O. MarićTramp glavna Infantinova karta: Špansko-marokanski rat za finale Mundijala 2030.
Vreme čitanja: 4min | ned. 02.08.26. | 08:36
Nikome, poslednjih godina nije ni padalo na pamet da bi finale moglo da se organizuje izvan Španije, ali...
Kakva veza postoji između krize sa migrantima u Seuti, Donalda Trampa i Svetskog prvenstva 2030.? Direktno gledajući, slaba. Ali niz paralelnih događaja koje ne možemo okarakterisati kao slučajnosti, još jednom dokazuje da politički interesi sve više i više oblikuju globalnu fudbalsku scenu.
Dok su desetine hiljada marokanskih imigranata, bez ikakve reakcije domaće policije, upadale u špansku enklavu na afričkom kontinentu, izazivajući paniku lokalnog stanovništva, Đani Infantino je u Rabatu prisustvovao 27. godišnjici krunisanja kralja Muhameda VI. I istovremeno dok su Donald Tramp i zvaničnici Bele kuće optuživali španskog premijera Pedra Sančesa da je zbog svoje tolerantne politike direktno odgovoran za ilegalnu imigraciju u Evropi, predsednik FIFA je još jednom doveo u pitanje organizaciju finala narednog Svetskog prvenstva izjavivši da će „Mundijal 2030. bez sumnje biti najveći u istoriji. I najbolji, jer će se događati u najlepšoj od svih zemalja – Maroku“.
Izabrane vesti
Premda španska vlada nastoji da smiri duhove, i ne uđe u diplomatski sukob sa komšijama – koje su i ranije upotrebljavale otvaranje svog dela granice kao instrument političkog pritiska, ova epizoda je još samo jedna u nizu u komplikovanim odnosima dve zemlje. A u fudbalskom svetu, sekvenca događaja je uzburkala strasti, pa tako sada mediji pozivaju da se, ako finale pripadne Maroku, aktuelni svetski prvak i glavni nosilac narednog Mundijala potpuno povuče iz njegove organizacije.
(1,67) Partizan (3,80) IMT (5,30)
Podsetimo, ideja za špansku kandidaturu je nastala 2018, a ona je zvanično lansirana 2021 kada se uključio i Portugal. Tek dve godine kasnije, u martu 2023., pozvan je Maroko, i to nakon što se ispostavilo da je učešće Ukrajine neizvodljivo. Potom su se pridružili i Argentina i Urugvaj, da bi se zadovoljila američka konfederacija, kao i da bi naredno Svetsko prvenstvo moglo pripasti Aziji, tj. Saudijskoj Arabiji.
Nikome u to vreme nije ni padalo na pamet da bi finale moglo da se organizuje izvan Španije. Santjago Bernabeu je bio glavna opcija, čemu su u prilog išli i dobri odnosi Infantina i Florentina Peresa. Samo se s vremena na vreme ukazivalo da Kamp Nou ipak ima najveći kapacitet. Međutim, sa padom Luisa Rubijalesa dolazi do krize u Fudbalskom savezu, i par godina relativnog bezvlašća u španskom fudbalu daje prostor afričkom komšiji da se pokrene i pribavi glasove u FIFA.
Maroko je za Mundijal ponudio ukupno šest stadiona, od kojih najvažniji tek treba da se izgradi. „Hasan II“, impresivni projekat u obliku marokanskog šatora „haime“, nalaziće se na tridesetak kilometara od Kazablanke. Sa kapacitetom od 115.000 posetilaca, treba da postane najveći objekat ovog tipa na svetu. A ulaganje od skoro 500.000.000 evra prvenstveno je namenjeno tome da se izbori organizacija finala.
Naspram njemu, Španija ima već 15 stadiona koji ispunjavaju uslove postavljene od strane FIFA- ako ne računamo novu Romaredu i novu Mestalju - kao i svu neophodnu infrastrukturu u vidu transporta, hotela, trening terena i sl. Predvidela je ukupno ulaganje od 1,5 milijardi evra, što je veoma niska cifra za ovakav događaj.
Španci nemaju nimalo poverenja u Infantina. Predsednik Fife će se u martu suočiti sa novim izborima, gde se prvenstveno oslanja na afričku fudbalsku konfederaciju i naravno, na svoje prijateljstvo sa SAD-om, koje bi mu moglo doneti i podršku KONKAKAF-a. Ideja o privatizaciji koja bi favorizovala neposredno Trampovo okruženje, nakon izmišljene FIFA nagrade za mir uručene američkom predsedniku i svega što smo videli na prethodnom svetskog prvenstvu, samo je još jedan od dokaza da je Tramp jedna od glavnih karata na koje igra Infantino.
Uz to, i Maroko je u poslednjim godinama politički sve bliži SAD-u, dok bi, sa druge strane, Tramp vrlo rado eliminisao aktuelnu špansku vladu koja se usudila da se suprotstavi njegovoj politici. Odnosi su do te mere loši, da je Pedro Sančes tek u poslednji čas potvrdio da će prisustvovati finalu u kojem je reprezentacija njegove zemlje osvojila titulu svetskog prvaka. A u ovom nizu slučajnih ili namernih događaja, iz Njujorka je direktno odleteo u Alžir, što može da bude jedan od razloga krize u Seuti.
Španci, koji su sada krivi za ilegalnu imigraciju, nedavno su više puta optuživani za rasizam i islamofobiju. Svaki incident u fudbalu, od Vinisijusa do zvižduka egipatskoj reprezentaciji, marokanski mediji su iskoristili kao argument u prilog davanju finalnog meča Kazablanki. „Maroko je bolja i bezbednija opcija od Španije“, pisao je svojevremeno digitalni medij Hespres, „jer je zemlja koja simbolizuje duh jedinstva u fudbalu i u kojoj nema diskriminacije“.
Sa druge strane, nadu Španije da će ugostiti naredno finale potkrepljuje činjenica da je evropski fudbal poslednjom reakcijom na Infantinove ideje pokazao da je u stanju da se ujedini i odbrani svoje interese. Privatizacija je propala kao još jedna ekstravagancija predsednika FIFA, slično ideji da se svetska prvenstva održavaju svake dve godine. Ideji koju je, podsetimo, predsednik FIFA doslovno obrazložio time da „Afrikancima treba pružiti nadu da neće biti primorani da prelaze Sredozemno more da bi imali bolji život“. Ili da upadaju u Seutu.