Sve manje kraljevski, sve više provincijski

Problem je u kancelariji. Tamo sve počinje i završava se. Florentino Perez ima 78 godina, njegov um ne funkcioniše kao ranije, priroda mu sugeriše da mu se bliži kraju profesionalni, da ne kažemo i životni ciklus, ali i dalje tera po svom. I, ne, nije u pravu. Sigurno ne uvek (niko nije uvek), a sve je manje tački u kojima bi potvrdio ispravnost odluka.

Predsednik Reala je odavno prigrabio svu moć za sebe i samo od njegovih ideja ili od njegovog ega zavisi izgled Madriđana. Smena Ćabija Alonsa predstavlja tek jedan u nizu poteza koji utiču da brižljivo kreirana slika o Kraljevskom klubu tamni. Ne zbog pozicije na tabeli ili propuštene šanse za osvajanje Superkupa Španije (najmanje važnog od svih takmičenja), nego zbog svega što prati najpoznatiji fudbalski kolektiv na planeti, koji bi trebalo da bude uzor ostalima.

Postao je predmet debata, intriga, podsmeha, čuđenja.

Kakva je to politika kluba i kuda se Real Madrid kreće, ako je letos promovisao trenera i sa njim potpisao ugovor na tri godine, što je trebalo da označi početak nove ere posle odlaska Karla Ančelotija, a smenio ga samo nekoliko meseci kasnije?

Plan? Ne postoji.

Hir? Da, da!

Sigurno će biti onih spremnih da kažu kako Ćabi nije dorastao Realu, da su se Madriđani zaleteli zaljubljeni u njegov fudbal iz Leverkuzena, ali deluje da Florentino Perez nije u potpunosti podržao plan nekadašnjeg centralnog veziste. Ili njega kao ličnost, a još manje kao trenera.

Navodno je Ćabi Alonso na rastanku rekao predsedniku u lice šta mu je zasmetalo, a ticalo se odnosa svlačionice prema šefu stručnog štaba. Kulminiralo je posle finala Superkupa u Džedi, kad je trener tražio da igrači ostanu na terenu i naprave počasni špalir fudbalerima Barselone, kako bi ispoštovali rivala, a suočio se sa gestom Kilijana Embapea da se momci u belom pokupe i napuste ceremoniju. Najbolji igrač protiv trenera. Pred očima celog sveta. Ozbiljno nepoštovanje. Zvezde i zvezdice su otišle sa Francuzom i to je bio jasan znak Ćabiju da ga svlačionica ne sluša i da je više ne kontroliše. Razlog zašto je tako nisu samo dešavanja iz Saudijske Arabije, jer svaki put kad je bio problem, manji ili veći, klub je stao uz igrača, nikad uz trenera, da bi tog istog trenera, kog nije poštovao na kraju – oterao.

(Reuters)

Vinisijus Žunior se durio i pretio da će otići zato što mu se nije svideo tretman, Embape je i sam imao neke reakcije prilikom izmena koje navode na zaključak da je hteo da bude gazda tima, ponašanje Džuda Belingema je sve samo ne idealno i u takvom ambijentu Ćabi Alonso nije mogao više da radi. Nije imao podršku odozdo, jer je Peres propuštao šansu da stane uz njega, a ni odozgo i Florentino ga je „potrošio“.

Šumovi na relaciji predsednik-trener registrovani su još letos. Posle odlaska Luke Modrića, pre toga i penzionisanja Tonija Krosa, Real je tražio centralnog vezistu modernih karakteristika, spremnog da se „spusti“ u odbranu kako bi započeo akciju, sposobnog da se pridoda napadu i eventualno ga završi. Malo je takvih na planeti. Ćabi je želeo Martina Subimendija, oduševljen kako je španski reprezentativac tu ulogu nosio u Sosijedadu, uveren da će dobiti moderniju verziju Granita Džake kad je sa Leverkuzenom osvojio duplu krunu u Nemačkoj. Problem je što je Real (čitaj, Florentino Peres) u pregovorima – odocnio. Doslovce je uprava oklevala, iako su predstavnici Ćabija Alonsa bili u kontaktu sa zastupnicima Martina Subimendija. Dok je klub ispitivao tržište i procenjivao da li da plati između 60.000.000 i 70.000.000 evra, Arsenal – koji je prvi pitao za centralnog vezistu – je završio posao i tako su Los Blankosi ostali bez srca veznog reda.

Daleko od toga da se Don Florentino nije postarao da obezbedi pojačanja, stigli su Trent Aleksander Arnold, Din Hausen, Alvaro Kareras i Franko Mastantuono, međutim, to nije bilo dovoljno. Jedan od problema Reala jeste što nije funkcionisao kao tim i to može/mora biti odgovornost Ćabija Alonsa, ali je veći problem što već neko vreme ne izgleda kao Kraljevski klub. Pre provincijski.

Florentino Peres se ponaša kao ucveljeno dete. Podsećamo, ima 78 godina!? I dozvolio je – a možda i naredio – da Real ignoriše ceremoniju dodele Zlatne lopte. I to dve godine zaredom. Onomad kad je laureat bio Rodri, a kad su u Madridu procenili da je nagradu trebalo da dobije Vinisijus Žunior, a onda i 2025. kad je za najboljeg igrača sveta proglašen Usman Dembele. Niko od igrača, ljudi iz kluba, ambasadora, koga god, nije bilo na toj svečanosti. Odvratno.

Dodajte na to i neprekidan medijski rat sa Barselonom oko toga ko ima pomoć sudija. Prvo – imaju je i jedini i drugi i ko to ne vidi taj živi u imaginarnom svetu. Drugo – Đoan Laporta je isto ono što je Florentino u Realu, zaljubljen u sebe i misli da je ceo sve protiv. Treće – to što koriste klupske kanale, pa i uticaj u medijima da predstave sebe kao žrtve ne znači da su u pravu. Imamo oči, hvala Bogu. I to traje već godinama, od „slučaja Negreira“.

Sećamo se kako je Real bio na pogrešnoj strani istorije – sa istom tom Barselonom, pa i Juventusom, kao „čuvarima vatre“ – kad je hteo da nam otme fudbal kakav znamo formiranjem Superlige Evrope.

Klub koji nema jasan koncept u kom pravcu želi da ide, koji otvara frontove i stvara neprijatelje, postaje sve više odbojan. Umesto da privlači ljude, tera ih da okreću glavu, jer se sve manje ne ponaša kao pripadnik sportske aristokratije.