Tajne Zvezdine svlačionice iz Lige šampiona i razvojni put Zorana Rendulića

Tu si na strani Nenada Lalatovića, i on zastupa sličnu tezu?
“Jesam, sigurno. Za svakog trenera koji je napravio bilo šta ozbiljnije u Evropi bio je potreban proces, to je vreme. Kod nas u Srbiji su zahtevi takvi kao da smo Real Madrid – svi hoćemo sve i odmah. Tu ne računam Zvezdu. Zvezda sama po sebi traži rezultate odmah i na taj pritisak sam navikao, ali mislim na ostale klubove. Mi smo razvojna liga, a tražimo rezultate odmah. Nema veze da li se boriš za opstanak, svi hoće da pobeđuju stalno, da prodaju igrače, da budu na tržištu, a to nije baš realno”.

“NISAM SMEO IGRAČIMA DA POKAZUJEM KAKO AZ IGRA – DA IH NE UPLAŠIM”

Da li još danas žališ za onim dvomečom protiv AZ Alkmara u omladinskoj Ligi šampiona? Tada si vodio omladince Crvene zvezde, i reklo bi ste da se “imali” Holanđane. Ispali ste posle penala, oni su kasnije sve “pometlali”?
“Stvarno smo imali veliku šansu. Odigrali smo sa AZ Alkmarom dve utakmice u sedam dana, oba puta igrali nerešeno i ispali na penale. Posle toga su oni dobili Real Madrid i Barselonu sa 3:0 i 4:0, u polufinalu dobili Sporting iz Lisabona, a u finalu Hajduk iz Splita 5:0. Kada sam ih analizirao pred prvu utakmicu, moram da priznam da neke stvari nisam ni smeo da pokažem našim igračima kako ih ne bih uplašio. Tamo smo se u prvoj utakmici izvukli, ali danas kada gledam, sedam ili osam igrača iz te generacije AZ Alkmara igra ozbiljan fudbal”.

MEKSIKO U FINALU MUNDIJALA - KVOTA U MOZZARTU 20,00

Konkretno?
“Jedno krilo igra u Romi, drugo u Komu. Četvorica-petorica su standardni u AZ Alkmaru, a još dvojicu su prodali. Možda su iz cele te generacije samo jedan ili dvojica ostali da ne igraju ozbiljan seniorski fudbal. Neverovatno je – pričao sam sa njihovim trenerom – ta ekipa je bila zajedno od U12 selekcije, promenili su samo četiri-pet igrača do U19. Imaju neverovatnu selekciju i mnogi kažu da su preoteli primat Ajaksu, koji važi za najbolju školu decenijama. Od njih može mnogo da se nauči. Ja sam prezadovoljan kako smo izneli te dve utakmice. Najvažnije je da sam mnogo naučio iz tog dvomeča i da je mnogo naših igrača iskočilo iz te generacije (2005). Tu su bili Kosta Nedeljković, Mimović, Matić koji je sada u Volfsbergeru, Vidojević u Železničaru, Leković, Jovan Stanković, Mijatović, Aleksej Vukićević, Cvetković... Dosta igrača koji će igrati ozbiljan fudbal. Videli su i oni da mogu da igraju na ozbiljnom nivou i karijere im idu uzlaznom putanjom”.

Dobro, u Holandiji je bilo ono “spasavaj se ko može”, vodili su ubedljivo...
“Tamo je bio teren sa veštačkom travom, oni na to mnogo lakše dolaze do poslednje trećine. Izašli smo visoko, a oni nam iz tri pasa izađu. Njihov golman je bio 2003, a naš Miladinović 2007. godište. Videlo se da su iskusniji. Tamo smo se spasili, poluvreme je moglo da bude i 5:0 ali na kraju je bilo 2:2 i mogli smo čak i da pobedimo. Drugo poluvreme su i naši igrači shvatili da mogu. Ovde je bila prava takmičarska, seniorska utakmica. Oni su sigurno bili u rangu naših superligaških ekipa, tako da je to za mene bilo super iskustvo. Da smo prošli, možda bi se već danas o meni drugačije pričalo, ali nisam preskakao stepenice i taj detalj mi je mnogo važan za budućnost”.

“BAHAR JE BIO PREVIŠE LAGAN, KOD MILOJA SAM RADIO SA NAPADAČIMA, JER SAM BIO ŠTOPER”

Vrlo brzo te je Vladan Milojević pozvao da mu se pridružiš u stručnom štabu, da budeš tu kao predstavnik mlađe garde zajedno sa Mikićem i Savićem?
“Da, prešao sam u stručni štab Vladana Milojevića. Malo sam radio kod Baraka Bahara sa igračima koji nisu bili u prvom planu, pa sam upisao profi licencu. To mi je najvažniji period u karijeri – saradnja sa Milojevićem u Evropi i profi licenca u isto vreme. Vinsent del Boske je u jednoj knjizi rekao da prvih deset godina trenerskog posla ne računaš, to treba da "baciš" u smislu iskustva. Ne očekuješ da ti se nešto specijalno desi, ali tih deset godina su ti najvažnije. Tu naučiš sve – kako bi trebalo i šta ne bi smeo da radiš, i to ti donosi benefit u daljoj karijeri. Spreman sam za mnoge izazove i sad krećem od nule”.

Koliko si imao sreće da budeš na pravom mestu u pravo vreme?
“Neviđeno iskustvo. Zvezda mi je mnogo pomogla, otvorila mi vrata. Dosta treninga sam vodio u ove dve godine, radio sa velikim igračima i naučio koliko je Zvezda specifičan klub. Zvezdu ne može da vodi svako – samo neko ko je već bio u sistemu. Videli smo na primeru Baraka Bahara da je sve to bilo pomalo potcenjeno; moraš da znaš kako funkcioniše svlačionica”.

Šta je bio, zapravo, Barakov problem?
“Mislim da je prelagano shvatio Crvenu zvezdu, srpski fudbal i našu ligu. Nije shvatio šta znači pritisak javnosti i međuljudskih odnosa u svlačionici. On je dobar čovek i nije slučajno napravio rezultate u Izraelu, ali Zvezda je specifična za strance. Morate balansirati na dnevnom nivou sa različitim kulturama, igračima, navijačima, medijima. U Zvezdi je najlakše od trenutka kad počne trening do trenutka kad se završi. Ono pre i posle je mnogo veći problem”.

Da se vratimo na period sa Vladanom Milojevićem. Već tada se Zvezda promwenila u odnosu na period kada si ti igrao..
“Promenilo se mnogo toga. Stručni štab Vladana Milojevića brojao je oko 20 ljudi. To je nivo „lige petice“, sve je bilo raspoređeno po sektorima. Za dve godine se nije desila jedna ružna reč unutar štaba, što je retkost u tako velikom klubu. Miloje se okružio bivšim igračima,  tu su bili Nebojša Milošević, Bojan Ofenbaher kao analitičar, kondicioni trener Vule sa svojim timom, a od bivših igrača Mikić, Vujadin Savić i ja. Bili smo mentori mladim igračima”.

Za šta si ti bio konkretno zadužen?
“Radio sam sa napadačima. Pošto sam bio štoper, znao sam šta napadači vole a šta ne, šta im pravi problem. Svako od nas je imao zaduženja za po dva-tri mlada igrača. Prve godine sam bio zadužen za Mimovića i Đurića, a kasnije za Kostova i Aleksu Damjanovića. Gledali smo s njima analize treninga, utakmica, obavljali razgovore. Drago mi je što su oni već napravili transfere ili su na putu da to učine. Nisu slučajno tu gde jesu, to su ozbiljni karakteri i zreli momci”.

Postoji ta teza da mladi igrači prerano idu u inostranstvo?
“Mi smo razvojna liga i tržište diktira te stvari. Evropski klubovi pogledaju statistiku igrača iz 2007. ili 2008. godišta koji igraju Ligu šampiona, to im je prvi filter. Recimo, Veljko Milosavljević je otišao u Bornmut. On je vaspitan momak s neverovatnim govorom tela – jedva čeka da uči i napreduje. Takav klub ne greši kada je u pitanju skauting”.  

“BODO NIJE LUČANI NA VODI, ZNALI SMO DA NEMAMO ŠANSE AKO...

Da se vratimo na pripremu utakmica, recimo protiv Bodo/Glimta. Kako ste spremali ekipu protiv tima koji igra zajedno godinama?
“Oni su bili malo potcenjeni u našoj javnosti. Pričalo se da idemo da igtramo protiv Lučana na ledu meč.  Znali smo da ćemo imati problem, gledali smo utakmice gde su davali golove Romi i Galatasaraju. Znali smo da, ako se u prvoj utakmici otvorimo, nemamo šanse. Znali smo da im prekid nije jača strana. Na kraju smo u Ligu šampiona ušli faktički iz tri prekida. Ljudi nisu svesni koliko je to danas važno; prošle godine je skoro 60 posto golova u ligaškoj fazi Lige šampiona  palo iz prekida. Revanš protiv Bodea bila je fantastična, taktički savršena utakmica. Nismo im dozvolili da dišu, pritisli smo ih visoko i fizički smo ih pregazili. Piter Olanjinka je u tom meču igrao utakmicu života, ubio je oba njihova beka”.

A kako je spremati meč protiv onakve Barselone? “Veoma teško, veliki su prelazi od utakmice sa Novim Pazarom, do Barselone, pa do gostovanja u Lučanima. Barselona najbolje igra defanzivu bez lopte – njihov presing i reakcija nakon izgubljene lopte su nestvarni. Svi misle da su oni pre svega dobri s loptom, a oni su zapravo još bolji bez nje. To je za mlade trenere nezaboravno iskustvo, posmatrati te ekipe iz prvog reda. U Ligi šampiona razliku prave sitni detalji koji golim okom možda nisu ni vidljivi. Sećam se da sam sa Flikom ušao zajedno u tunel na poluvremenu meča, imao sam sreću da malo popričamo. Rekao mi je da se danas sve u fudbalu dešava na protivničkoj polovini, da je to tendencija”.

"ŠTUTGART, MILANO, DE JONG... NA KRAJU SMO MOGLI MEĐU 24"

Štutgart?
“Taj meč smo odigrali nestvarno. Ne samo zbog rezultata, već načina na koji smo mi njih pritisli. Posle kada smo vadili podatke, videli smo nestvarne brojke. Ne samo koliko smo trčali, već kada i na koji način smo trčali. Na kraju nam je malo falilo, realno protiv Milana tamo smo propustili šansu. Utakmica se lomila kod 1:1. Mi smo imali šansu preko Ivanića i još dve situacije. Malo smo rizikovali kod prekida, znali smo da ih Silas loše brani. To su ti detalji, kao i onaj detalj u Beogradu da nas PSV otvori posle prekida preko De Jonga. Iako smo tri sedmice radili na tome da ga neutrališemo. To je individualni kvalitet”.

Koje trenere po Evropi voliš da pratiš?
“Uzor mi je Ančeloti, zbog menadžmenta i međuljudskih odnosa. Fudbal ide u tom pravcu da više nema mnogo taktičkih tajni, sve se svodi na psihologiju – ko ume da izbalansira, nađe igračima „žicu“ i napravi razliku. Uz Ančelotija, čiji se stil najviše bazira na odnosu s igračima, volim i Klopovu energiju i taj direktan, jednostavan fudbal, koji je zapravo najteže igrati. Znači, neki miks Ančelotija i Klopa. Gvardiola je doneo nešto sasvim drugačije, ali ovi stilovi mi više leže”. Za kraj, gde vidiš sebe za godinu, pet ili deset godina?
“Za godinu dana sebe vidim u nekom stabilnom klubu koji će mi dati kontinuitet da se razvijam. U narednih pet do deset godina, cilj mi je da budem glavni trener Crvene zvezde. To mi je bio san i pre pet godina. Prošao sam put kao igrač, trener omladinaca, pomoćni trener, i svestan sam da pre nego što sednem na klupu prvog tima, moram da prođem kroz još par pravih trenerskih stepenica kako bih uopšte došao u poziciju da budem kandidat. Sve radim u tom pravcu i znam da to vreme dolazi”.