Stefan Milošević: Nije realno da odbiješ Zvezdu sa 21 godinom, a ni da dva puta uzmeš 300.000 na meni

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Zlatibora)

Turnir koji nad je sve podsetio da je fudbal ipak prvi sport Evrope. Jesu bili omladinci, ali ispred Balkona gužva kao retko kad. Bili smo prvaci sveta. Na U20 nivou. Nadali smo se da nas samo godine dele od sličnih podviga na velikoj sceni. I bilo ih je, igrali smo dva Svetska, jedno Evropsko, sve to uz veliku ulogu šampiona sa Novog Zelanda. Sergej Milinković Savić, Predrag Rajković, Andrija Živković i mnogi drugi ustalili su se i u A timu. Ali ima i onih kojima karijera nije baš išla onako kako su mislili te 2015. Među njima i Stefan Milošević, sveprisutan na superligaškoj sceni, na koju se posle godinu i po dana pauze vraća kao kapiten Javora.

Svestan da je mogao više, da je bilo više sreće, da je bilo možda i više pameti. Jer Milošević u intervjuu za Mozzart Sport ne krije da je pravio i neke pogrešne izbore, mada i o njima možemo da govorimo samo uz ono “šta bi bilo, kad bi bilo“. No, činjenica je da će se u predstojećoj sezono boriti za opstanak sa Javorom, dok je pre tačno 10 godina napadao titulu prvaka sveta...
“Šta reći? Sjajno iskustvo. Neverovatno. Dovoljno je biti tamo. Ja nisam imao neku minutažu, iako sam u svim mlađim selekcijama bio standardan bek. Kad smo došli tamo neke su se stvari promenile. Ekipa je tako skockana. Ispostavilo se na kraju da je skockana kako treba. Naravno da bi mi bilo draže da sam igrao više, ali drago mi je pre svega što je ispalo ovako. U polufinalu sam ušao u drugom poluvremenu, tako da sam se upisao tamo sa nekom zaslugom. I dan danas mi izlaze stalno klipovi na Instagramu, na Jutjubu. Ono, Aca Stojanović, poslednji napad. Osećaj, samo kad vidim sebe samog. Nije bila neka minutaža, ali... I sad kad pričam sa vama pocrvenim, naježim se“, priseća se sa Milošević sa osmehom na licu.

Priznaje da je sudbina odvela nekadašnje saborce na različite strane, pa više nisu u tako redovnoj komunikaciji. Milošević je odavno zbog problema sa telefon ispao iz Whats App grupe, a zub vremena je učinio svoje.
“Sa nekima naravno jesam, ali nismo svi u nekom stalnom kontaktu. Možda i moja greška, ali gledam na taj neki svet... Opet su to neki igrači koji su napravili strašne karijere, dosta njih. Ne kažem da su se oni promenili, ne kažem da oni ne bi hteli da smo u kontaktu, kad se sretnemo ispričamo se, sad sam baš skoro sreo Rajka, sve normalno. Nije to neki drugi svet, ali opet ja sam gledao – da jeste. Moja greška verovatno“, iskren je Milošević.

Takav je tokom celog intervjua. Pa i kad ga pitamo o transferu u Crvenu zvezdu godina dana posle Mundijalita. U Ljutice Bogdana kao da je izgubio taj status beka oko koga su se otimali veliki evropski klubovi.
“Tačno, ali kako da sa 21 godinom odbijem Zvezdu? Realno, t nije realno. Pričam i danas s mojima, s drugarima, da li je možda trebalo nešto drugo da uradim? A opet, i sad bi neko rekao: možda bolje Zvezda, pa ćeš odatle da odeš ko zna gde. Tako sam i ja razmišljao, nije se dalo. Bilo je nekih situacija, nije se namestilo. Bio je tada i Olimpijakos, Turska, Bursa dok je bila Superliga. Da sam tamo otišao možda bi bilo bolje. A, možda bi me sve to pojelo. Ne znam. Ne mogu da žalim. Opet mi u CV-u stoji Crvena zvezda što nije mala stvar“.

Dakle, nema kajanja?
“Nema. Jednostavno razmišljam o tome šta bi bilo kad bi bilo. Da sam se odlučio na neki drugačiji korak, da sam nešto drugo uradio, da sam možda otišao u manji klub... Ali u tim godinama nisam ja sam mogao da razmišljam tako. Možda je trebalo neko drugi da me preusmeri na neke druge strane. Ali možda su i ti ljudi očekivali, sad ću ja u Zvezdu i – bum! Mnogi urade to, mnogi ne urade. Nekome se potrefi, neko je rođen pod srećnom zvezdom. A opet, verujem da bi se mnogi menjali za moje iskustvo sa Svetskog prvenstva i taj CV u Zvezdi.  Sve je to možda, šta bi bilo, kad bi bilo“.

Prilika za inostranom karijerom bilo je i kasnije. Tu već nije bilo sve do Miloševića.
“Žal ostaje za nekim stvarima koje sam možda kasnije mogao da uradim. Da pomenem, eto, i taj Spartak u kome sam u dva mandata proveo sedam godina. Jednostavno sam konstantno bio vezan ugovorom, nisam mogao da odlučujem sam o tim nekim stvarima. Klub je možda želeo nešto više da traži što se tiče obeštećenja. A bilo je ponuda. Bila je Poljska, bio je za APOEL, dobrih klubova i ovo pominjem jer su bile zvanične ponude. Da ne pričam šta se sve pominjalo. Da li sam i ja možda preterivao u nekim potražnjama? Mislim da nisam. Razumem i klub da želi da zaradi, ali baš dva puta na meni – teško. Dobili su prvo 300.000 od Zvezde, pa kad god bi me predsednik kluba Gajba (Dragan Simović, prim.aut) u to vreme video, rekao bi mi: Vidim u tebi opet 300.000. I ja bih voleo da je bilo tako, ali dva puta teško. Možda da je tražio 150.000 možda bi se i dalo“.

Na kraju, Spartak je ostao bez evra, a Milošević bez inostrane karijere. Mada ne govori on sve ovo u nekakvoj ljutnji, samo mirno rezimira protekle godine. Na kraju, otišao je kao slobodan igrač.
“Spartak je hteo da mi produži ugovor, ali ja nisam više video sebe tamo. Hteo sam malo da promeni, jer iz dva mandata ukupno sedam godina - dosta, možda i previše. Ode mi cela mladost u jednom klubu. Možda me je to i kočilo za dalje. Možda su drugi klubovi mislili da sam vezan za taj jedan klub, kao da ne smem da odem preko. Ali nije bilo nikakvih problema. Jednostavno, nisam želeo više. Imali smo i drugarski sastanak, pred svima, gde mi je Gajba rekao da sam njegov drugar, da želi da mi izađe u susret posle toliko godina...“

Ovde je Milošević opet samokritičan.
“Tu sam ja verovatno najviše pogrešio, jer sam mislio da može nešto da bude, da se preskoči neki stepenik, da se zaradi odmah neki novac. A posle Spartaka.... U tom periodu tamo nije bilo nekog novca. I verovatno su ljudi kad su zvali pitali: E, koje su tu pare? I kad čuju koje s, neće da ti ponude četiri puta više, realno. Da budem iskren. Možda sam ja pogrešio što sam hteo da se obezbedim što pre, da preskočim stepenik ili dva. I onda sam rekao: prvi put koji me  bude zvao...“

Zvao je Javor, jer pre toga Milošević šest meseci nije imao klub.
“Prelazni rok nije ni počeo, ne znam da li se sezona završila, zvao me je Javor i ja sam došao. Jer znam koliko mi je bilo teško u tom periodu, tih šest meseci kad nisam imao klub. Porodica, troje dece. Teško je kad nemaš klub. Ne samo finansijski. Teško je zbog svega. Gledam svaku utakmicu, vidim i neke ljude... Da li mogu ili ne mogu... Ali igraju. A ja sedim kod kuće i gledam TV. Što se tiče toga, napravio sam neku grešku. Jer sam razmišljao ono: Kako može on, a ne mogu ja. A, nije trebalo tako da razmišljam. Bolje je bilo da sam išao postepenim putem. Tako sam išao kroz ceo život. I tad sam hteo nešto da preskočim, da ubrzam. Da se ne žalim. Sve je na kraju OK“.

E sad, Milošević možda nije dobacio do Evrope, ali je ipak igrač superligaškog kalibra i u njegovoj debitantskoj sezoni u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije ivanjički klub se ekspresno vratio u eliti. A Milošević je, kao i u Spartaku, zaskužio kapitensku traku.
“Bude nekad i šala: ‘Ti gde god da odeš, imaš u ugovoru da budeš kapiten‘. Nije tako, to me najmanje zanima, pogotovo u Srbiji kad moraš da se baviš stvarima kojima se kapiteni ne bave u inostranstvu“.

Redovnim primanjima pretpostavljamo?
“Tako je, a-ha-ha. Na stranu to, traka verujem svakome prija. Nebitna je stvar, realno, ali što da ne, kroz to te možda ljudi više cene, drugačije te gledaju. Nije bitno, ali je lepo“.

Lepo jeste i ostaće lepo samo ako Javor bude dobro igrao, a kako će ove sezone četiri kluba ispasti iz Mozzart Bet Superlige jasno je da javnost Ivanjičane vidi kao one koji će voditi grčevitu borbu za opstanak.
“Biće jako teško. Velika je razlika u PLS i Superligi. Moramo da se pojačamo i mi i svi u klubu. To zavisi od uprave, od stručnog štaba naravno. Drugačiji je sistem takmičenja, četiri ekipa ispada. Tu naravno i finansije igraju igru, ne znamo šta će da rade ostali klubovi. Mi igrači se nadamo da će biti još pojačanja, jer iskreno – fale nam. A, svima nam je glavni cilj opstanak. Mada bih ja voleo da ipak krenemo od nekog višeg cilja. Možda ne da gađamo Evropu, ali bar plej-of. Pa da onda dođemo do tog opstanka. Ali eto tako već godinama unazad, 10 godina možda, ulazi se, ispada, ulazi, ispada. Postalo je neka standardna priča što se Javora tiče. Jednom rečju: borba“.

Pride, moraće Javor da se adaptira višem rangu. U Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije je dominirao. U Mozzart Bet Superligi neće.
“Meni je ovo bila prva godina u Prvoj ligi i video sam da ima nekih stvari koje jesu teže nego u Super ligi. Tereni svakako. Bio mi je veći i pritisak, jer znam da svaku utakmicu moram da dobijem, to mi je bilo u glavi. Što se prilagođavanja tiče, sve zavisi od toga kakva je ekipa. Naša je bila jako dobra, čak odlična, u Prvoj ligi smo imali najbolju ekipu iako nismo završili prvi. U nekim situacijama smo se opustili, mislili lako ćemo, neke utakmice smo izgubili, na primer od Mitrovice kući, vodili smo 2:0 i već upisali tri boda. A što se prilagođavanja tiče, ako imaš dobru ekipu, dobre saigrače oko sebe, lako je prilagoditi se. Profesionalci smo, moramo. Kao što sad moramo da se vratimo na drugačiji sistem rada utakmica i treninga. Jednostavno je klub takav, tako funkcioniše. Bilo je i u Prvoj ligi utakmica kad damo gol i nesvesno se vratimo iako nije trebalo. Bolja smo ekipa, kvalitetnija i umesto da napadnemo da damo još dva-tri gola, mi damo gol i vratimo se, samo da ga ne primimo“.

No, to je već Javor u svojoj svojoj suštini. Fudbal s

Milošević protiv Zemuna (Star sport)

e možda menja, menja se uloga bekova, ali igra Javora ostaje ista.
“Ima u Srbiji klubova koji igraju fudbal, da ne imenujem, znate i sami koji su. Mi nismo takva ekipa. Više smo za borbu, trku, rad. To krasi Javor godinama unazad, o tome je i šef pričao. Možda se neki od nas sa tim ne slažu, možda bi više voleli da igraju fudbal, možda bi i šef voleo, ali godinama unazad se u Javoru gaji drugačiji stil, da se trči, bori, skoči, udari. Možda nas to ostavi u ligi, videćemo... Ako rezultati budu dobri, drugačije će i sve nas da gledaju. Ako rezultati budu loši, ako ne daj Bože ispadnemo iz lige, sigurno će i nas pojedinačno gledati sa manjom vrednošću“.

A to sa drugačijom ulogom bekova?
“Sad se traže ful bekovi, velika je to uloga, odgovornost. Mislim da ni ja nisam zaostao u vremenu, volim da igram fudbal, volim ulaženje unutra, kreativnost, možda nekad i preterujem, ali nisam kao ono što je bilo pre petnaestak godina – samo uz liniju. Promenilo se, ali neki klubovi i dalje gledaju na te stvari drugačije, da se obezbedi prvo pozadi, ipak si ti bekčina, a-ha-ha“, završava Milošević.

Možda je vreme da i on pokupi svoju nagradu.