Veliki kapiten i veliki čovek

Može biti da je kup napravljen iz romantičnih pobuda. Ili nam se tako ponekad čini. Posebno kad u njemu trijumfuju lokalni momci naspram skupo plaćenih zvezda. Daleko od toga da fudbaleri Real Sosijedada ne zarađuju milione, čak i klub raste i u stanju je da dovodi dovoljno kvalitetne igrače, ali se u finalu Kupa kralja status favorita prišio Atletiko Madridu, valjda zato što je samo nekoliko dana ranije zakoračio u polufinale Lige šampiona preko moćne Barselone.

A onda je udario u zid. Podigli su ga dečaci rođeni u Baskiji, emotivnim nitima vezani za klub, porasli u njemu, fudbalski obrazovani i stasali da mu donesu drugi pehar takmičenja u prethodnih šest izdanja, a prvi posle skoro 40 godina čekanja pred navijačima. Prethodni, aprila 2021. godine (ali za 2020) podignut je u korona uslovima, bez publike na La Kartuhi, tako da mnogi posetioci stadiona u Sevilji tokom magične subotnje večeri nisu ni bili rođeni 1987. kad je u finalu takođe savladan Atletiko. I to na isti način – penalima, posle 2:2 u osnovnom delu meča.

Ti dečaci su zapravo postali zreli ljudi. Uspeh vredan pažnje ne samo u Španiji, nego širom sveta, potpisali su Mikel Ojarsabal i Unai Marero. Prvog znamo svi, drugog su mogli da upoznaju samo strastveni poklonici fudbala u zemlji evropskog šampiona i zaslužuje poseban osvrt posle noći u kojoj je Pelegrino Mataraco postao prvi Amerikanac osvajač Kupa kralja, naplativši uspon ekipe vođene njegovom trenerskom rukom posle neuspelog eksperimenta sa izdankom akademije, Serhijom Fransiskom.

Ojarsabal je doslovce čovek za finala. Nije dobio svako u kome se pojavio, međutim, u apsolutno svakom je bio strelac i to pokazuje zbog čega je ne samo kapiten kluba iz San Sebastijana, nego i napadač reprezentacije koja će ovog leta na teritoriji Severne Amerike napasti svetsku krunu. Ako Španija dogura do finala, a mnogi je tamo već vide, gotovo smo sigurni da će Ojarsabal biti strelac. Ne zato što nam je nešto simpatičan, nego što je dokazao da je igrač za velike utakmice.

Kad je preko puta bio pokrajinski rival, Atletik Bilbao, aprila 2021, upravo je Mikel Ojarsabal iznikao iz trave stadiona u Sevilji samo da bi u dosadnoj utakmici realizovao penal i omogućio ekipi trenera Imanola Agvasila da se raduje i nagovesti uspon na lokalnoj i međunarodnoj mapi. Nekoliko meseci kasnije bio je učesnik Olimpijskih igara u Tokiju i sa selekcijom Španije se u borbi za zlatnu medalju namerio na Brazil, a Mikel je izjednačio rezultat i poslao meč u produžetke u kojima su slavili Južnoamerikanci. Leta 2024. je na Olimpijskom stadionu u Berlinu četiri minuta pre kraja vešto ugurao loptu iza leđa Džordana Pikforda i Crvenu furiju lansirao na vrh Evrope. Pre i posle toga je bio akter dva finala Lige nacija, iako je oktobra 2021. doneo Špancima prednost protiv Francuza, ali su se Karim Benzema i Kilijan Embape postarali za preokret, da bi 2025. u Minhenu zatresao i mrežu Portugalaca u borbi za najboljeg u najmlađem UEFA reprezentativnom takmičenju, međutim, Kristijano Ronaldo i njegovi saigrači su se radovali penalima.

I onda u subotu veče. Kako zbog pogotka sa bele tačke u nadoknadi prvog poluvremena, tako i zbog ponašanja. Mikel Ojarsabal je veliki kapiten. Zato što razume šta Sosijedad predstavlja za ljude iz San Sebastijana i okoline, odakle je i sam, jer je rođen u Eibaru, udaljenom tek 55 kilometara od stare Donostije. Kad se finale završilo, konfete poletele u vazduh, publika i dalje pevala u transu, 28-godišnji „lažni napadač“, kako su pokušali da ga omalovaže u retkim trenucima karijere kad mu nije išlo, pokazao je da je pravi vođa. I emotivac. Preko pehara je navukao dres na čijoj poleđini je bilo ispisano ime i prezime – Aitor Sabaleta.

Ne, nije bivši igrač; nije ni trener ovog kluba; ma ni rukovodilac koga je želeo da se seti. Aitor Sabaleta je navijač Sosijedada nastradao 1998. tako što su ga baš pred meč sa Atletikom ubile pristalice madridskog kluba u žestokom obračunu u jednom restoranu. Navodno su napali njegovu devojku, Aitor je probao da je zaštiti, sukob je eskalirao i okončao se tragično. Od tada živi sećanje na Sabaletu, a Mikel Ojarsabal, zajedno sa saigračima, nije želeo da propusti priliku da ga osveži.

(Reuters)

Ojarsabal je u međuvremenu još jednim gestom pokazao koliko je veliki. Mogao je da se gura u prve redove, da prigrabi slavu za sebe, jer ju je sigurno zaslužio kao omiljeni sin u navijačkim očima, međutim, rešio je da na krkače popne – Unaija Marera. Nikad čuli? Ne krivimo vas. Momak je branio samo četiri puta u La Ligi u slučajnim trenucima kad Aleks Remiro nije mogao zbog kartona (retko) ili povreda (još ređe).

Njemu su treneri davali šansu u Kupu kralja. Pretprošle sezone tri, prošle isto toliko, a izrastao je u junaka ovog ciklusa. Apsolutnog junaka. U prva tri meča, kad su preko puta uglavnom timovi iz nižih rangova, a struka kombinuje, Unai Marero je dobio priliku. Čak mu je Mataraco dao šansu u susretu osmine finala sa Osasunom kad je Sosijedad koračao ivicom provalije sve dok ga Igor Subeldija nije izbavio pogotkom u nadoknadi i poslao meč u produžetke, da bi kasnije u penal seriji zablistao upravo rezervni čuvar mreže. Tad je odbranio udarac Đona Monkajole, usput hipnotisao Alehandra Katenu, a  „čuri-urdin“, kako tepaju klubu na osnovu starog naziva, prošao je u narednu fazu. Zbog povrede jagodične kosti Unai nije branio protiv Alavesa, ni prvi polufinalni duel sa Atletik Bilbaom, a u trenucima kad se oporavio do izražaja su došle trenerske, pa i ljudske veštine Pelegrina Mataraca. Mogao je nekadašnji bundesligaški trener mirne duše da u revanšu sa najvećim rivalom ostavi među stativama Aleksa Remira, koji je godinama neprikosnoven No1, član reprezentacije, ali je bio pošten i prema sebi i prema Mareru i vratio ga na crtu, jer je kup njegovo takmičenje.

Odužio mu se. U prvoj seriji ukrotio je udarac Aleksandra Serlota, u drugoj Hulijana Alvaresa i to je bilo dovoljno da usmeri Sosijedad ka veličanstvenom slavlju. Sam Marero je bio pomalo luckast, otkačen, simpatičan... Valjda su mnogi golmani takvi i zato se posebno svideo publici.

Sve to u replici dresa (u prvenstvu isti oblači Aleks Remiro) koji je nosio Luis Arkonada, čuveni golman i kapiten kluba iz San Sebastijana, između ostalog i u već pomenutom finalu protiv Atletika 1987.

Moralo je ovako da se završi. Kad je već kup pravljen iz romantičnih pobuda.