Vojvodina i (ne)realne šampionske ambicije: Prvo da ubedi sebe, pa javnost

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Dve trećine aktuelne sezone Mozzart Bet Superlige je iza nas, a trka za titulu dugo nije bila neizvesnija. Umeo je Partizan i u skorijoj prošlosti da pomrsi račune Crvenoj zvezdi i ostavi je bez jesenje titule, ali bi klub iz Ljutice Bogdana po pravilu, posle zimske pauze, rutinski rešavao borbu u svoju korist. O tome svedoči i osam uzastopnih superligaških titula crveno-belih.

Narativ je, barem na prvi pogled, isti i pred odlazak na zimsku pauzu ove sezone. Zvezda ima daleko kvalitetniji tim od konkurencije i, uprkos turbulencijama u ekipi, kao i činjenici da će po svemu sudeći i na proleće voditi bitke na dva fronta, sve prognoze idu u prilog tome da će tim sa Marakane nastaviti dominaciju u srpskom fudbalu.

Jedina razlika u odnosu na prethodne sezone, u kojima je Partizan makar tokom jesenjeg dela uspevao da bude konkurentan, jeste – Vojvodina. Ekipa Miroslava Tanjge je preokretom protiv Javora u Ivanjici (2:1) kompletirala izuzetno uspešan jesenji deo sezone i, na iznenađenje kompletne javnosti, uspela ne samo da obezbedi odličnu poziciju u borbi za Evropu, već i da se, barem bodovno, profiliše kao potencijalni konkurent za titulu.

Posle 20 kola, Stara dama zaostaje samo šest bodova za vodećim Partizanom i pet u odnosu na Crvenu zvezdu. Primera radi, poslednji put kada su Lale imale jednocifren zaostatak za prvoplasiranom ekipom posle jesenjeg dela prvenstva igrala se sezona 2016/2017. Tada je Voša, predvođena Nenadom Lalatovićem, posle 20 mečeva osvojila 42 boda – devet manje od prvoplasirane Zvezde i tri manje od tima iz Humske. Zanimljivo, upravo te sezone Partizan je poslednji put podigao šampionski pehar, odnosno Crvena zvezda je poslednji put ostala bez titule.

(Star sport)

Ekipa u kojoj su tada igrali Filip Malbašić, Dejan Meleg, Aleksandar Paločević i Emil Rockov nije uspela da održi priključak sa večitim rivalima i u finišu je posustala. Na takav epilog svakako je uticala i činjenica da je Lalatović napustio klub pred odlazak na zimske pripreme, posle čega je Vojvodina do kraja takmičarske godine promenila čak tri trenera.

Danas je situacija u klubu znatno stabilnija,  kako na finansijskom, tako i na organizacionom, timskom i strateškom planu. Dve pobede protiv Crvene zvezde u prvom delu sezone dale su snažan elan Novosađanima da naprave iskorak ka onim, dosad neprozirnim, granicama koje omeđuju njihov potencijal, da makar na trenutak poveruju da su upravo oni generacija predodređena za velika dela.

Utisak je da je kolektiv u i oko novosadskog superligaša često najveći neprijatelj samom sebi. Harmonija i poverenje među strukturama kluba godinama unazad nije bila na nivou, zbog čega svaka vera u mogućnosti i svaka ambicija brzo isčeznu, što se neminovno reflektuje i na teren. Zbog čega sumnja toliko često nadvladava poverenje u novosadskom superligašu, ostaje nedokučivo.

Vojvodina je pobedama nad Crvenom zvezdom započela rušenje negativnih tradicija i uhvatila se u koštac sa duhovima prošlosti. Upravo zato, nema razloga da ne iskoristi ovu, praktično decenijsku šansu i sve karte baci na borbu za titulu. Prvi korak mora da se napravi unutar kluba – da ljudi u njemu sami poveruju, a tek potom da ubede ostatak javnosti.

Od ovog trenutka, kroz organizaciju priprema, pristup radu i konkretne poteze na zimskoj pijaci, Vojvodina će iz nedelje u nedelju davati odgovor na pitanje: može li trku za superligaški tron zaista da učini trkom u troje?