A. JoksićSrpska Atina
Vreme čitanja: 7min | pon. 18.05.26. | 10:00
Sve naše karakteristike su došle do izražaja: srdačnost, širokogrudost, dobročinstvo, ruka koja daje i ruka spremna da primi dar
Srpska trobojka dominantna na pobedničkom postolju. I ne, nije ovo izliv nacionalizma, niti prebrojavanje krvnih zrnaca, pre će biti pokazatelj kako se naši ljudi ponašaju u tuđini, ako je Grčka uopšte tuđina, pre bi se reklo da im je drugi dom.
Tokom svečane ceremonije u kojoj je AEK krunisan u novog prvaka države, nekoliko detalja je postalo upečatljivo i stoji kao svedočanstvo kakvu je grupu izgradio Marko Nikolić. Jedinstvenu, složnu, bez prekih pogleda ili zagledanja u pasoš. Nikom nije palo na pamet da proverava ko je ko i odakle je došao. Uostalom, nadimak ovog kluba je Unija, a ako se ima u vidu da je u aktuelnom kadru čak 19 različitih nacionalnosti – prave Ujedinjene nacije.
Izabrane vesti
Raznolikost kultura, rasa i običaja nismo mogli da primetimo tokom svečanosti na čijem je kraju podignut pehar šampiona. Nismo, jer je ovaj tim, baš kao i na terenu, disao kao jedan i u tom veličanstvenom trenutku kad su mu dodeljena priznanja za izvanrednu sezonu u kojoj je od starta stavio do znanja da ide po naslov.
Naravno da su neki od naših momaka izašli na podijum ogrnuti zastavom Srbije. Najpre se pojavio Nikolićev saradnik Radoje Smiljanić, pa onda Mijat Gaćinović i to na štakama, pošto je pre neki dan operisao koleno. Trobojka je u jednom trenutku završila i na leđima Luke Jovića, šetala i do Marka Grujića, Gorana Basarića, svi su želeli fotografiju kao svedočanstvo odakle potiču. Isto važi i za ostale Balkance, pa momke sa teritorije Afrike i Južne Amerike.
Posebno je bilo zanimljivo dok su iz tunela izlazili Domagoj Vida ogrnut u hrvatsku šahovnicu ili Tomas Strakoša, koji je pre samo nekoliko meseci bio preko puta Luke Jovića u, za nas mučnom, a za njega prijatnom, okršaju reprezentacija Srbije i Albanije u Leskovcu. Bez prekih pogleda, bez sklanjanja glave u stranu, bez bilo kakvog gesta koji bi mogao da nas deli na “nas“ i “njih“. Čak ni trenutak kad Vida baca neku kapu, deluje vojničku, na binu, nije protumačen kao provokacija, niti za to ima razloga. Otpozdravljali su jedni drugima, veselili se, bodrili, skakali u nezapamćeom zanosu emocija. Čak su i naši tražili od Vide da odigra poseban ples, što je ovaj i učinio.
Ovi momci žive zajedno, igraju zajedno, dele iste vrednosti i niti su Strakoša i Domagoj pomislili da im smeta srpska trobojka, niti su Nikolić, Smiljanić, Basarić, Gaćinović, Jović i Grujić dali povoda da se bilo šta ružno priča na tu temu. Ko je sklon senzacionalizmu i intrigama možda će mu smetati, ko je čovek širokih pogleda, kao što su ovi momci, u tome vidi prednost.
Zato je Atina bila srpska koliko i albanska i hrvatska, meksička i švedska, portugalska i argentinska... Sve naše karakteristike su došle do izražaja: srdačnost, širokogrudost, dobročinstvo, ruka koja daje i ruka spremna da primi dar.
Srpska, zato što su naši ljudi pokazali sve vrednosti koje čine čoveka. Nisu slavili titulu kao da je samo njihova, ali su i te kako znali da se vesele, jer su dali ogroman doprinos da se AEK posle tri godine vrati na tron.
U veličanstvenom ambijentu stadiona “Aja Sofija“, pred krcatim tribinama, bez ijedne slobodne stolice, Srbi su bili protagonisti i dok se na semaforu vrteo film kao svedočanstvo o prethodnim šampionskim znamenjima žuto-crnih. Na primer, Branko Stanković kao arhitekta uspeha 1971, Dušan Bajević sa čak četiri naslova, pa još niz fudbalera i funkcionera koji su proneli slavu naše zemlje u Grčkoj, posebno Atini.
