Umrljana skica za portret Aleksandra Stanojevića: Ako je glavni, mora biti i da je kriv

Partizan nije (samo) izgubio, nego je izgubljen. U vremenu i prostoru. U besmislenim odlukama samoljubivih čelnika, apatiji nedoraslih igrača i nesposobnosti trenera da uspostavi ravnotežu između, po hijerarhiji, podređenih i nadređenih. Na stranu Milorad Vučelić i Miloš Vazura, oni su krivi, pa su krivi, bili i biće (krivi, a i ostaće, ne bojte se), međutim, odgovornost za trostruku uzastopnu eliminaciju iz UEFA takmičenja snosi i te kako i – Aleksandar Stanojević.

Prvo, zato što se uopšte hvatao u kolo sa ljudima koji osvedočeno ne žele dobro crno-belima. Drugo, što ih je branio u javnim obraćanjima. U redu, svako ima pravo da izabere stranu, s tim što to vuče posledice. Vidljive u razmaku od 36 dana, koliko je bilo potrebno Parnom valjku da skrene sa tri staze, direktno u provaliju, okončavši tragičnu evropsku epizodu, unikatne vrednosti, jer samo je još Dnjipro 1 prošle sezone ispao iz tri kvalifikaciona kola, a da nikoga nije izbacio. Ako su u Humskoj hteli rekord, imaju ga.

Stanojeviću nije trebalo da se vraća, da treći put seda na klupu sa koje će ga pre ili kasnije oterati oni koje javno hvali, kao što su činili sa njegovim prethodnicima. Pogotovo mu nije trebalo da kruni ugled među navijačima baš u situaciji kad su Grobari inicirali akciju „Apel za spas Partizana“ i dovede u dilemu prijatelje ili saborce zbog čega je prihvatio ponudu. Ujedno da umrljavi sliku o sebi kao treneru formiranu u prethodna dva boravka. Od palete radosnih boja stiglo se do crne. 

Prvi mandat – perfektan. Odbranjena titula, plasman u Ligu šampiona, pobede nad Crvenom zvezdom. Drugi – vrlo dobar. Do poslednje sekunde bio je u igri za oba domaća trofeja, dobacio do osmine finala Lige konferencije, nije dao na sebe, ni na Partizan. Treći – užasan. Najpre rezultatski, jer je dozvolio da ispadne od prosečnih timova kakvi su Lugano i Gent, a da ga nešto bolji Dinamo iz Kijeva ponizi. Da iz tri utakmice na domaćem terenu njegova ekipa ne postigne gol. Da od šest kvalifikacionih mečeva ne dobije nijednu, da ne bude ni blizu prolaska, da se u prvenstvu muči.

OCENE – PARTIZAN: Svi da odu, ne bi bila greška

Pride, u ophođenju prema rukovodiocima i fudbalerima Aleksandar Stanojević je promenio retoriku. Nije bilo tako davno kad je umeo da oplete po tadašnjem predsedniku Draganu Đuriću (o, gde je i šta li radi čovek kome su se mnogi smejali, često i opravdano, iako je za aktuelne vastodržce Silvio Berluskoni lično), čak i političaru u liku Branka Ružića. Kad je bio simbol Grobara protiv, verovalo se, najlošije uprave u istoriji kluba. Kako su se samo navijači prevarili. Kad je rekao da mu Almami Moreira nije potreban, jer ne oseća veličinu Partizana i brine samo o sopstvenim interesima. Nešto slično ponovio prošli put dok se razračunavao sa Sejdubom Sumom...

A sad?

Ništa protiv Vučelića i Vazure!? Osim pohvala što su „na vreme doveli novajlije“. Mada, što bi rekao Miroslav Muta Nikolić „svima dovode pojačanja, samo meni oslabljenja“. Ništa direktno protiv Mateusa Saldanje i Alda Kalulua!? Brazilac mu je potkopavao autoritet obajvama na društvenim mrežama, a uživao je privilegije da igra mahom samo evropske utakmice, da bi se pred odsudnu, kao devojčica pred čas fizičkog, požalio i tražio poštedu. Kalulu mu se direktno zamerio u revanšu sa Luganom, zbog čega je propustio prvi meč sa Gentom, da bi u Belgiji bio vraćen ne samo u konkurenciju, nego među startere. Gle čuda, u špic, umesto svilenog Saldanje.

(Star sport)

Stari Stanojević bi Saldanju oterao još na pripremama zbog toga što mu se ne uklapa u ideje (legitimno), a Kalulua na prvi znak nepoštovanja. Zapenio bi, zaratio sa upravom ili dozvolio svlačionici da njima obriše patos. Tako je spoznao na sopstvenoj koži situaciju „hrani kuče da te ujede“, jer je Južnoamerikanac doslovce birao utakmice (izgleda da u ovom klubu i to može), a bivši član Liona igrao ispod kriterijuma profesionalnog fudbalera i nije slučajno što su se baš njih dvojica ispromašivala u poslednjem dvomeču. Nije im kriva ni lopta, ni golman Davi Ruf, nego Bog nije dao. Jedino logično objašnjenje za opštu anarhiju u svlačionici.

Istoj onoj u kojoj sadašnji trener (drugačiji nego 2021, a ni nalik onom iz 2010/11) povlađuje ne samo pomenutim, već i igračima kao što su Ksander Severina ili Natan de Medina. Bira drugačiji put. Lošiji za njega, posledično i Paritzan. Holanđanina drži u timu kao da je ovaj konopcima vezan za aut liniju, a Belgijanca je promovisao u desnog beka, pored čak trojice fudbalera na toj pozciji i – ugruvao se.

Svetozar Marković u Viktoriji, Partizanu samo 750.000 evra

Ono što dodatno zabrinjava Grobare je što sa Aleksandrom Stanojevićem ne vide pomak. Skoro nikakav. Gde je ekipa bila na kraju minule sezone, tu je otprilike i sad. Čak i posle devet novih igrača, od kojih su osmorica angažovana po dolasku Aleksandra Stanojevića, jer je samo Đorđe Jovanović stigao pre trenera. Apsolutno niko doveden ovog leta nije opravdao angažman, a trener sve vreme priča kako su rukovodioci bili ažurni, da su mu igrači stigli na vreme, da se uprava trudi. Takva retorika dodatno iritira ionako nervozne Grobare.

Baš kao što im smeta što se na neke reči zaboravilo ili se preko njih olako prošlo. Od „ovoga puta idem do kraja“ kad je promovisan, Stanojević je posle samo nekoliko sedmica izgovorio „nismo konkurentni ni u našoj ligi“. Posle trostrukog ispadanja iz Evrope dodao je „prvo da napravimo tim kakav želim, pa da jurimo trofeje“.

Partizan nema luksuz nikog da čeka. Ni igrače, ni trenera. Traži se sve i odmah. Bez odlaganja. Bez izgovora. Bez „bili smo egal“.

Stanojević: Tu sam da menjam stvari, prvo pravim tim kakav želim, onda jurim bodove i trofeje

Da li se to trener oprostio od ove sezone maltene ne početku? Zar ovo ne deluje kao da se sprema za narednu? Samo, Partizan nije doveo Aleksandra Stanojevića zbog sledeće sezone ili one tamo, već da istog časa pokuša da uradi nešto, jer da je bilo dobro ne bi ga ni zvali. Pride mu doveli fudbalere u koje je uloženo skoro 4.000.000 evra. Kako se sa manje novca pravi rezultat pokazali su Jang Bojs i Slovan iz Bratislave. Švajcarci, od kojih su crno-beli pre samo nekoliko sezona bili bolji, dali su letos tek 1.650.000 evra, Slovaci još manje (1.200.000) i evo ih tamo gde je Partizan pošao. U Ligi šampiona.

Crno-belih nema ni na mapi. Ako se ovako nastavi, neće ih dogodine biti ni u Evropi.