Može li Pešić da ostane uz naslednika, (bar delom) kao nekad Duda uz Željka?

Najčešće pominjano ime ovih dana je Dušan Alimpijević. On je posle velike šanse u Crvenoj zvezdi u 32. godini života, išao preko Rusije do Turske, gde je poslednjih godina izgradio ozbiljno ime, reputaciju trenera koga igrači jako poštuju i vole da rade sa njim. Ipak, postoji i stavka da nema iskustvo vođenja reprezentacije. Dok licitacije oko Pešićevog naslednika još traju, možda je vreme da se otvori tema – da li Srbija treba da primeni model iz prošlosti, kada je Dušan Duda Ivković bio savetnik Željku Obradoviću na klupi Jugoslavije? Da čuveni Kari nasledniku bude ono što smo gledali u vreme zlatnih godina jugoslovenske košarke? Ne u preslikanom formatu, već adaptiranom za košarkaško vreme u kojem živimo, praćeno činjeničnim okolnostima.

Podsetimo, Dušan Ivković je bio selektor poslednje generacije SFRJ, a s raspadom zajedničke države i reprezentacije SR Jugoslavije do 1995. godine, zaključno sa čuvenim zlatom u Atini, gde je njegov pomoćnik bio tada mladi Željko Obradović. Posle čuvenog Balkona, tačnije od Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine, legendarni Duda napravio je veliki potez i svojevoljno prepustio Obradoviću selektorsku funkciju. Sam je i dalje bio aktivan i uticajan, pošto je ostao uz reprezentaciju u ulozi savetnika. Takav aranžman doneo je Jugoslaviji potreban kontinuitet, stabilnost i svojevrsni balans između poletne Žocove energije i Dudine trenerske zrelosti.

Jugoslavija je u toj trenerskoj kombinaciji nastavila da osvaja medalje, a saradnja Obradovića i Ivkovića ostala je upamćena kao model koji je obezbedio glatku tranziciju i očuvanje veze najvećih uspeha. Danas, trideset godina kasnije, možda je tako nešto potrebni Srbiji? Istina, Pešić i konkretno Alimpijević - koji je u očima javnosti najbliži selektorskoj poziciji - nemaju dodirnih tačaka kao što je to bio slučaj ranije sa Ivkovićem i Obradovićem. Ali, postoje neke dodirne tačke, kao i preduslovi za razmišljanje u ovom pravcu.

Alimpijevićev eventualni dolazak na klupu nacionalnog tima verovatno bi bio praćen određenim uslovima, što je normalno i očekivano u svakom procesu pregovora. Ako bi se uopšte otvorilo pitanje moguće podrške i mentorsko-savetodavne uloge nekoga sa iskustvom na najvećoj sceni, prirodno ime koje se nameće jeste – Svetislav Pešić. Naravno, uz jasno postavljene granice kako bi njegov naslednik imao potrebnu slobodu u radu i donošenju odluka.

Treba imati u vidu da današnja košarka nije ista kao ona iz devedesetih. Tada su odnosi između trenera bili jednostavniji, više zasnovani na zajedničkom cilju nego na insistiranju na ličnim granicama i autoritetima. Danas su ambicije veće, a ego trenera često krhkiji za balansiranje. Takođe su i pogledi na košarku drugačiji, košarka se dosta promenila i konstantno se oblikuje potrebama današnjeg vremena, što suštinski razdvaja dvojicu trenera. Kao i pojedinačni senzibilitet u radu. Upravo zato bi možda najvažniji preduslov ovakvog modela rada bio da se pronađe ravnoteža koja bi obezbedila stabilnost i postavila zajednički interes iznad svega, bez nametanja drugačijih ideja. Uz još jedan bitan preduslov - da postoji želja svih učesnika.

Pešić je već rekao kako želi da nastavi svoj rad u Košarkaškom savezu Srbije, te da će staviti svoje iskustvo i znanje na raspolaganje novom selektoru, kao i da ima drugih stvari kojima se treba baviti unutar srpske košarke. On je od početka selektorskog mandata bio aktivan zagovornik inicijative izlaska srpskih klubova iz ABA lige. A, kako je od kraja juna KSS definitivno pokrenuo priču oko profesionalizacije srpske lige i objedinjavanja najboljih domaćih klubova, možda će Pešićev fokus biti na ovom, važnom strateškom projektu unutar Saveza... Tako bi neposredno mogao da ostane i uz reprezentaciju, možda i kroz mentorsku ulogu.

Scenario u kojem bi Pešić imao status iole sličan Ivkovićevom iz devedesetih godina prošlog veka, u slučaju da izbor zaista padne na mlađeg stručnjaka, deluje zanimjivo i čak smisleno. A, da li je to i kako ostvarivo, tačnije da li uopšte treba ići ka takvom rešenju, ostaje najumnijim ljudima srpske košarke da odgonetnu.

Srbija je na pragu nove ere. Neuspeh u Rigi doneo je potrebu za određenim promenama koje bi morale brzo da se dogode. Brzo, najviše zato što u novembru počinje novi takmičarski ciklus, u kvalifikacijama za sledeći Mundobasket. Vremena za preterano razmišljanje i čekanje - nema.

Ako se Savez odluči za talentovanog i perspektivnog trenera, poput Dušana Alimpijevića, onda bi Pešićevo iskustvo i autoritet mogli da budu korisni za uspešnu tranziciju u novo poglavlje reprezentacije. Ako, pak, izbor bude drugačiji ili se ne nađe zajednički jezik svih strana, ne bi bilo neočekivano da ponovo vidimo uspostavljanje stručnog saveta, kakav je ranije postojao u Savezu.

Tema za diskusiju i razmišljanje, objektivno, ima. I možda ne bi bilo iznenađenje da se posle tri decenije ponovi saradnja, bar nekim delom slična onoj koju su imali Ivković i Obradović, kako bismo lakše ušli u novu eru?