uređenja koje ih podržava.  
“Severna Koreja i dalje održava veoma snažan socijalistički i komunistički režim. Posebno pod Kim Džong Unom oni pokušavaju da uporede kapitalističke i komunističke sisteme i prikažu komunistički kao superioran“, ističe doktor Li.

Problem nastaje kada mlade fudbalerke pređu na seniorsku scenu. Sada 24-godišnja Kim Kjong Jong je sa svojim klubom Naegohjangom osvojila azijsku Ligu šampiona, proglašena za MVP-a takmičenja i sada je nacionalni heroj, ali kada je A tim Severne Koreje na nedavnom Azijskom kupu izgubila od Australije u četvrtfinalu (0:2) samo je Ri Song igrala za strani klub, za japanski Sanfreče iz Hirošime. Za Australiju su igrale devojke iz evropskih velesila kakve su Arsenal, Čelsi, Mančester Siti ili Totenhem. Jednostavno, konkurencija u Severnoj Koreji na klupskom nivou ne može da isprati onu na zapadu. A, da same fudbalerke odu na zapad? Teško izvodljivo, jer nijedan klub ne bi mogao da ih plati zbog sankcija izrečenih Severnoj Koreji. Čak i da može…
“Bilo je primera u košarci, kada bi neko iz Severne Koreje otišao u Evropu, da njegova plata ne bi stizala na njegov ili račun menadžera, već direktno na račun Vlade Severne Koreje”, kaže Li.

Doček za fudbalerke Naegohjanga (©AFP)

Tu možda fudbalski organi ne mogu ništa, za neke su stvari sami krivi. Sledeće godine seniorska reprezentacija Severne Koreje vratiće se na Svetsko prvenstvo prvi put posle 2011. To se završilo neslavno, najblaže rečeno. Tada su u Nemačku otišle kao trostruke uzastopne šampionke Azije, ali je na samom turniru pet fudbalerki palo na doping testu zbog korišćenja steroida.

Objašnjenje Fudbalskog saveza bilo je bizarno: tvrdio je da je ceo problem nastao jer je ekipu na treningu udario grom (?!) pa su doktori lečili reprezentativke tradicionalnim kineskim lekom koji u sebi sadrži ekstrakte iz žlezda mošusnog jelenska. Budući da je FIFA ovo odbacila, izrekla im je suspendovanje i zabranu učešća na četiri godine, zbog čega su propustile Svetsko prvenstvo 2015. godine. Na naredni Mundijal nisu se kvalifikovale, od sledećeg su odustale zbog panike tokom pandemije korona virusa, pa se tek sada vraćaju na najveću scenu.

Možda će se tada ponoviti scene iz juna ove godine kada je Kim Džong Un otišao na “nepijateljsku” teritoriju u Seul kako bi sa fudbalerkama Naegohjanga slavio pomenutu titulu prvaka Azije. Nazivao ih je tada “ćerkama nacije”, a one su u suzama radosnicama uzvraćale odama o brižnosti i ljubavi “druga Kim Džong Una”. Svakako će biti dočeka na čuvenom stadionu “Prvi maj” u Pjongjangu, kapaciteta 150.000 mesta, koji je uvek ispunjen kada su fudbalerke u akciji. Istina, ispunjen vojnim uniformama i studentima kojima je režim naredio da prisustvuju utakmici… Što ne znači naravno da ta privreženost fudbalerkama nije iskrena.

Piše: Isidora MARKOVIĆ