Veternički klan u Kataru: Srećna slava domaćine, svu rakiju čuvamo za petak

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Dohe)

Nema Srba mnogo na Svetskom prvenstvu u Kataru. Generalno, manje je Evropljana nego inače na Mundijalima. Iz raznih razloga. Nekima su bitna ljudska prava, nekima je skupo, nekima daleko, neki ne žele Mundijal bez piva... Za sada dominiraju navijači južnoameričkih i arapskih zemalja.

Ali ima Srbija nekih 2.000 do 3.000 navijača koji iskreno veruju u Orlove i danas pred Kamerun kao što su verovali i pre Brazila. Onih najodanijih i najiskrenijih. Jedna takva grupa je „veternički klan“ na koji smo naleteli u Dohi. Čine ga Jova, Vuk, Nikola, Zoki, Šilja, Mladen, Žeki i Marko. „Zatrovani fudbalom“, puni patriotizma. Sjajna osmorka.

Samo im nemojte reći da su Novosađani...

„Svi smo iz Veternika osim jednog Beočinca. Nama da kažeš da smo Novosađani, to ti je kao Zemuncu da kažeš da je iz Beograda. Mi smo „veternički fudbalski klan“, ha-ha-ha...“, počinje nam priču jedan od osmorice, a do kraja teskta nećemo navoditi imena jer nismo baš zapisivali kao na stenogramu šta je ko rekao. Ionako su kao jedno...

Otkud u Kataru, kada je pao dogovor?

„Neki od nas su bili i pre četiri godine u Rusiji. Kad se završilo Svetsko, napravili smo Viber grupu „Katar 2022“ i evo nas. Bičemo tu desetak dana“.

Obični, normalni ljudi, pa ih pitamo koliko prosečnog Srbina košta takva avantura?

„Joca je sve organizovao. Krenuli smo na vreme, u aprilu. Po glavi nas je izašlo 1.300 evra za prevoz do Sofije, smeštaj ovde i karte za utakmice protiv Kameruna i Švajcarske. Na Brazil nismo išli, a leteli smo iz Sofije jer je karta oko 70.000 dinara, dok je iz Beograda oko 120.000 dinara. Pa računaj, nas osmorica. To je 400 evra! Bolje da ih potrošimo ovde. Iznajmili smo kuću na tri sprata za 90 evra dnevno po čoveku. Kontamo da će nam ovde biti potrebno još oko 1.000 po čoveku. Ustvari, možda i neće“.

Potom nam otkrivaju tajnu svakog dobro organizovanog putovanja.

„Doručak. Da nismo poneli doručak, sigurno bi nam trebalo više para. Poneli smo sve. Kulen, kobasice, slanina, pečenica... Mnogo znači kad znaš da imaš šta ujutru da jedeš, nabacaš se i onda te drži dobar deo dana. Ne gubiš vreme i ne lutaš u potrazi za hranom. Kreneš sit iz kuće ujutru“.

Ali nisu samo mesne đakonije stigle uz veterničku osmorku iz Srbije u Katar...

„Doneli smo i 10 litara rakije. Plus dve flaše Džeka. Presuli smo u plastične flaše i preneli. Plus smo našli dečka koji živi ovde i koji nam je našao pet kartona piva, džin... Pet kartona piva i džin smo mu platili oko 300 evra. Da pojasnimo, Hajneken 0,33 puta 24 komada u kartonu. To za Dohu nije strašno. To nam je prodao neki naš dečko što živi tu. On ne pije mnogo pa je skupljao zalihe i sada može da proda. U gradu ima samo jedna prodvanica u kojoj rezidenti mogu da kupe alkohol i imaju određeni limit. On je to akumulirao“.

Nedostaje li vam pivo u gradu?

„Da, kako da ne. Baš je čudno. Negde nemaš ni vodu da uzmeš. Sediš na plaži i gledaš u nebo. Fali ti da popiješ pivo. Srećom, pa nam rakija ne nedostaje...“.

Iz ranca se usred kafića vadi flaša od „Rose“, a iz nje zamirisa kajsija... Red je da se nategne. Što bi Mikula u Otpisanima rekao „Ma radi žgaravice, doktor mi prepisao“...

„Ajde da nazdravimo. Bolje i topla nego nikakva. Naišli smo i na neke naše na plaži i častili ih „vodom od kajsije“. Obradovali su se. Imali smo sreće, niko nas nije pogledao. Ko reskira, profitira“.

Stiže konobar bira se hrana, traži se neko meso...

„Ajde naručujte hranu, ja častim! Danas mi je slava“, kaže raspoloženi Zoki.

Ooo, pa srećna slava domaćine! Kako su se te pustili od kuće?

„Žena je dočekala goste, organizovala je sve, a ja sam se uredno javio sa plaže“.

Nije pravila problem?

„Ma kakav problem, ja sam Balkanac. Ženi je lako objasniti. Inače, kada sam hteo da se venčam, želeo sam da to uradim kod mene na stadionu FK Veternika. Bio sam kapiten, kasnije i direktor, tu sam od osnivanja kluba. Kaže ona ’nećeš valjda?’ Nego šta ću... Bilo bi lepo, imao sam 400-500 gostiju, ali tada matičari nisu radili venčanja na otvorenom“.

Nije samo Zoran vezan za FK Veternik.

„Svi smo registrovani za FK Veternik osim Beočinca. Neki su igrali, neki još igraju. Ovde su štoper, bek i zadnji vezni“, objašnjava Vuk.

Ček brate, ti stvarno igraš fudbal?! Ja sam mislio da oni tebe tovare. Izvini brate majke mi...

„Vuk je napadač i odbrambeni. Sve igra“, dodaje Zoki.

„Nisam igrao u Beočinu nedavno jer sam imao kartone. Dobijam kartone jer nam zbog ovih napred puca kontra pa moram da sečem“.

Dobro momci, kako vam je ovde kada uporedite sa Rusijom pre četiri godine?

„Bilo je bolje tamo. Ne znam zašto, ali bolja atmosfera. Sve se dešavalo u jednoj ulici, ovde je razbacano. U Moskvi kad te ljudi vide u majici Srbije, grle te, ljube i možda nam je zato lepši utisak bio. Bili smo samo mi i Argentinci, Brazilci... Nije kao ovde gde su svi. Ovde smo svi raštrkani. Neki na plaži, neki u gradu... Moskva ima centar i svi su tu. Ovo ovde nema centar, ne znaš gde je šta“.

Tako je to kada se Mundijal igra u jednom gradu.

„Nedostatak veliki. Četiri miliona ljudi u 60 kilometara kvadratnih. Velika je to gužva. Argentinci su dva sata izlazili sa utakmice. Previše je ovo ljudi na jednom mestu. Sve se čeka. Evo i ovde u restoranu. Ko zna koliko čekamo konobara... Nisu navikli. Nije ovo realno i teško je organizovati toliki broj ljudi na ovolikom prostoru“.

Imaju karte za Kamerun i Švajcarce, ali bi hteli još neke...

„Kako možemo da kupimo još neke karte? Pogledali bismo još nešto kad smo već ovde. Šta god ima, ali da nije 500 evra. Danas su nam nudili Španija – Nemačka za 800 evra. Neka hvala. Ali da smo još malo čekali za Japan – Kostarika mogli smo da prođemo za 150. Nudili su nam ih za 300, ali padala je cena. Krenulo je da šuri sunce i morali smo da bežimo“.

A šta ako prođemo grupu?

„Ne znam.. Možda i ima šanse da se nešto iskombinujemo. Ali žena će me ostaviti. Ne znamo šta da radimo. Daj Bože da mi prođemo pa ćemo videti. Problem je što ne možemo let da pomerimo. Skupo je. Ali otom potom“.

Jeste spremili kakve posebne koreografije, pesme?

„Ništa nismo planirali. Majice smo napravili i poneli zastavu koju smo nosili u Rusiju. Da li znaš gde ima neko okupljanje naših? Znam ljude koji su ovde ali ne znam da li su se organizovali. Sigurno ćemo pevati. Pa ima nas ovde sa sezonskim kartama za Zvezdu i Partizan. Pardon Partizan Mozzart Bet, ha-ha-ha.. Znamo šta je navijanje. Bili smo na dosta Zvezdinih i Partizanovih utakmica“.

Ali otkrivaju onda golu istinu koja peče svakog Srbina, ali ne želi a je prizna...

„Pa realno, mi nemamo neke pesme za reprezentaciju. Marš na Drinu i to je to. Šta da pevam Kosovo, tra-la-la... Nije to fudbalsko navijanje. Čuli smo da će neko doneti bubanj na utakmicu protiv Kameruna pa valjda bude bolje...“.

Ima tu još nekih pesama i pesmica...

„A glupi mi da pevamo samo „Mitro’s on fire“. Ne možemo samo njemu da pevamo“.

„Što brate? Pa kako Argentinci pevaju Mesiju. Mitar je naš najbolji strelac u istoriji“.

Tek ste stigli. Brazil ste gledali u Srbiji. Je li vas pokolebao onaj poraz?

„Iskreno, razbili su nas. Nije mi krivo što smo izgubili. Ali možda će sada da se trgnu da se više trude. Makar ja tako razmišljam.“

U koga se uzdate?

„U Grobare, ahahaha... Vlahović, Milenković, Lukić, Pavlović...“.

„Ma ako Tadić i Sergej budu na svom nivou, onda će to biti to. Ako njih dvojica odigraju kako znaju, pobedićemo. I da Vanja bude onako dobar“.

„Ja imam osećaj da će onaj ludi Radonjić uraditi nešto. On kad god uđe, nešto se dešava“.

A šta protiv Švajcarske?

„Svu rakiju čuvamo za njih. U 90. utrčavam klizeći na teren ako ne bude valjalo. Čekamo ih da im vratimo za Rusiju“, ne napušta optimizam veterničku osmorku.

Rastajemo se uz obostranu želju da se visimo opet u još boljem raspoloženju. I dobijamo opet napomenu.

„Nemoj tamo da pišeš da smo iz Novog Sada. Vrlo bitna stvar“.