Toto Skilaći: Heroj naroda i Magičnih noći

Bila je to godina po mnogo čemu bitna i revolucionarna. Gvozdena zavesa je već pala, sa njom i komunistički režimi u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji... Nemačke su se ujedinile, spremao se miran razlaz Čeha i Slovaka, raspad Sovjetskog Saveza i krvavi pir pobesnelog nacionalizma na prostorima bivše Jugoslavije.

Toto Kutunjo je u maju te 1990. na Evroviziji u Zagrebu pevao o zajedništvu i ujedinjenju. Suživotu i slobodama bez granica. Pesma je pobedila, ne i poruka, barem što se naših prostora tiče. Nakratko je bio najpoznatiji Toto...

Dva meseca kasnije će doći jedan drugi Salvatore sa nadimkom Toto, opčiniće Italiju i svet, serviraće Notti magiche i omogućiti naciji da sanja. Do neba. Baš kao što je govorio deo pesme „Insieme“.

Nikad niko u italijanskom fudbalu neće biti voljeniji od Roberta Bađa, niko poštovaniji od Paola Maldinija, niko neće prići lokalnom mitu Điđija Rive. Ali, samo dvojica će ostati „fudbaleri iz naroda“. Ujedinitelji. Heroji običnog sveta. U večito podeljenoj Italiji, njih niko nije mogao da mrzi. Paolo Rosi je zasijao 1982. i doneo Italiji toliko čekanu titulu prvaka sveta koju niko nije očekivao. Toto Skilaći je zablistao 1990. kada je cela zemlja čekala novu titulu.

Imali su dosta toga zajedničkog, ali pre svega njegovo veličanstvo – gol! Najbolju ličnu kartu svakog napadača. Golovi su najvažniji u biografiji svakog napadača, a najvažniji su kada su zapravo važni. Na Mundijalima.

Rosi je došao u Španiju kao skoro pa bivši fudbaler jer je dve godine ranije zbog Totonero skandala bio diskvalifikovan iz fudbala na tri godine, ali mu je kazna ublažena za godinu i uskočio je u poslednji vagon za Španiju. Zvezde su bili Zof, Gracijani, Konti, Širea... Broj 20 na dresu je jasno govorio gde je Rosi u timskoj hijerarhiji.

Nakon što u prvoj grupnoj fazi Mundijala nije postigao nijedan gol, Rosi je het-trikom protiv Brazila odveo Italiju u polufinale, tamo dao oba gola u pobedi nad Poljacima, a u finalu još jedan koji je otvorio Nemce. Svaki je bio važan. Rosi je na Mundijalu u Španiji dao šest golova na putu do titule.

Osam godina kasnije, Italija je bila domaćin. Roberto Bađo je bio zvezda u usponu. Nije se znalo da li je plejmejker ili golgeter, radio je sve na terenu. Ipak, Vujketovo čudo iz Sampdorije Đanluka Vijali je trebalo da bude napadačka sila za koju će igrati ceo tim jer Bađo još nije bio opšteprihvaćen kao gazda tima. Bio je mlad i nedovoljno potvrđen za javnost jer je igrao u Fjorentini. A u napadu su još bili i taze prvak Italije sa Maradoninim Napolijem Andrea Karnevale, drugi „brat blizanac“ Vujketove Sampdorije Roberto Mančini, pa iskusni „bomber“ Aldo Serena...

Na spisak se ušunjao i Juventusov napadač Toto Skilaći. Kao šesti napadač u hijerarhiji...

Iza njega je bila prva sezona u Juventusu posle godina igranja niželigaškog fudbala u Mesini gde ga je lansirao otac napadačkog fudbala na Čizmi Zdenjek Zeman. Iako je bio prvi strelac Stare dame u debitantskoj sezoni, nije baš ulivao neko veliko poverenje. Momak iz siromašnog predgrađa Palerma je tek sa 25 godina zaigrao u Seriji A i debitovao za Azure koji mesec pre Mundijala.

Kako da se u tako bitnom momentu veruje igraču koji iza sebe ima jednu prvoligašku sezonu i jedan meč u dresu reprezentacije?

Cela nacija je virila iza ramena selektoru Azelju Vićiniju i delila savete ko treba da počne u napadu. Ni u jednoj od tih jednačina nije bilo Skilaćijevog imena. U prva dva meča su počeli Vijali i Karnevale, ali nije išlo. Skilaći je ušao sa klupe i posle tri minuta dao jedini gol u prvom meču protiv Austrije. Ušao je i u drugom kada su Italijani opet minimalcem jedva savladali SAD uz gol Đaninija.

"Potajno sam se nadao da ću dobiti nekoliko minuta na prvenstvu jer sam već bio na mesecu i samim pozivanjem u reprezentaciju. Naravno da sam na treningu davao sve od sebe da ubedim selektora, ali samo lud čovek bi pomislio da u takvoj konkurenciji može da se desi ono što se desilo meni“, pričao je kasnije Skilaći.

Ali opšti utisak je bio slab. Azuri su imali savršen orkestar, ali su predstave bile loše izvedene. Kao da u operi čujete glas šatorske pevaljke. Vijalija kao prvu zvezdu nije išlo i počela je da raste tenzija. Azure je čekao poslednji meč u grupi sa Čehoslovacima. Oba tima su prošla dalje, ali je rivalu Italije bio dovoljan i remi za prvo mesto u grupi što znači izbegavanje Nemaca ili Holanđana u četvrtifnalu.

Selektor Vićini je pred taj meč rizikovao i presekao. Počinju Bađo i Skilaći u napadu, Vijali i Karnevale nisu bili ni na klupi. Vijali je smračenog lica pored klupe pratio utakmice i u izjavama posle meča podsećao da je došao na Mundijal sa povredom. Karnevale je vrlo oštro nastupao u medijima i nije krio nezadovoljstvo. Delovalo je da je atmosfera pukla i da su stvari loše nasađene od početka.

Ali kao i uvek u fudbalu, rezultat pokrije i promeni sve. Ili hrabrost trenera da povuče potez.

Bađo i Skilaći su startovali u poslednjem meču grupne faze protiv Čehoslovaka i rodio se izraz „Notti magiche“ iliti Magične noći. Italija je zasijala, zablistala, napunila oči svakom stanovniku Čizme. Skilaći je udarcem glavom načeo Čehoslovake, a dokusurio ih Bađo posle slaloma čije posledice Kadlecova kičma i danas oseća na promenu vremena.

„Golove Skilaćija i Bađa možete da uramite u sliku. Toliko su dobri“, rekao je selektor Vićini posle pobede sa 2:0.

„Karakterno nikada ništa nisam shvatao zdravo za gotovo niti sam pomislio da sam obezbedio mesto startera. Svaka utakmica za napadača je poseban krug lutrije“, rekao je Skilaći posle Čehoslovačke. 

Italija je pala u opštu euforiju jer joj je igra Azura dala razloge za to. Konačno su delovali kao autoritativni domaćin i favorit za titulu. Usledila je osmina finala protiv poslednje dobre generacije Urugavaja u tom veku. Batine su bile neminovne i trebalo je samo smisliti kako do gola više od agresivnog rivala.

Rešenje je imao Skilaći. Bomba pod prečku sa 18 metara je bila dovoljna da Italija pošalje Uruse kući – 1:0. U četvrtfinalu si ih čekali hit Irci Džekija Čarltona. Skilaći je otpadak pretvorio u još jednu minimalnu pobedu (1:0). Italija je bila u polufinalu, a nacija je sanjala otvorenih očiju. Makar veći deo...

U svakom žitu ima kukolja.

Iako Italija u pet utakmica nije primila nijedan gol, niko nije pričao o Zengi, Bareziju, Bergomiju, Maldiniju i ostalim majstorima defanzive. Bađo je opčinio naciju, a deca ispred zgrade, u školskim dvorištima, na ulici su dobila novog idola i uzvikivala „Skiiilaći“. Ništa u fudbalu ne prolazi tako dobro kao golovi.

„Otkako sam počeo da šutiram loptu, jedino što me je zanimalo su bili golovi. Luda želja koja me nikad nije napustila. Odrastao sam u siromaštvu Sicilije, nije bilo klubova koji ulažu u mlađe kategorije, fudbalskih škola i skauta koji bi vas pronašli. Trebalo je da imaš sreće da te neko vidi. Upoznao sam mnoge talentovane dečake koji su u takvom okruženju obeshrabreni da nastave dalje. Ja sam imao ludačku volju i hrabrost da istrajem. Dve godine sam radio kod vulkanizera i umoran dolazio na treninge. Trebalo je da odlučim i odabrao sam fudbal i postizanje golova. Dao sam sebi i vremenski rok. Ako ne uspem u fudbalu do njega, vraćam se na menjanje guma. U Mesini sam imao sreću da naiđem na Zdenjeka Zemana kod kojeg sam naučio da igram i za tim, a lopta će doći do mene“, pričao je tada novi idol nacije Skilaći.

Italijani su u njemu videli običnog čoveka koji je uspeo. Te autsajderske priče uvek bolje prolaze u sportu, pogotovo u temperamentnim mentalitetima kao što je italijanski. Poređenja sa Rosijem su bila neminovna. Skilaći je već imao četiri gola na kontu. Još dva i još dve pobede i Italija će biti prvak, a on najbolji strelac Mundijala kao Rosi osam godina ranije. Obojica su te mundijalske bajke pisali kao članovi Juventusa... Sve se crtalo.

Došlo je i polufinale, a Italija je prvi put na prvenstvu igrala van Rima. Nakon pet utakmica na Olimpiku, morala je „u goste“ na domaćem terenu?! Najgora moguća kombinacija. Svetski prvak Argentina sa Maradonom na njegovom San Paolu u Napulju. Božanstvo kakav jeste podno Vezuva, Maradona je iskoristio popularnost i dodatno popalio Napolitance. Podsetio je kako ih ostatak Italije gleda diskriminatorski 364 dana u godini kao građane drugog reda i dobio domaću atmosferu. Napolitanci su navijali protiv Italije.

Ali, ostatak Italije se prvi radovao. Skilaći je opet bio na pravom mestu i nastavio seriju. Međutim, Valter Zenga nikada nije bio golman poznat po dobrim istrčavanjima na centaršuteve. To je dobro znao i lukavi Klaudio Kaniđa koji je dočekao Zengin kiks da izjednači. Meč je otišao u penale i tamo je okončana italijanska bajka... Kraj Magičnih noći za Italiju. Donadoni i Serena su promašili, Toto nije ni šutirao.

„Imao sam grčeve, smatrao sam da je bolje da šutiraju oni koji su spremniji. A i nisam nikad bio neki dobar penaldžija. Nisam se uplašio, samo sam razmišljao o najboljem scenariju za tim. Već sam bio prvi strelac i znao sam čak da i u slučaju promašaja breme tragičara neće pasti na mene“, pričao je kasnije Toto. 

Skilaći je proveo dva sata u svlačionici plačući i pušeći nakon poraza. U meču za treće mesto je stigao i do tog šestog gola na turniru. Kao Rosi. Roberto Bađo je insistirao da Toto šutira penal protiv Engleske kako bi bio Zlatna kopačka turnira. I ne samo da je bio najbolji strelac, već je proglašen i Zlatnom loptom Mundijala kao najbolji igrač. Ali, bila je to slaba uteha...

„Rado bih menjao obe nagrade za titulu prvaka jer smo imali osećaj da nam je titula proklizala kroz prste“.

Tad i nikad više. Bile su to Magične noći Tota Skilaćija koje se nikad nisu ponovile. Usledile su dve slabe sezone u Juventusu, još dve slabe u Interu i odlazak u Japan gde su sredinom 90-ih dolazili igrači na zalasku karijera. Još samo jednom se nakon magičnog Mundijala upisao u strelce u dresu azurne boje. Poslednji meč za Italiju je odigrao 1991.

Pojeli su ga reflektori i slava. Postao je selebriti, voleo je televiziju, popualrnost, ušao i u politiku, srozao se učešćima u rijaliti programima...

„Jednog dana sam se pogledao u ogledalo i shvatio da sam nešto postigao u životu, da ne treba da budem više stidljivi Sicilijanac koji se nigde ne pojavljuje i da treba da uživam u istoriji koju sam pisao“, objasnio je kasnije zašto su ga zanela svetla velikog grada.

Taj deo će se od danas manje pamtiti. Vreme će brisati sve što nije vredelo, ostaće uspomena na čoveka koji se pojavio niotkuda i obeležio Svetsko prvenstvo. Zasenio Maradonu, Bađa, Van Bastena, Mateusa, Vodla, Piksija...

Već kao mladić imao je one jake, urezane crte lica radnika težaka. Ništa tu nije bilo aristokratsko. Kada je sa loptom bežao ka golu, delovalo je da ne beži samo od defanzivaca koji ga jure već i od bede Sicilije koja mu isklesala lični reljef. Možda je zato bio i ostao „Eroe del popolo“ iliti „Heroj iz naroda“ kako ga je Gazeta danas ispratila.

Mnogi rođeni početkom 80-ih će danas premotati film, neće se sećati gde je kasnije bio i šta je radio Salvatore Toto Skilaći. Setiće se najpre gde su tog bezbrižnog leta '90. šutirali loptu kao klinci i koji od drugara iz detinjstva je najglasnije vikao „Skiiilaći“.

Toto nije dočekao 60, ali je prošao što neko ne bi za 160 godina. I pridružio se herojima tih vremena Rosiju, Maradoni, Vijaliju... Svi su otišli prerano, ali bili su dovoljno dugo tu da se večno pamte.