Srbija od septembra ponovo uči da hoda: Vlahović mora da bude prvi špic, ogromna rupa iza Tadića

Jedan veliki ciklus je završen. Srbija je igrala na Svetskom i Evropskom prvenstvu, posle mnogo, mnogo vremena povezala je nastupe na dva velika takmičenja, mada se na njima nije proslavila.

Kada je sudija Leteksje odsvirao kraj meča sa Danskom (0:0) i označio početak pakovanja Orlovima za povratak kući, bio je to ujedno i znak pištaljkom da je jedna era za naš državni tim završena. Od septembra, kada krene Liga nacija, idealan je trenutak za reset, za novi početak.

Neke stvari definitivno moraju da se menjaju. Pitanje je samo šta i ko. Jer utisak je da su odnosi između selektora Stojkovića i igrača toliko narušeni, da od septembra ne bi mogli zajedno. Izgubilo se poverenje, izgubilo se dobro raspoloženje, tako da nešto mora da se menja, pa bilo selektor ili gro igrača.

Da okrenemo reflektor sada ka fudbalerima i da vidimo šta bi tu moglo ili mora da se promeni.

Nekadašnji „zlatni orlići“ dugo već, uz kapitena Tadića, nose igru reprezentacije. Ali i njima krštenica polako žuti i već do sledećeg velikog turnira prebaciće 30. godinu. Od njih smo dobili dosta minulih godina, a opet, možda, manje nego što smo priželjkivali. Problem je što njihovih naslednika nema ni u najavi. U ovom momentu deluje da u „basenu“ srpskog fudbala nema igrača koji bi mogao za tri meseca da uskoči u prvu postavu A reprezentacije.

Srpska mlada selekcija „proslavila“ se time što je prošle godine izgubila od Engleske sa 9:1! Objektivno gledano, iz našeg U21 tima, koji bi trebalo da bude generator igrača za seniorski pogon, niko ne kuca na vrata A reprezentacije. Eventualno bi šansu mogli da dobiju Kosta Nedeljković ili pozivani Samed Baždar, koji uglavnom nisu ni bili u mladom timu tokom kvalifikacija, mada je pitanje kako će se njihove karijere razvijati kada odu iz Srbije. Nikakve garancije tu nema. Mogu da budu najbolji na svetu, a mogu i da potonu „tamo daleko“, da na njih zaboravimo.

Kosta Nedeljković (©Starsport)

Iz generacije ispod njih, od nekadašnjih finalista kadetskog EP, samo je Jan Karlo Simić, defanzivac Milana, bio dva puta na širem spisku, ali bez prilike da debituje za Orlove. Možda mu se šansa ukaže u septembru, mada bi i on morao da nađe klub u kojem bi igrao redovno seniorski fudbal. U Milanu šansu dobija na kašičicu.

Kada krene nabrajanje igrača koji nisu bili na EP, a mogli bi da dobiju poziv, često se čuju imena Kristijana Belića, Saše Zdjelara, pa momaka koji su do juče bili deo reprezentacije, kao što su Strahinja Eraković, Nemanja Radonjić, Marko Grujić... No, objektivno gledano, pitanje je da li zaista neki od njih donosi prevagu na terenu, da bi Srbija sutra s njima bila bolji tim. Ili još kraće rečeno: nemamo u ovom momentu na „lageru“ igrača koji bi mogao da odmah uskoči u prvih 11 i da pravi razliku na terenu. Perspektiva srpskog reprezentativnog fudbala na današnji dan ne deluje baš najsvetlija.

Da vidimo kakva je situacija sa igračima koji su bili na Evropskom prvenstvu, šta bi tu moglo da se promeni:

Dušan Tadić je najstariji, najiskusniji. Vođa tima godinama unazad. Najstandardniji reprezentativac, kapiten, kojeg je selektor volšebno ostavio na klupi za dve utakmice na Evropskom prvenstvu. As Fenerbahčea je izrazio želju da nastavi da igra, ali pitanje je kakvi su planovi selektora, pa bilo da dođe novi ili da Stojković ostane. Iza Tadića će svakako ostati velika rupa u reprezentaciji, koju nije lako popuniti, a uvideo je to i Lazar Samardžić protiv Danske. Dočekao je da bude starter i netragom nestao na terenu. Gotovo da nije pipnuo loptu za 45 minuta.

Ako Tadić i ostane deo reprezentacije, Srbija mora da uči da igra bez njega, jer kapiten svakako neće postati mlađi nego što je sada. A, biće to kao ponovno učenje da se hoda, jer je Dušan dugo već prvi igrač tima i kreator plasmana na tri velika takmičenja u poslednjih šest godina.

Godinama unazad Tadić i Mitrović čine „paket“ u reprezentaciji Srbije. Kada nema Tadića na terenu, ni Mitrović nije tako opasan po protivnika. Ali utisak je posle Evropskog prvenstva da Mitrogolu igranje u Saudijskoj Arabiji nije napravilo uslugu kada je reprezentacija u pitanju. Dušan Vlahović igra u jačoj ligi, u većem klubu, pod mnogo većim pritiskom i logički se nameće da bi od septembra morao da bude startni špic državnog tima. Štaviše, Vlahović je verovatno najveća žrtva Evropskog prvenstva, jer u tri utakmice gotovo da nimalo nije igrao na svojoj poziciji klasičnog špica. I normalno je da se nije snašao. Njegova frustracija se danas, sigurno, meri u kilotonama.

Ukoliko se Tadić povuče ili prestane da dobije pozive, logično bi bilo da ključeve igre Srbije dobije u ruke Sergej Milinković Savić. Njemu reprezentativni staž protiče u tumaranju od pozicije do pozicije, a od kojih nijedna nije ona koju ima u klubu, kakvu je imao u Laciju, gde je bio jedan od najboljih vezista u Seriji A. Sa 29 godina i SMS-u polako ističe vreme u državnom timu, barem kada su najbolje godine u pitanju, a malo smo od njega videli. Kritikovan je često i kada je zaslužio i kada nije. Da li Sergej ima ramena da nosi najveći teret reprezentacije, to je sada već drugo pitanje. Ali, mora da postoji način da se SMS bolje iskoristi, dok još može, u timu Srbije.

Oni bar nisu sporni: Strahinja Pavlović i Miloš Veljković (©Starsport)

Ukoliko dođe novi selektor, pitanje je u kojem će sistemu igre videti Srbiju. Da li će nešto promeniti ili će nastaviti sa istim, kao što je Stojković suštinski samo preuzeo ono što je Tumbaković probao pre njega. Ali, utisak je, pogotovo posle ovog turnira, da Orlovi imaju štopere koji mogu da budu tu duži period i koji su razbili tu famu da je naša zadnja linija ubedljivo najslabiji deo sastava. Na prvenstvu Evropa bila je – najbolja. Nikola Milenković i Strahinja Pavlović imaju još dosta godina reprezentativnog fudbala pred sobom, Miloš Veljković je odigrao možda i najbolje mečeve otkako nosi dres Srbije.

Nešto bi definitivno moralo da se promeni u veznom redu, jer je na ovom EP potpuno podbacio. Niti je uspeo da iskreira šanse za napadače, niti je uspevao da uvek isprati protivničke igrače, pa su oba primljena gola bila krivica fudbalera iz sredine terena.

Ivan Ilić, Saša Lukić, Nemanja Gudelj nisu blistali, dok Nemanja Maksimović nije ni igrao. Previše je bilo alibi fudbala, lopta je mnogo više išla ka štoperima nego ka napadačima. Kreacija – nula. Da li je do njih ili je to bio zahtev selektora, da se igra uz minimalni rizik, to je pitanje na koje će neko, valjda, dati odgovor u narednim danima. Ali, svakako je utisak da je Srbiji potreban brži, mobilniji i agresivniji vezni red. Slobodniji s loptom. Sve ono čega u Nemačkoj nije bilo.

Ukoliko dođe novi selektor ili ukoliko Stojković dobije podršku da nastavi posao, pa reši da napravi neki rez, septembar je idealan za testiranje. Ali za testiranje sa smislom, a ne ovo što je Piksi radio uoči i tokom EP gde je, izgleda, zamisao bila da se zbune protivnici. A, više je zbunio svoje. Srbija će imati šest jakih utakmica u Ligi nacija: prva je već 5. septembra kod kuće protiv Španije, a tu su i mečevi sa Danskom i Švajcarskom. Ako nešto treba žrtvovati zarad boljeg sutra, to je svakako ovo takmičenje, da bi se kroz njega isfiltrirali tim i sistem za start mundijalskih kvalifikacija u martu 2025. godine.

A, jasno je koliko danas da ko god bude tada sedeo na klupi, Srbiju čeka pakleno težak zadatak i ne tako velike šanse da se domogne još jednog Svetskog prvenstva.