Sin ljiljana, štićenik Perišića: Kad srce povuče ka Bosni i američka porodica kao najveći blagoslov

Odrastao je u državi Viskonsin, u Epltaunu. Kao i većini emigranata, ni njegovoj porodici nisu tekli med i mleko u obećanoj zemlji.
„Bilo je teško gledati roditelje kako se bore. Zahvalan sam im na svemu što su mi dali. To me motiviše svaki dan, jer sam video kroz šta su prošli. Naučen sam da nikada ne odustajem, jer znam da stvari uvek mogu da budu gore, zato sam zahvalan na svemu što imam“, svojevremeno je ispričao Esmir Bajraktarević i nastavio:
„Nismo imali puno novca dok smo odrastali. Kada sam bio mlađi, bio sam prilično frustriran, jer bih video dečake kako igraju u akademijama i mislio sam da bih trebalo da budem tamo. Stvarno me je to motivisalo da još više radim na sebi“.

(©Guliver/AP Photo/Armin Durgut)

Fudbal je tu da spaja ljude, a sreća njegova je ta što je u upoznao Lijama Vaska. Dobio je prijatelja za ceo život, ali ne samo prijatelja, već je dobio i drugu porodicu.

Kud god pođeš od Epltauna – sve ti je daleko. Na tri do četiri sata su Milvoki i Čikago, stalne odlaske tamo treba finansirati, a Esmirova porodica je kuburila sa finansijama. Uleteli su Vaskovi. Zašto? Ni dan-danas mladom krilu nije jasno, ali im je zahvalan do neba na svemu što su za njega učinili.
„U osnovi su finansirali moju klupsku karijeru, to je nešto za šta sam im duboko zahvalan. Ni danas ne znam zašto su to radili, blagoslov je to što su deo mog života i što ih imam. I danas se čujem sa njima svaki dan. Lijam je i dalje moj najbolji prijatelj. Oni su moja druga porodica“.

Verovali su da može da postane profesionalni fudbaler, potpomogli su kad je i koliko je bilo potrebno. Majka Emina i otac Elmir bi ih ugostili kad god bi bila prilika, servirali bi im na trpezu ono što se jede i pije u njihovoj domovini. Bilo je to minimalno što mogu da učine, bio je to izraz zahvalnosti, ali i način da čuvaju običaje.

Esmir Bajraktarević bio nekoliko puta gost Čikago Fajera, a kada mu je bilo 16 leta, Nju Ingland ga je pozvao na probu i obezbedio mu je jedan od klupskih rezidencijalnih domova, što mu je otvorilo put ka prvom timu. Ali, značilo je i da će porodicu viđati jednom do dva puta godišnje.
„Morao sam da se zapitam koliko stvarno želim ovo (da bude profesionalni fudbaler prim. aut). Otac mi je rekao da bi bilo šteta da protraćim talenat, samo zato što sam se bojao da budem daleko od porodice i sve što uz to ide. Kao veoma mlad sam naučio da moram da se žrtvujem. Odlazak sa 16 godina u Nju Ingland je bio dobar potez“.

Trenirao je u mlađim kategorijama, došao do prvog tima, ustalio se i – dočekao društvo sa Balkana.

(©AFP)

Čukarički je na proleće 2022. godine prodao Nju Ingland Revolušnu golmana Đorđa Petrovića za oko 1.000.000 evra, a Esmir je gledao da mu se nađe.
„Pomogao mi je kada sam stigao, moj engleski tada i nije bio nešto, nije bio perfektan. Kada mi nešto zatreba, ja sa njim… A, opet, ni on nije znao najbolje naš, da kažem balkanski. Pitao me je za neke reči, šta otprilike znače“, rekao je Đorđe Petrović i nahvalio momka koji je tada igrao pod američkom zastavom:
„Esmir je veliki potencijal, baš je talentovan. Mislim da ako nastavi da se razvija kao do sada, može da napravi velike stvari“.

Prijalo je i Esmiru što ima nekoga sa Balkana, moglo bi se reći svoga.
„Osećam se kao da sam više kod kuće. Super je što imam nekoga sa istog područja, što možemo svakog dana da pričamo o stvarima koje nas povezuju. On je veoma dobar golman, prirodno je talentovan, visok je, ali i brz. Može brzo da se prebaci sa jedne na drugu stranu i ima svetlu budućnost“.

I bio je u pravu, Đorđe Petrović otišao u Premijer ligu, kupio ga je Čelsi kroz godinu dana za 16.000.000 evra, da bi ga kasnije Bornmut otkupio za 28.900.000. Negde u tom periodu, pa i malo ranije, sve se veoma ubrzalo u karijeri momka koji vuče korene iz Bosne i Hercegovine.

Pre nešto jače od dve godine je ofanzivac koga je Henri Kesler, defanzivac Nju Inglanda, prozvao „Mesi iz Milvokija“ dobio poziv Grega Belhaltera da debituje za seniorsku reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država. Odazvao se i prvi, a ispostaviće se jedini nastup, upisao je protiv Slovenije u januaru. Dobio je pola sata, bio je malo izgubljen posle utakmice. Kako i ne bi, bio je tinejdžer…

(©AFP)

Razmenio je dres, pa se pokajao.
„Sećam se da me je Džek Mekglin pitao: „Gde je tvoj dres?“ A ja sam rekao: „Zamenio sam ga sa jednim od igrača“. Odgovorio mi je: „Brate, idi po dres, to je tvoj dres sa debitantskog nastupa“. Uzvratio sam: „Oh, Bože, u pravu si, potpuno sam zaboravio“. Tada sam se vratio do njega i rekao: „Izvini, da li bih mogao da dobijem moj dres nazad?“ Odgovorio mi je da je sve u redu, tako da sam, hvala Bogu, vratio dres“, prisetio se ofanzivac kome je lančić sa ljiljanom tada landarao oko vrata.

Dres je dao bratu Osmanu, kod njega je sigurniji, a ljudi iz Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine su ubrzo krenuli da atakuju. Hteli su da vide Esmira Bajraktarevića kod njih, bili su uporni i – isplatilo im se. Aplicirao je za pasoš, dobio ga je, a FIFA je odobrila promenu sportskog državljanstva.

Sergej Barbarez ga je bacio u vatru na Filips stadionu protiv Holandije i odužio mu se asistencijom (za 3:2, a završeno je 5:2 za domaćina). Namestio je gol Edinu Džeku, čoveku kome se divio još dok je bio dete. Odmah se pojavio snimak kako u bašti trčkara i šutira na gol u dresu najvećeg bosanskohercegovačkog napadača.
„Sanjao sam o ovome kao dete. Kada sam ušao, nikada u životu nisam osetio nešto slično. Neverovatno! Zaista sam srećan što sam pomogao Edinu“, kazao je Esmir i kasnije ispričao:
„Uvek osećam ponos kada igram za Bosnu i Hercegovinu. Moji roditelji su odatle, moji rođaci tamo žive. Mi smo u kući jeli bosansku hranu, pričali smo na našem jeziku. Ovo je najbolji osećaj koji postoji, teško ga je objasniti. Činiš sve da pobediš za svoj narod. U srcu sam oduvek znao da će to biti Bosna i Hercegovina“.

Dogurao je dotle da sa idolom, Edinom Džekom, ide na Svetsko prvenstvo, vratiće se u zemlju u kojoj je proveo najveći deo života, a proteklih godinu i kusur dana bili su za Esmira poprilično turbulentni.

(©Guliver/xKevinxSendersx)

Filips stadion je u njegovom slučaju bio sudbina. Tamo je debitovao za Zmajeve, a to mu je i prva destinacija „preko bare“. PSV ga je otkupio od Nju Inglanda za 3.000.000 evra, vezao ga je ugovorom do 2029. godine, a u Ajndhovenu se njemu našao Ivan Perišić.

Uzeo ga je pod svoje, štićenik je Ivana Perišića. Zajedno idu na ćevape u Tilburg, mesto udaljeno pola sata od Ajndhovena. Konstantno mu veličina hrvatskog fudbala ukazuje gde može bolje, šta treba da poboljša, a kada se u Bosni i Hercegovini javnost pobunila što češće ne igra kod Sergeja Barbareza, ostavio mu je osvajač srebra i bronze na Mundijalima poruku: „Selektore, mali je spreman“. Sitna intervenicija posle dobre partije Esmira Bajraktarevića. Ceni sve što Ivan Perišić radi za njega.
„Svaki dan razgovaram sa Ivanom, on je igrač od koga puno učim. Uradio je neverovatne stvari u karijeri i mislim da i dalje mogu mnogo toga da naučim od njega. Srećan sam što imam takvu priliku. Stariji je od mene, ali je zabavan tip s puno energije. Lepo je biti uz njega i učinti. On je duhom mlad, iako se bliži kraju karijere“.

BIH POBEDNIK GRUPE NA MUNDIJALU – KVOTA 3,60!

Katkad bude mesta i za šalu…

Kada je Esmir dao dva gola u Kupu Holandije, a umalo i het-trik, napisao je: „Bravo, glavonja moj. Ostavi nešto i za treći mesec“. Aludirao na to da Bosna i Hercegovina krajem marta igra utakmice baraža za Mundijal. Sačuvao je za kraj, ili bolje rečeno sačuvao ga je Sergej Barbarez za kraj. Da pamti i da ga pamte.

Jer, tog poslednjeg koji ošine loptu i donese prolaz na Svetsko prvenstvo pamte zasvagda. Sećanje na šut Esmira Bajraktarevića i loptu koja klizi ispod Đanluiđija Donarume neće izbledeti.

(©AFP)