Velika reprezentacija

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Katara)

„Ajd pa se čujemo. Kanimo se doći do Beograda neki put“, kaže mi kolega Les iz Germanijaka par sati pred utakmicu.

Pozdravljamo se već drugi put u poslednjih nekoliko dana jer on odlazi iz Dohe kada reprezentacija Hrvatske završi učešće na Mundijalu.

Nije pesimista, ne maleriše, samo razmišlja trezveno jer put nije lagan i treba se pripremiti za svaki scenario. A najrealniji je bio da se sinoć nađe u avionu za Istanbul. Brazil je bio apsolutni favorit. Hrvatska nikada do sinoć nije pobedila Selesao.

Nekoliko sati kasnije, Brazil vodi 1:0 posle majstorije Nejmara, sve ide prema očekivanjima, ali Lesa su sa jutrošnjeg leta iz Dohe skinuli njegovi „dinamovci“ Orša, Petko i Livi kako ih zove. Prva dvojica su izmisili onaj gol za 1:1, a ovaj treći je sjajnu partiju potvrdio na penal seriji.

Hrvatska je eliminisala prvog favorita prvenstva Brazil i plasirala se u polufinale. Treće mundijalsko polufinale u poslednjih 25 godina! U te dve i po decenije je samo Nemačka imala više polufinala – četiri. Hrvatska, Francuska, Holandija i Brazil imaju po tri, Argentina dva i još osam reprezentacija po jedno. U lepom je društvancetu Hrvatska. Elitnom.

Ali ona tamo i pripada. Rezultat je u sportu najpravedniji sudija i iz njega se izvlače činjenični zaključci. Koliko god se mi u Srbiji upinjali da nađemo neki ugao u kojima smo tu negde sa njima u fudbalu, činjenice nas sve demantuju. Naravno, ne mora se verovati u činjenice i rezultate, može i u bajke u svom fudbalskom svetu od šećerne vune. Do sledećeg puta kada će opet pasti neko otrženjenje, pa ostaje samo niske strasti, vađenje kostura iz ormara, Borjan, Džaka, transparenti, pesme, šta je ko rekao...

„Ima jedna dobra grčka izreka. Izazivao si bogove i oni su te kaznili. Ljudi, vi se bavite Džakom i Šaćirijem umesto da igrate fudbal. Koliko god se sad trudili da dokažete da to nije bio slučaj, o tome se jeste pričalo i razmišljalo. I ko zna o čemu još... A na svetskom prvenstvu u fudbalu treba samo da se razmišlja o fudbalu“, rekao nam je juče fudbalska enciklopedija Jože Kramarić, otac hrvatskog reprezentativca Andreja. Simpatičan jedan čikica koji je hteo sina da dovede u Zvezdu i jako ceni neke srpske reprezentativce. 

Činjenica je i da čisto sportski gledano, Srbija nije među glavnim rivalima Hrvatskoj, već Francuzi, Nemci, Englezi, Argentinci... Kao što ni oni nama nisu u košarci. Ali slaba je to uteha...

Hrvatska ima iskustvo. Možda vam zvuči kao fraza ili floskula ali iskustvo nije samo onaj broj odigranih utakmica, postignutih golova, recki u nekim statističkim kolonama. Iskustvo su preživljeni strah i nada. Ono kada prođeš sve, „presvučeš želudac“ i znaš da je u pitanju samo fudbalska utakmica koja na turnirima ima dva ishoda: Pobedu i poraz. A način na koji se dolazi do toga je sekundarna stvar.

Još jedan zanimljiv primer tog iskustva. Gledao sam Hrvatska – Maroko u prvom kolu. Dosadna utakmica, bez nekih šansi, nije Hrvatska puno pokazala niti zaslužila pobedu. Iskreno, razočaran sam bio Hrvatskom i očekivao sam da krenu neka preispitivanja Dalića i igrača. Kolega Tomo iz Zagreba je posle meča napisao kratko i jasno:

„Koliko vredi ovih 0:0, videćemo nakon Kanade. Tada ćemo znati da li smo loši ili mudro tempiramo formu za turnirski sistem takmičenja“.

Oni imaju to iskustvo. Kao Hrvatska. Kao reprezentacija, kao igrači, kao navijači, kao mediji... Ne računajući neke nešto žuće kojih je tamo malo, opšti stav posle tog Maroka među Hrvatima je bio da se nije desilo ništa strašno i da idu dalje. Sad mi tek odzvanjaju reči „žutokljunca“ Lovra Majera koji je posle prvih mundijalskih minuta u karijeri, jako smiren i hladnokrvan izašao pred medije i rekao:

„Ne moramo da se brinemo. Verujem da ćemo da pobedimo Kanadu i da ćemo da prođemo grupu. Sve zavisi od nas. Protiv Kanade ćemo uzeti mnogo više rizika nego protiv Maroka“.

Lovro Majer ©Reuters

Tako je i bilo. I još neke pametne stvari je tada rekao Majer, a ispostavilo se da je i taj Maroko đavolski opasna ekipa.

Ali otkud Lovru Majeru smirenost da tako priča?! Prvi Mundijal igra u životu, u inostranstvu je tek godinu i po dana...

Tu se možda ogleda taj kult reprezentacije i iskustvo koje se prenosilo sa igrača na igrača, sa takmičenja na takmičenje. Pogotovo od generacije „Bilić boysa“ sa Srnom, braćom Kovač, Modrićem, Eduardom, Ćorlukom, Rakitićem, Pletikosom, Olićem, Mandžukićem... Šimunićem i Kranjčarom koje juče sretosmo kako kao navijači mirno šetaju gradom i još nam ovaj prvi kao iz topa kaže da Hrvatska dobija Brazil na penale?!

Oni su ispadali u grupama i kvalifikacijama da bi ovi danas imali to što imaju. Bilićeva Hrvatska je igrala najlepši fudbal, ali je i jedina koja se nije kvalifikovala za Mundijal (2010). Ona je protiv Turske doživela slom kakav je Brazil doživeo juče posle prokockane pobede. Za prvih deset godina igranja u reprezentaciji, Luka Modrić je pored tog neuspeha u kvalifikacijama za Južnu Afriku, zabeležio još tri ispadanja u grupi i dve eliminacije u prvoj rundi nokaut faze posle produžetaka i penala.

Kada je sve to doživeo sa svojom generacijom i naučio šta su veliki turniri, vratilo mu se u Rusiji. I zato, kada sad Lovro Majer dođe u svlačionicu Luke Modrića, Ivana Perišića ili Dejana Lovrena, vrlo brzo će shvatiti neke stvari i neće morati da uči na svojim greškama jer su ti tipovi „presvukli želudac“, prošli svašta sa reprezntacijom, naučili se na pobede i poraze i da na sve gledaju mirno i bez tenzije.

Ali ne i bez optimizma!

Luka Modrić na konferenciji dan pred meč sa Brazilom nijednom rečju ili gestom nije nagovestio belu zastavu ali se osećalo da je optimista. Primera radi, pola sata pre njega i Dalića su konferenciju imaju Brazilci. Tite nosi neke kese sa poklonima, šalje nekome, pozdravlja, brazilski novinari pitaju o mački (?!), plesovima za proslavu golova, još nekim trivijalnostima, tek ponešto o Hrvatskoj... Pomalo vašarska atmosfera.

Dalić i Modrić su posle njih održali čas profesionalizma i sportske kulture. Vrlo lukavo su nagovestili da Hrvatska ima plan, cilj i da će pokušati do njega da dođe pa makar prekoputa bio Brazil. Iz Modrića su isijavali smirenost i samopouzdanje. A kako i ne bi... Ko zna koliko Liga šampiona, viceprvak sveta, Zlatna lopta i vidite ga kako protiv Maroka hvata sprint u 80 i nekom minuta da se vrati u odbranu i preseče kontru. Sa takvim primerom u svlačionici, Lovro Majer i još njih 17 novih koji nisu bili pre četiri godine u Rusiji, znaju kako da igraju, kako da se ponašaju i šta da pričaju.

A kada se sve radi odgovorno i kao treba. onda i sreća kada treba. U Rusiji im se vratilo za ono protiv Turske 2008. ili Portugalaca 2016. Kada 120 minuta održiš fokus i koncentraciju, kada ti se linije ne raspadnu pod pritiskom brazilske petorke i kada povremeno istrčiš u visok pritisak pa miksuješ sa niskim blokom i iznenadiš Selesao kojeg niko na Mundijalu nije napao, onda stekneš poštovanje i oprez protivnika.

Kažu da je Zlatko Dalić uoči mečeva sa Marokom i Japanom insistirao da se pre svega onemoguće kontranapadi protivnika. U prevodu, bod protiv Maroka nije loš rezultat. I ispostavilo se kasnije da ih je taj bod odveo dalje. Rekao je igračima i da ga protiv Japana ne zanima posed lopte od 80 odsto kao Nemačku i Španiju i da je na poluvremenu naredio kanonadu centaršutevima iz čega je na kraju i pao jedini gol.

Nije se plašio ni da zameni Modrića, niti je ovaj imao zrno sujete da izađe. Ali isto tako ga je držao ceo meč na terenu protiv Brazila jer je znao da ta sredina sa njim, Kovačićem i Brozovićem ima znanje i pluća da isfustrira Brazilce, zaštiti poslednju liniju i pomogne joj da odahne od napada rivala. A Dalićevo mišljenje i reč se poštuju... Kao što i on zna kada treba da oseti šta Modrić misli.

Bez većih uspeha u klupskoj karijeri, Dalić je doveden za selektora kada je sve gorelo pred baraž sa Ukrajinom 2017. Plan je bio da bude potrošen i skinut sa dnevnog reda selektorskih opcija ako Hrvatska ispadne. Ali prošao je, otišao u Rusiju i ispisao istoriju. Čovek jake socijalne inteligencije je znao kako da bez jakog trenerskog renomena održi veliku svlačionicu i da poraste uz njih. Ali je morao nekad i da duboko seče kao u slučajevima Kalinića i Rebića. Pa evo sada i famoznog Marka Livaje, koji ipak pokazuje da je fudbal na Mundijalu mnogo iznad njegovih mitskih kvaliteta opevanih u dalmatinskoj čaršiji. Šetkanje po terenu protiv Belgije dok je Hrvatska krvarila je koštalo Livaju pomicanja korak unazad u Dalićevoj hijerarhiji, a Petković ga je golom sinoć gurnuo dva koraka nazad.

Hrvatska je već plasmanom u četvrtfinale nadmašila očekivanja i došla u situaciju da nema šta da izgubi. A dobila je mnogo. Sada je čak veći favorit za plasman u finale nego za polufinale?! S obzirom šta su Argentini uradili pre četiri godine i pod kakvim pritiskom igraju Gaučosi sa prilično šarenim timom, Hrvatska bi mogla ponoviti uspeh iz Rusije. Posle Brazila, pobeda nad Argentinom ne bi bila neko iznenađenje jer Hrvatska pripada elitnoj grupi svetskog fudbala. Od sinoć je i brazilski skalp došao na niz gde su nemački, italijanski, francuski, engleski, holandski, argentinski... Jedina reprezentacija koju Hrvatska nikada nije pobedila je Portugalija.

A kolega Les makar ne živi više u neizvesnosti. Sada zna kada će definitivno da leti. Posle utakmice za treće ili finala. Hrvatska je do sada na Mundijalima bila treća i druga pa imaju pravo da sanjaju da će se gradacija nastaviti u Kataru. Tradicija i renome su se gradili godinama korak po korak da bi Hrvatska postala ta kategorija elitnih reprezentacija. Malo koraka im je ostalo do samog vrha.