Upoznajte Janoša Žemberija… I njegov život u politici, biznisu i fudbalu

U fudbalskoj Srbiji odavno poznat. Prvo kao član uprave Partizana, pa Fudbalskog saveza Srbije, da bi verovatno najveće simpatije stekao kao prvi čovek TSC-a. A, ko je zapravo Janoš Žemberi u svetu biznisa, koji ga je i napravio? O tome Žemberi, naširoko i bez ustezanja, govori u velikom intervjuu za Balk.hu.

Govori naravno i o fudbalu – od kojeg je neodvojiv – mada ste već mogli da pročitate njegovu izjavu da je u isti uložio 20.000.000 evra svojih para. Ali niste mogli da čujete kako je odrastao, kako je ušao u poslovni svet, kako je zaradio prvi milion, što bogati ljudi ne vole uvek da otkrivaju.

Žemberi pak govori bez rukavica i ne izbegava pianja. A, o tom bogatstvu? Kaže da nije novac ono što čini bogatog čoveka. I dodaje da svakako ima više no što je jednom čoveku potrebno. Finansijski gledano. Jer svoje bogatstvo vidi u svojoj deci.

Da ne dužimo previše, čitajte sami…

Ko je bio Janoš Žemberi pre 1993. godine, pre nego što je postao preduzetnik? Kakvo je bilo njegovo detinjstvo, odakle je počeo?
“Rođen sam ovde u Topoli. Majka mi je iz Topole, a otac iz Bajše. Odrastao sam u Bajši. Roditelji su mi bili poljoprivrednici; otac Slovak, a majka Mađarica. Kod kuće smo stalno govorili dva jezika. Pohađao sam školu na mađarskom jeziku i tokom detinjstva sam mnogo pomagao roditeljima. Bili smo povrtarska porodica i veći deo dana provodili na njivi. Paprika, kupus, povrće, karfiol, keleraba – uzgajali smo sve. Želeo sam da nastavim tu tradiciju, da postanem povrtar. Zato sam odlučio da upišem studije u toj oblasti. Upisao sam fakultet u Budimpešti, na Agrarnom univerzitetu u Gedeleu, gde sam i diplomirao 1994. godine. Bio sam u Nemačkoj na Erazmus programu, ali želeo sam da se vratim kući i pokrenem sopstveni biznis. Bilo je to vreme kada je telekomunikaciona oprema bila deficitarna. Kako sam se uopšte uključio u tu oblast, ni sam ne znam. Ali nikada nisam napustio poljoprivredu. Čim bih uštedeo malo novca, pomagao bih ocu, kupovao bih zemlju, a deo i danas posedujem. Ne izdajem je; samo se provozam automobilom da se divim traktorima. To mi je postao hobi.

Osnovali ste firmu Sat Trakt pre 33 godine koja danas ima godišnji promet od skoro tri milijarde dinara?
“Razvili smo jednu od najvećih telekomunikacionih kompanija u zemlji. U početku smo samo trgovali opremom, zatim smo postali zastupnici Motorole, što smo i danas. Proizvodili smo opremu u nekoliko zemalja, uključujući Kinu i Indiju, a kasnije smo počeli da je distribuiramo u Srbiji. Verujem da je tajna u tome što nikada nisam donosio nagle odluke. Strpljenje je bilo ključno. Mnogi moji prijatelji su želeli više nego što su mogli da postignu u datom trenutku. Želeli su da stignu do svojih ciljeva brže nego što je to bilo moguće. Nikada se nisam usudio da podižem velike kredite. Taj istrajan, uporan i pomalo konzervativan stav se isplatio. Oduvek sam imao dugoročnu viziju. I bio sam na pravom mestu u pravo vreme. Mi smo bili generacija koja je iskoristila takvu priliku; mladi ljudi danas nemaju tu šansu. Ali, oni imaju nešto drugo. Mogu da postignu velike stvari u oblasti veštačke inteligencije”.

U kom trenutku u životu ste zaradili toliko novca da ste pomislili: ovo bi mogao biti ozbiljan biznis?
“Kada je embargo ukinut 1995. godine i kada sam prvi put uspeo da uvezem satelitsku antenu montiranu na kamion, zaradio sam toliko novca da sam pomislio da sam veoma bogat. Ljudi su u to vreme pričali o 10.000 maraka, ali za mene je to predstavljalo mnogo više nego 1.000.000 evra danas. Imao sam nekoliko zanimljivih projekata. Na Univerzitetu u Gedeleu upoznao sam studente iz Libije koji su takođe isporučivali satelitske prijemnike u Libiju. Bili smo predstavnici jedne američke kompanije i prenosili smo antene iz susedne zemlje u druge regione na leđima kamila, preko pustinje. Kada smo počeli da zarađujemo veliki novac, rečeno nam je da više nismo zvanični predstavnici za tu oblast. Ali, do tada sam već bio zaradio svoj prvi 1.000.000. Zatim, kada je u Srbiji počela izgradnja mreže kablovske televizije i kada smo ih mi snabdevali opremom, uspeli smo da ostvarimo značajan napredak. Kasnije je postavljanje optičkog kabla od Beograda do mađarske granice bio važna prekretnica. Prodali smo ga Jetelu, ali takođe smo postavili i nezavisnu optičku vezu između Sarajeva i Budimpešte. Ovi ugovori, vredni milione, omogućili su nam da dostignemo novi nivo. Morali smo da preuzmemo odgovornost i iako smo uvek balansirali na ivici legalnosti, nikada nismo prešli granicu”.

Da li je postojao trenutak kada ste se iskreno plašili da ćete izgubiti sve što ste izgradili zbog Sat Trakta ili TSC-a?
“Prolazio sam kroz teška vremena. Možda ipak ne bih izgubio baš sve. Stezalo mi se grlo, morao sam teško da gutam. Nije lako, jer je konkurencija žestoka. A svako ima svoje probleme. Danas imamo oko 1.000 zaposlenih. Ako vas zaposleni izda, to je ogromno razočaranje, jer ja svoju kompaniju i svakog zaposlenog smatram članom svoje porodice. Mi smo jedna velika porodica i zahvaljujući njima kompanija može da funkcioniše, pošto ja već imam svoje prihode. Kada branim svoju kompaniju, ja branim i njihova radna mesta”.

Sat Trakt sada ima predstavništvo u Mađarskoj. Zašto je bilo neophodno osnovati tu kompaniju? Ana Žemberi i Peter Žemberi oboje zauzimaju rukovodeće pozicije u okviru Sat Trakta u Mađarskoj. Da li će Sat Trakt postati porodični biznis? Ko će ga jednog dana preuzeti?
“Želim da prenesem ovo stručno znanje na svoju porodicu. Imam četvoro dece. Moj sin se, nakon što je magistrirao na Imperijal koledžu u Londonu, vratio kući i već tri godine radi sa mnom. Moja ćerka je, nakon Korvinusa, magistrirala na Biznis školi. Ona je još u Londonu i radi u Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Voleo bih da je ubedim da se vrati. Nije lako, jer i ona želi sama da se dokaže, ali neću odustati. Ovo je važno jer je zajedničko razmišljanje ono što održava porodicu na okupu. U suprotnom, svako odlazi na svoju stranu i članovi porodice odlaze jedan za drugim. Nadam se da će i moje najmlađe ćerke u ovome videti svoj san i da ću uspeti da ih zadržim ovde u Topoli”.

(©Starsport)

Danas posedujete 18 kompanija. Da li svesno pokušavate da izgradite grupu holding kompanija?
“Da, voleo bih da imam više od jedne oslonjene noge na zemlji, jer nikada ne znate gde biznis može da se saplete. Telekomunikacije su moj najvredniji posao. Ali, ako jednog dana njihova vrednost dostigne vrhunac i neko mi ponudi određenu sumu… Ko zna? Ili možda, zemlja je tu, ali ju je veoma teško obrađivati zbog suše. Tu je i kompanija ‘Usluga’, koju sam kupio pre izvesnog vremena. Proizvodimo pogrebnu opremu. Nikada ne znate odakle će problem doći. Što je sistem veći, to je efikasniji. Žao mi je što je tako, ali nažalost, u nekim sektorima više ne možemo da rastemo. Ponekad se pojavi dobra prilika na tržištu, kupite nešto, a onda pokušate da to kapitalizujete ili ga kasnije preprodate. Do sada sam uvek bio u fazi u kojoj sam kupovao sve, a da ništa nisam prodavao. Ali, pre ili kasnije, vidim da neću imati izbora, jer je teško svime upravljati na taj način.

Da li su svi poslovi uspešni prema ovim kriterijumima?
“Moglo bi se reći da smo na devet od deset uspeha imali jedan neuspeh. To je taj odnos”.

Sat Trakt je takođe učestvovao u stvaranju Diplomatskog logističkog centra. Ovu kompaniju je 2021. godine osnovalo 12 preduzeća i pojedinaca iz Vojvodine. Sat Trakt je bio jedan od osnivača sa udelom od 8,33%. Kakav je poslovni interes Sat Trakta u Diplomatskom logističkom centru? Zašto je ovih 12 vojvođanskih preduzetnika udružilo snage u zajedničkom projektu nekretnina?
“Upravo zato što smatram da je projekat obećavajući: 12 judi se okupilo i stvara nešto zajedničko. Dvanaest preduzetnika iz Vojvodine, ujedinjenih oko zajedničke aktivnosti, koji zajedno razmišljaju i pokušavaju da saradnjom upravljaju projektom. Ali, inače, to je veoma komplikovano. Da sam znao da će biti tako teško, ne znam da li bih učestvovao. Očekivao sam pravu zajednicu, organizaciju koja pruža podršku preduzetnicima. I to jeste tako, ali svako ima svoje mišljenje, svako radi u drugačijem sektoru. Svako mora da se prilagođava drugima”.

Prema pisanjima medija, kompanije Usluga, Agriacop i Alarm sistem, koje su blisko povezane sa vama, dobile su ukupno 776.000.000, odnosno oko 6.600.000 miliona evra u to vreme, na konkursima fondacije Prosperitati. Koje su investicije realizovane tim sredstvima i kakvu su korist one donele zajednici?
“Znam jednu stvar: ta podrška je iskorišćena na pravi način. Nisam lično dobio najviše podrške, ali sam uveren da sam među onima koji su najviše doprineli svojoj zajednici. Na primer, samo na fudbal sam potrošio preko 20.000.000”.

Da li je to isključivo vaš sopstveni novac?
“Samo moj sopstveni novac. U to vreme nisam uzeo nikakav novac od svoje zajednice. Sav novac koji sam dobio od Prosperitatija vratio sam zajednici još pre podrške same fondacije. Dugo sam oklevao pre nego što sam prihvatio pomoć fondacije Prosperitati, upravo da bih izbegao ovakva pitanja. Setio  sam se dedinih reči: posle Drugog svetskog rata odbio je zemlju koja mu je ponuđena jer je bio siromašan. Rekao je: Ne treba mi više zemlje. A, oni koji su je prihvatili, kasnije su lakše podizali svoju decu. Zašto i ja ne bih imao koristi od toga, kada sam uradio barem duplo više? Na kraju, ovaj novac jača moju grupu kompanija, jača ljude koji ovde rade, hiljadu zaposlenih. Drugim rečima, jača zajednicu, jer sve ovo nisam uradio radi sopstvene koristi. A da nisam dobio tu podršku, možda bih morao da prodam satelitsku licencu, jer ne bih mogao da se takmičim sa Telekomom, koji je državna kompanija, Jetelom, koji je u vlasništvu Arapa, ili A1, koji je u vlasništvu najbogatijeg čoveka na svetu. Osim toga, 35% početne investicije je bilo subvencionisano, a ja sam morao da dodam preostalih 65%. Na kraju nisam investirao 65%, nego 80%, jer je projekat na kraju koštao 8.700.000 evra. Napravili smo neke greške. Ali to smo uradili da bismo ostali konkurentni na tržištu i sačuvali lokalna radna mesta, pre svega za Mađare”.

(©Starsport)

Kako odgovarate onima koji veruju da je mali krug preduzetnika bliskih Savezu vojvođasnkih Mađara, takozvani oligarsi, imao najveću korist od značajne podrške mađarskih fondova za ekonomski razvoj u Vojvodini?
“Pre svega, reč oligarh me iritira. Jer ja nisam oligarh. Ja sam sin skromnih roditelja seljaka koji su se borili da prežive iz dana u dan, počeli od nule i uspeli. Nisam među 100 najbogatijih ljudi u Srbiji. Možda sam među prvih 1.000, ali čak i da jesam, trudio bih se da živim i ponašam se kao normalan čovek. Živim ovde u Topoli, ne u Budimpešti ili Beogradu. Zato odbacujem izraz oligarh. Pored toga, verujem da se značajna podrška može dati onima koji uspevaju da stvore nešto, da to preraspodele zajednici i doprinesu joj. Sa moje strane, bez obzira o kom iznosu je reč, morao sam značajno da doprinesem da bi se nešto ostvarilo, da bi moj biznis rastao i otvarao radna mesta”.

Bili ste član Gradskog veća Topole između 2014. i 2018. godine. Zašto ste u to vreme ušli u politiku i zašto ste je napustili?
“Priključio sam se jer je u opštinskoj upravi vladala apatija. Bili smo mali palanački gradić u kojem se nikada ništa nije dešavalo, gde su svi bili zadovoljni onim što imaju. Video sam da će se to loše završiti, da će lokalna mađarska administracija postati samozadovoljna. Sa svojim preduzetničkim duhom, mislio sam da mogu da pokušam da promenim stvari, da unesem malo preduzetničke energije kako bih ispravio situaciju i preduzeo konkretne akcije za grad. Bio sam uključen u ekonomiju, poljoprivredu i sport, posvetio sam se pomaganju gradu. Nisam bio član Saveza vojvođanskih Mađara, a nisam ni danas. Nikada nisam pripadao nijednoj političkoj stranci, obećao sam ocu da nikada neću i držim reč. Kao preduzetnik, uvek je neophodno održavati dobre odnose sa vladom na vlasti, a to nije zato što sam ja trenutno neki neodlučni političar. Ja sam preduzetnik koji želi da stvara. Zato uvek prihvatam da su oni koji dođu na vlast izabrani od strane naroda. Želim da realizujem svoje ideje i doprinesem razvoju grada. Moramo raditi zajedno i što više sarađujemo, sposobniji smo za veće stvari. Uspeli smo da privučemo mlade ljude u Topolu, ljude koji dele naše ideje. Možda imamo jednog od najmlađih gradonačelnika. Izgradili smo dobar tim, a onda sam se povukao iz svega toga, verujući da se takav pristup isplatio i da su projekti pokrenuti. Mislim da imamo dobru opštinsku upravu”.

U 2005. godini preuzeli ste fudbalski klub iz Topole, koji se tada suočavao sa ozbiljnim finansijkim poteškoćama i bio na ivici bankrota. Zašto?
“Bilo je tu raznih veza. Moj brat je svojevremeno igrao ovde, a igrao sam i ja. Klub se našao u teškoj situaciji jer je prvi tim bio raspušten. Pa, klub nije baš sasvim nestao, ali je bio u dugovima. Ja sam imao dobar mali tim u Bajši. Na kraju sam omladinske igrače prebacio tamo. Od tada se Bajša ponovo priključila Vojvođanskoj zoni, a mi smo postepeno počeli da gradimo Topolu. Nismo imali ambicije da ciljamo više, ali smo klub shvatili veoma ozbiljno. Postavili smo infrastrukturu, stolice, renovirali svlačionice... Stvorili smo zdrav klub. Cilj je ostao isti: stvoriti zajednicu, mesto gde deca mogu da treniraju. Odmah sam ukinuo plaćanje članarina za treninge jer verujem da je fudbal sport za decu iz siromašnijih slojeva. Danas sve košta. To je normalno, tako klub funkcioniše. Ali, ja sam to podržao zbog pozitivnog uticaja na zajednicu. Iz ljubavi.

Da li deca i danas treniraju fudbal besplatno?
“Da”.

Koliko dece? Ima li mnogo mađarske dece?
“Ovde na akademiji, struktura polaznika u velikoj meri oslikava strukturu samog grada. Do 14 godina starosti, otprilike 60% dece su Mađari. Od 14. godine pa nadalje, primamo i edukujemo učenike iz cele zemlje. U internatu je oko dve trećine dece srpske nacionalnosti, a jedna trećina mađarske. Pre neki dan sam bio kod zamenika državnog sekretara Ištvana Kolaija. Imao sam pri ruci neke podatke i ustanovili smo da je više od 30 mladih igrača odavde prešlo u klubove u Mađarskoj. To je jaka stvar za samo osam ili devet godina. Jedan ili dvojica već imaju veoma uspešne karijere. To su veoma ohrabrujući rezultati. Da ne pominjem da imamo 21 podcentar: Nova Crnja, Mužlja, Novi Itebej, Temerin, Mali Iđoš, Bečej, Ada, Bačko Petrovo Selo, Hajdukovo, Kanjiža, Totovo Selo, Stara Moravica i Pacir – svi oni dobijaju podršku. Mi plaćamo trenere. To znači da u sistemu imamo preko 2.000 dece”.

Pošto ste spomenuli da ste razgovarali sa zamenikom državnog sekretara: ako bi finansiranje od strane mađarske države sutra prestalo, da li bi trenutni sistem TSC-a bio samoodrživ?
“Da budem iskren, imamo rezerve, ali na duge staze nećemo biti samoodrživi. Ja svakako imam svoje kompanije, ali nije moje mesto da se igram nacionalne politike. Nije moje mesto da upropastim svoje firme zbog fudbala. Mogu da dam 1.000.000 ili 2.000.000 evra, već sam dao oko 20.000.000 tokom 10 godina. Mogu da nastavim da dajem jedan, dva ili tri miliona evra godišnje, ali nemam mogućnosti da uradim više od toga. Stvorili smo veličanstvenu akademiju i stadion, i možemo debatovati o neophodnosti tih objekata. Lično mislim da su oni dobra stvar. Ali, te zgrade i tereni već postoje. Sve što nam preostaje jeste da ih održavamo. Verujem da o tome moramo da brinemo zajedno: ja, klub i mađarska država. Bilo bi žalosno da se ovde investira strani kapital i da stranci upravljaju onim što smo mi, Mađari, izgradili”.

(©Starsport)

Šta je odgovor mađarskom poreskom obvezniku koji pita: zašto bi on finansirao fudbalsku akademiju u Topoli?
“Nijedan klub na svetu ne posluje na potpuno pozitivan način. Kada smo igrali u Evropi, vodio sam trenere u omladinske akademije. Svuda grad ili savez finansiraju omladinsku akademiju. To je žrtva, posvećenost, posebno sa sistemom koji je tako raznolik kao naš. Prihvatam da prvi tim ne dobija nikakvu podršku. Prihvatam to jer on doprinosi našoj reputaciji, imidžu zemlje. To ni ne tražim. Ali za ove mlade igrače, ukidanje ove podrške i njeno smanjenje za šest puta – jer se radi o tome – biće veoma teško”.

Da li mislite da lokalno stanovništvo smatra da TSC pripada njima?
“Verujem u to. Većina zajednice oseća pripadnost ovom klubu. Naravno, postoje i glasovi koji se ne slažu. Okupili smo najbolje mađarske trenere i kolege iz Vojvodine. Naši navijači takođe dolaze iz raznih mesta. Za važne utakmice, mnogo ljudi hrli iz cele Vojvodine. Živimo u harmoniji i samo oni koji su ovde mogu to zaista da osete”.

Potpredsednik ste Fudbalskog saveza Srbije, ali ste 2024. godine izjavili da biste uradili više kada bi vas češće pitali. Šta to znači? Zar potpredsednik nema toliko uticaja na rad saveza kao što bi se to moglo pomisliti spolja?
“Ja već imam određeno iskustvo, uglavnom u oblasti infrastrukture. Mađarska kompanija koja je izgradila naše terene - koji su najbolji u Centralnoj i Istočnoj Evropi – delimično je u vlasništvu jednog stanovnika Temerina. Crvena zvezda je poslušala moj savet, za razliku od mnogih drugih koji su izgradili terene koji nisu izdržali test vremena. Da biste održali dobre odnose sa svima, morate biti spremni na kompromise”.

Takođe ste predsednik nadzornog odbora MOL Srbije, a ovaj odbor trenutno prolazi kroz veoma intenzivan period.
“Ponekad stvari zapnu, nekad ovde, nekad na ruskoj strani, nekad na američkoj strani. Stigli smo do tačke u kojoj ja nisam jedini koji nije baš najpametniji. Ja sam predsednik nadzornog odbora i moja uloga je da osiguram da nema zloupotreba”.

Šta je bio najveći rizik – i najveća greška – u vašoj profesionalnoj karijeri?
“Rizik uvek postoji. Kada proizvodite optiku, nikada ne znate da li ćete moći da je prodate. Postao sam četvrti partner u jednom ugostiteljskom poslu. To je veoma teška i slabo plaćena profesija, a uložio sam prilično mnogo novca u nju. Bio bih srećniji da nisam uključen u to”.

Da li se osećate kao bogata osoba?
“Novac vas ne čini bogatim. Često su najsiromašniji bogatiji i osećaju se bolje. Sebe smatram bogatim zbog svoje dece. Bogat sam jer mogu da sednem i razgovaram sa vama i sa bilo kim drugim. Pitaju me za mišljenje. I mogu svakoga da pogledam u oči. Niko ne može da me optuži da sam varao.

Kada biste danas prodali sve svoje akcije u kompaniji, kolika bi bila vrednost Žemberi grupe?
“Ne znam… Možda oko 200.000.000 evra? Jednom čoveku nije potrebno toliko”.