Za “verujte u proces“ potrebno je malo više od 20-81

(Od izveštača Mozzart Sporta)

Nekada davno tv serija „Sledž Hamer“ počinjala je citatom glavnog junaka na kraju špice: „Verujte mi, znam šta radim“. To je, u neku ruku, poruka koju selektor reprezentacije Srbije Veljko Paunović šalje fudbalskoj javnosti posle svake utakmice, samo sada već sa upadljivom nervozom, dok se na listi odigranih utakmica niže poraz za porazom, sve teži od težeg.

Posle tri kola Lige nacija Srbija ima sva tri poraza. I to čak i nije najgore. Mnogo veći problem od nule u koloni bodova je odnos brojki 20:81. Broj šuteva na gol protivnika, prema zvaničnoj statistici UEFA. Grčka, Holandija i najviše sinoć Nemačka uputile su, prosečno gledano, po 27 udaraca ka mreži Vanje Milinkovića Savića i Đorđa Petrovića. I opet su golmani u sve tri utakmice bili najbolji pojedinci među Orlovima.

Dok je protiv Grčke Srbija probala da igra, ali je mnogo bolji rival sabio na polovinu i ređao udarac za udarcem, u naredne dve utakmice, protiv objektivno dosta jačih protivnika, Paunović je postavio tim da igra u niskoj zoni, sa devetoricom iza lopte i opet su golmani bili kao na strelištu. Nemačka je sinoć, u proseku, šutnula na gol Orlova na svaka tri minuta. Dok je naša ekipa imala tek jedan pokušaj i to sa distance.

Jednostavno rečeno, Srbija je na Alijanc areni izgledala kao Malta ili Moldavija, recimo. I kada je gubila sa 1:0, pa i sa 2:0, nije ni pokušavala da nešto odigra. Kada je dolazila do lopte, nije imala kome da je gurne ka napred. Samo rikverc. Kada je sveži i fudbala gladni Lazar Samardžić izašao na teren i napravio jedan lep prodor na polovini Nemačke, došao nadomak 16 metara, digao je glavu i video da nema kome ni da centrira. Na kraju su ga okružila trojica i odnela mu loptu. To je, možda, najporazniji detalj cele agonije na stadionu Bajerna. Apsolutna nemoć. Niko nema primedbu na zalaganje, želju, volju, ali ovaj tim ne može na terenu ništa u ovim utakmicama protiv boljeg od sebe. Ni da se „pobije“ kako treba.

Veljko Paunović je ponovo posle poraza pričao o procesu, o putu koji mora da se pređe, da će biti teških i bolnih poraza, kao što je ovaj sinoć. Ili kao što su sva ova tri. Ali, da je za sve potrebno vreme i strpljenje. Nije prvi put, međutim, sada je bila najočiglednija nervoza selektora kada se suočio sa pitanjem koje nije prijalo njegovim ušima.

Tačno je da Srbi nisu najstrpljiviji narod na svetu. Da su već posle prve utakmice koju Paunović nije dobio, protiv Engleske na Vembliju, počela prva gunđanja. Ali, sada je već dovoljno veliki uzorak da se mora konstatovati kako nekog napretka u igri Orlova – nema. Možda ga selektor i igrači vide, međutim, široka fudbalska javnost ne. Promenio je Paunović formaciju, igrače dosta rotira, što je i najavio prvog dana, a i sinoć u neku ruku objasnio rečenicom da su četiri vezana meča za ovaj igrački kadar koji imamo, preterani napor.

Ipak, posle 20:81 u Ligi nacija i potpune nemoći na Alijanc areni, gde je Srbija bila puki statista za razigravanje Klopovog tima, kojeg je neki dan ranije pobedila Grčka, normalno je da fudbalska javnost traži malo više. I malo više fudbala na terenu, da makar kome, ponekad, uputi neki aplauz, kao i malo više preciznih odgovora od selektora šta je tačno ideja, šta je tačno cilj, a ne samo opšte mesto „verujte u proces“. Ili nemojte, ako nemate strpljenja.