Žota je bio dobroćudan kao Škot ili Irac, sad se negde smeje što idem na Mundijal

Na Hempden Parku u utorak uveče igrala se utakmica koja je imala sve elemente drame i bila jedna od najinteresantnijih u svetu reprezentativnog fudbala u 2025. godini. Golčinu nakon tri minuta, padove, povratke, ludačku završnicu i eksploziju radosti posle 28 godina čekanja, sve je to utakmica u Glazgovu imala. Ali utakmica je imala još nešto, jedan detalj koji brojke, statistika i nadoknade vremena ne mogu da uhvate, unutrašnju borbu kapitena Endija Robertsona koji je veliki trenutak svog naroda nosio zajedno sa tugom za prijateljem koga više nema.

Diogo Žota, portugalski reprezentativac i Robertsonov saigrač iz Liverpula, poginuo je u julu ove godine u teškoj saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradao i njegov brat Andre Silva. Šok koji je pogodio svet fudbala ostavio je posebno dubok ožiljak u svlačionici Redsa. Robertson je posle pobede nad Danskom 4:2 (1:0) stao pred kamere i u suzama poslao u etar najintimniju poruku.
„Za mene, to je bio moj najbolji drug u životu. Moj čovek. Lik koga sam voleo i koji mi nedostaje u svakom trenutku života. Bio je tako normalan, tako realan, pun ljubavi i topline. Stalno smo se šalili da je dobroćudan kao Irac ili Škot, da mnogo više liči nego na Portugalca… Ja sam ga zvao Diogo MekŽota".

Njih dvojica su imali jednu opsesivnu zajedničku temu: Svetsko prvenstvo.
"Žota je propustio Katar zbog povrede, ja sam gledao turnir na televiziji jer Škotska nije uspela da se plasira. Pričali smo stalno o tome da moramo zajedno da odemo na sledeći Mundijal, jer ko zna u kakvoj ćemo formi biti 2030. godine kada budemo u dubokim tridesetim godinama. Nije bilo dana da tu temu ne dotaknemo, najveći san nam je obojici bio da igramo Svetsko prvenstvo", govorio je Robertson.

Posle istorijskih 4:2 nad Danskom, kapiten Škotske jedva je govorio. Glas mu je pucao, oči su bile pune suza.
"Mislim sam da sam to dobro sakrio, to koliko me Žotin odlazak pogađa poslednjih meseci, ali danas sam bio u komadima. Nisam mogao da izbacim Dioga iz glave. Cela utakmica, ceo dan… samo on. Stalno sam razmišljao o našim razgovorima o Svetskom prvenstvu. Ovo je možda bila moja poslednja šansa da idem na Mundijal. A znam da negde sada gleda i smeje mi se jer sam ostavario najveći dosad neostvareni životni san. Hteo sam da budem jak pred momcima, ali unutra… ma bio sam raspad. Samo mi je drago da se ovako završilo.“

Želi da uradi jedno.
"Jedva čekam da kad se vratim u Liverpul, da popijem čašu vina sa svojim ocem, mislim da će konačno biti zadovoljan zbog nečega što sam uradio u životu", nasmejao se Robertson.