Tri ključne stvari za pobedu Srbije protiv Škotske

Još dan! Toliko je ostalo do finala baraža, do sudara sa Škotskom, do noći kada će se, nadamo se i verujemo, Srbija posle dvodecenijskog egzila vratiti na evropsku fudbalsku smotru.

Sve ide u prilog Orlovima: na papiru su jači, imaju igrače sa daleko većom težinom, meč dočekuju na svom terenu, a izdanja iz prošlog meseca značajno su raspalila pepelom prikriveni žar nacije za reprezentacijom. „Crta“ se put ka Evropskom prvenstvu. Sad ili...

Nego, užasno glupo bi bilo potceniti Škotsku. Oni su ništa manje gladni uspeha: 22 godine nisu videli veliko takmičenje, tek njihova nacija gori za pobedom u Beogradu. Ponos im ne dopušta da spuštene glave izađu na teren. Biće kost u kost. Od prve do poslednje sekunde.

Verujemo, ipak, da je Srbija bliža pobedi. Da će se više pitati tokom okršaja na Marakani. A tri stavke izdvajamo kao tri ključa do tog zlata vrednog trijumfa.

KONCENTRACIJA

Puna koncentracija tokom svih 90 minuta. Ili 120 minuta, ako bude trebalo. I to koncentracija i napred i pozadi.

Najpre što se tiče napada: stvorili su Orlovi brdo šansi u oktobarskom ciklusu na tri utakmice. A dobili su samo jednu. Promašivane su kolosalne šanse, promašili su razni igrači, od Aleksandra Mitrovića, preko Filipa Đuričića do Dušana Vlahovića i Darka Lazovića. Pogađao se i okvir gola, pogađao protivnički golman koji je već bio u mat poziciji.

Protiv Škotske teško da će biti toliko šansi. Daj bože da hoće, ali... Za razliku od sve tri reprezentacije sa kojima je Srbija igrala prošlog meseca, Tartan armija dolazi u Beograd sa prevashodnim ciljem da prvo zatvori sve prilaze svom golu. Škoti u oktobru na tri meča nisu primili pogodak. Taj recept će probati da primene i na Marakani: da odbrana obezbedi „nulu“, pa napad ako nešto uradi – eto pobede.

Zato Orlovi neće smeti da promašuju zicere u ovoj utakmici. Ne bi bilo dobro. Možda će biti samo jedna velika šansa za 90 minuta, a opet dovoljna za pobedu.

Za opomenu: Samo dve pobede protiv Škotske za 65 godina

S druge strane, Srbija nije dobila Mađarsku i Tursku, a zakomplikovala je sebi život i protiv Norveške zbog velikih padova u igri. U Istanbulu je vodila sa 2:0, a onda pustila rivala da niže šansu za šansom. U Oslu je već bačeni na kolena protivnik uspeo da iz jedne prave akcije odvede meč u produžetke.

Ozbiljne rupe u koncentraciji, prazni hodovi dešavaju se srpskim defanzivcima i to mora da se dotera kao što mnogo toga već jeste u igri reprezentacije. Što pre. Fokus. Bez plivanja u prazno, prodatih lopti, klizanja ispred svog gola... Samo fokus.

STRPLJENJE

Idealan scenario bi bio da Srbija povede u prvom minutu, pa da u šestom postigne još jedan, a u desetom treći gol i onda na miru da čekamo kraj. Tako je bilo 1997. godine u baražu za Mundijal protiv Mađarske u Budimpešti (7:1). Ali, takve utakmice se dešavaju jako retko, tako se karte otvore jednom u 50 godina...

Kao što već rekosmo, ne dolazi Škotska na Marakanu da se nadigrava. Neće izaći sa visoko postavljenom odbranom, sa ofanzivcima koji igraju visok presing... Tartan armija će postaviti bedem ispred svog gola i „poginuće“ za svaku loptu.

Zato će ključ biti u strpljenju. Biti miran, strpljiv, staložen, hladan kao led. Čuvati loptu i tražiti da se otvori neka pukotina u odbrani rivala, a sigurno će ih biti, uvek ih bude, pa da se lopta pošalje pred gol i onda – u gol.

Lekcija može da bude poslednja utakmica u kvalifikacijama za Mundijal u Rusiji, protiv Gruzije u Beogradu. Bila je potrebna pobeda za plasman, a gola nigde. Došlo je poluvreme, nervoza je rasla, čak se može mirne duše reći da je rival u jednom momentu opasno pretio da sruši sve snove. I tek u 74. minutu je Aleksandar Prijović postigao gol vredan puta na prvenstvo sveta.

A Škotska nije Gruzija. Mnogo je jača. Zato, mirno, strpljivo, čekati šansu. Ne gubiti nerve, ne upadati u paniku ni ako se približi 90. minut, a na semaforu stoji 0:0. Ili 1:1.

HRABROST

I opet se na to nadovezuje treća stavka – hrabrost. Srbija je bila i te kako hrabra u Oslu. Iako je gotovo cela javnost unapred otpisala, Tumbakovićeva ekipa je napala rivala od starta, „gazila“ ga na terenu od početka do kraja, nije klonula ni kada je primila gol, kada je ostala bez mukom stečenog vođstva.

Razlika u odnosu na taj meč je što sada Srbija ima zvanje favorita i igra kod kuće, što bi moglo da stavi određeni pritisak na leđa Orlova. Kao i podatak da se plasman na Evropsko prvenstvo čeka 20 godina.

Ali najgora bi varijanta bila da strah sputa noge fudbalerima Srbije, pa da utakmica prođe u bojažljivoj igri, koja na kraju teško da može da donese rezultat. Da posle svega bude ono „pita starost gde je bila mladost“.

Naše poslednje EP: Gde su oni što su igrali i gde su bili oni što sad igraju...

Uporno Tumbakovićevo ponavljanje da ova utakmica nije „na život i smrt“ i da će se igrati fudbal u Srbiji i posle nje, kako god da se završi, upravo je skidanje s leđa tog pritiska igračima. I to faktički jeste tačno. Ali bilo bi neuporedivo lepše i za igrače i za naciju, da ove momke pamtimo po skidanju tog prokletstva od 20 godina van fudbalske „Evrovizije“, nego kao još jednu generaciju koja nije uspela, a bila je nadomak vrha Alpa.

Zato bez straha ili što bi Amerikanci rekli: Oštrog oka i punog srca. Iliti: samo strpljivo, koncentrisano i – hrabro.