Šta odlučuje i kome ide Zlatna lopta?

Punih šest godina. Toliko je prošlo otkako je 2017. godine Vladimir Stojković podigao Zlatnu loptu za najboljeg fudbalera Srbije, poslednje pre no što su Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović rešili da oforme najubitačniji tandem u istoriji srpske reprezentacije. Dva puta Tadić – jednu je imao i pre ove Stojkovićeve – pa još dva puta Mitrović. I da budemo objektivni: niko tu nije mogao ni da im priđe.

Međutim, ove zime nešto teža odluka čeka čelne ljude Fudbalskog saveza Srbije, jer konkurencija je nešto brojnija, nažalost, pre svega zato što su rezultati bili – nešto slabiji.

Pa je tako nacionalnu titulu – ne računajući povremene reprezentativce iz Crvene zvezde – u kalendarskoj 2023. godinu od standarnih reprezentativaca osvojio samo Strahinja Pavlović. I pride bio prilično standardan kao levi štoper u državnom timu, propustio je samo utakmice sa Jordanom, Litvanijom i sada sa Bugarskom.

Mitrović i Tadić nisu osvajali titule, štaviše, ako gledamo klupske sezone možda su napravili i korak unazad, mada bismo i o tome mogli da debatujemo. Jer Mitrović će za godinu dana u Al Hilalu da zaradi koliko bi možda do kraja karijere da je ostao u Fulamu, dok Tadić jeste ostavio Amsterdam zbog Fenerbahčea, ali s obzirom na to kako se posle njegovog odlaska razvijala situacija u Ajaksu – očigledno da je znao da je to jedini pravilan potez.

Da je kriterijum samo učinak u reprezentaciji – a nije – Mitrović i Tadić bi po navici bili u prednosti nad ostalima. Samo u 2023. godini, Mitrović je postigao pet golova za Orlove, Tadić dva, ali je još četiri namestio. Imaju oni svoje argumente.

Međutim, možda i najviše ima ih Nemanja Gudelj. Ne toliko atraktivan, ne toliko omiljen, pa opet, Gudelj je ove sezone preskočio samo onaj revijalni duel protiv Jordana, odigrao ključnu rolu u odlučujućoj utakmici sa Bugarskom, a i na klupskom nivou je uzeo jedan bitan trofej. Govorimo naravno o peharu Lige Evrope. Ne može da se tek tako zanemari, a Gudelj je za Sevilju odigrao svaki minut u grupnoj fazi Lige šampiona, a zatim i svaki u Ligi Evrope, izuzev onaj revanš u Ajnhdovenu. U drugom meču polufinala protiv Juventusa i finalu sa Romom odigrao je po 120 minuta.

Ostalima svaka čast, ali jednostavno – nije dovoljno. Sergej Milinković Savić može da se pohvali da je sa drugog mesta Serije A uveo Lacio u Ligu šampiona i da je transferom u Al Hilal postao najplaćeniji Srbin u istoriji fudbala. Ali tih 30.000.000 evra neto – sa bonusima – njegov su lični uspeh, a za Zlatnu loptu ipak se gleda i kolektivni. Redovan je naravno Sergej i u taboru Orlova, mada ove sezone samo jedna asistencija – protiv Jordana.

Ostali? Bilo je tu zapaženih trenutaka, ali teško da baš ulaze u konkurenciju za Zlatnu loptu. Recimo, Nikola Milenković je igrao finale Lige konferencije (Aleksa Terzić bio na klupi), no Vest Hem je bio bolji, a opet – trofej koji je osvojio Gudelj je značajniji.

Đorđe Petrović može da se podiči 16.000.000 evra teškim transferom u Čelsi, i to jeste za hvalu, ali jeste i sam početak obećavajuće karijere, ništa više od toga za sada. U Premijer ligu je stigao i Saša Lukić i Torinu doneo zaradu od 9.800.000 evra, umesto njega Bikovi su za 15.700.000 iz Verone doveli Ivana Iića, Strahinja Eraković je otišao u Zenit za 7.000.000 i 10 procenata, u Sankt Peterburgu se vrlo fino razvija, ali svi ti transferi nisu dovoljni ni da se uzmu u obzir za baš najboljeg u Srbiji.

Poštena ekipa

Post festum: Euforije pred Nemačku neće biti

Jer fudbal je igra u kome su trofeji cilj, a ove sezone imaju ih samo Gudelj i Pavlović. A nije isto kada sa Seviljom osvojiš Ligu Evrope – mada nekad izgleda da je to jednostavno jedino logično – i kada sa Salcburgom osvojiš prvenstvo Austrije u kojem skoro da nemaš konkurenciju.

Ni doprinos pomenute dvojice u reprezentaciji nije zanemarljiv, oni su svakako među standardnijima u timu Dragana Stojkovića. Možda ne uticajni kao Mitrović i Tadić, ali svakako uticajni.

Dakle, ko onda?

PRETHODNI OSVAJAČI ZLATNE LOPTE

2005: Nemanja Vidić (Mančester junajted)

2006: Dejan Stanković (Inter)

2007: Nikola Žigić (Valensija)

2008: Nemaja Vidić (Mančester junajted)

2009: Miloš Krasić (CSKA Moskva)

2010: Dejan Stanković (Inter)

2011: Aleksandar Kolarov (Mančester Siti)

2012: Branislav Ivanović (Čelsi)

2013: Branislav Ivanović (Čelsi)

2014: Nemanja Matić (Čelsi)

2015: Nemanja Matić (Čelsi)

2016: Dušan Tadić (Sautempton)

2017: Vladimir Stojković (Partizan)

2018: Aleksandar Mitrović (Fulam)

2019: Dušan Tadić (Ajaks)

2020: nije uručena

2021: Dušan Tadić (Ajaks)

2022: Aleksandar Mitrović (Fulam)

2023: ?