Svi Alimpijevićevi izazovi i prvi koraci ka novoj eri Srbije

Pešićev selektorski mandat, a verovatno i trenerski posao, nije imao filmski kraj. No, uprkos tome što u očima javnosti samo poslednji rezultat kroji nečiji uspeh, daleko od toga da Pešićev rad na klupi Srbije može da se okarakteriše neuspešnim. Dve medalje, stabilnost u poslu i ponovo uspostavljen sistem vrednosti, kao i vraćanje vere u reprezentaciju, da i dalje spadamo u sam vrh svetske košarke, ostaju kao košarkaško svedočanstvo Pešićevog angažmana.

Ali, od starih zasluga se ne živi i vreme je da Srbija okrene novi list. Alimpijevićevim dolaskom na klupu menjaju se energija i stil. Stručnjak iz Lazarevca pripada mlađoj generaciji trenera, forsira modernu košarku, tranziciju uz agresivnu odbranu. Ukratko, košarku u ritmu današnjeg vremena i takav stil realno je očekivati i u reprezentaciji. Uz neminovno uvođenje novih lica, koja će dalje rasti i stasavati kraj starosedelaca od kojih se očekuje da budu tu (bar) do Los Anđelesa...

Kada se govori o njegovom trenerskom profilu, nemoguće je zaobići Bešiktaš. Dve sezone u Istanbulu pokazale su zašto je stekao poverenje i tamošnjeg kluba i šire javnosti. Preuzeo je tim koji je bio daleko od samog vrha, a pretvorio ga u konkurentnog učesnika Evrokupa, sa jasnim stilom igre i identitetom. Kod njega je Bešiktaš dobio jasne konture, odbrana je temelj, a trčanje uz dobar protok lopte krov njegove trenerske ideje. Sa sobom nosi i etiketu trenera koji veruje mladima i daje im šansu da rastu kroz greške. U Turskoj je to prepoznato i Bešiktaš je za kratko vreme postao ekipa koju niko ne sme da potceni.

Upravo taj rad u Bešiktašu sada je i njegova najjača preporuka za klupu Srbije. Pokazao je da ume da izvuče maksimum iz onoga što ima, da može da izgradi tim bez oslanjanja isključivo na velika imena i da zna kako da balansira između stranih zvezda i mladih domaćih igrača. To iskustvo biće dragoceno i u reprezentaciji, gde često ne možeš da računaš na (sve) asove, a moraš da pronađeš način da izvučeš maksimum iz onoga što imaš.

Naravno, prerano je pričati o tome kako će Srbija izgledati 2027. u Kataru, kada je na programu sledeći Mundobasket, kao i o tome ko bi uopšte mogao da nastupi na sledećem velikom takmičenju. Alimpijevićev prvi veliki izazov su kvalifikacije koje počinju već u novembru. Odavno je jasno da su upravo te utakmice najveći test svakog selektora, zbog već dobro poznatih razloga u kojim se mešaju klupska i reprezentativna košarka, a kada vodiš reprezentaciju poput Srbije - praktično nemaš pravo na kiks. To je prostor u kojem će Alimpijevićeva filozofija, izbrušena u Bešiktašu, morati da se pokaže u praksi.

Iskustvo nas uči da nijedan početak na klupi Srbije nije bio jednostavan, naročito od uvođenja obaveznih kvalifikacija za najveću scenu. Ni Saši Đorđeviću, ni Igoru Kokoškovu, pa ni Svetislavu Pešiću, uprkos reputaciji i iskustvu. Svakog od njih je zadesila određena doza sumnje kritičke javnosti. Zato je sada ključno da Alimpijević dobije podršku sa svih nivoa – od Saveza, preko trenerske struke, do javnosti. Bez toga teško da će moći da izdrži pritisak koji ide uz (n)ovu funkciju.

Otvoreno ostaje i pitanje kako će funkcionisati rad na dve stolice? U Bešiktašu je već dve godine, tamo ima poverenje uprave i sve bolje rezultate, ali iz naših ranijih primera znamo da se paralelni rad u klubu i reprezentaciji u prošlosti nije pokazao kao najbolje rešenje. Đorđević i Kokoškov su kroz to prošli i iskustvo nije bilo blistavo. Srbija je možda i najbolje funkcionisala kada je selektor bio posvećen samo nacionalnom timu, kao što je Pešić bio poslednjih godina. Doduše, Alimpijević sada ima prednost u tome što ga u Turskoj izuzetno cene – moguće je da će dobiti slobodu da više vremena provodi u komunikaciji sa igračima i planiranju reprezentacije. Jer, to je osnova bez koje nema daljeg napretka.

Izbor Saveza je jasan, jer Alimpijević je opcija za sadašnjost i budućnost. Neko je ko može da se uhvati ukoštac sa teretom velikih očekivanja i da postepeno izvrši smenu generacija, kada za to dođe vreme. To iskustvo je već iskusio na Malom Kalemegdanu i od ranije je poznato da sadašnji predsednik Saveza, a tadašnji prvi čovek Crvene zvezde Nebojša Čović žali što mu nije ukazao poverenje onog trenutka kada je klub izgubio finale Jadranske lige.

Biće i sada uspona i padova, utakmica za zaborav, naravno i onih u kojima ćemo videti kako izgleda Srbija u novom ruhu i da ne moramo da brinemo za budućnost. Na relevantnim faktorima je da pokažu strpljenje, a na Alimpijeviću da može da objedini disciplinu, modernu košarku i srpski talenat u tim koji će nositi reprezentaciju (minimum) do kraja Olimpijskih igara u Los Anđelesu.

Ako mu se to omogući, ovaj trogodišnji mandat otvoriće novu eru srpske košarke – baš onako kako je to već uradio sa Bešiktašom u Turskoj.