Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Bio je grad koji nije njihov grad. Ili ako baš hoćeš - bila su dva grada. U jednom usvojenici, u drugom osvajači. Jedan carski, drugi...

Eh, taj drugi...

Šćućurio se u najslađem sećanju i pulsira. Damari strasti... Svaki čestiti Grobar onda ustane i krikne: Fuenlabrada, mi amor! I srce po navici štrucne. Pa ide otpozdrav iz srca Španije, nego šta: El gran Partizan! Partizan de Fuenlabrada!

(Staklast pogled u neku kasnu noć dok 'natapaš' sećanja? Ne stidiš se valjda?)

Bio je i Stambol. A Stambol ko Stambol - raskršće svetova, porodio tri carstva. Ko stvoren za bogovanje.

Prst sudbine...

Neka bude i Četvrto carstvo. I neka bude crno-belo.

Bili su Sale i Šiki, Ivo i Rebarac, Drakče i Stragi, Maki i Igor, Šara i Loki, Kopriva i Saša.

Partizanovi velikaši...

Bili su Žoc i Profa. Učenik i veliki učitelj.

(Saveti su dijamanti u rukama pametnog čoveka i običan pesak i rukama glupaka, kazao je veliki mislilac. Željko je to znao. Zato je temelj bio čvrst. Zato je Željko postao najveći)

I svi su bili protiv njih. I sve je bilo protiv njih.

Bio je požar emocija u onom pravom požaru, velikom i strašnom. Ratnom... 

A veče na Bosforu čarobno i divlje... Aprilsko. Ima tome... (Brojiš li i dalje proleća?) Ima, evo, ravno 30 beharenja...

Sećaš se?

Bilo je 68:70...

Bilo je ostalo još osam sekundi...                                                                                          

Lucifer, taj nebeski otpadnik i njegov brat rođeni, anđeo čuvar, u zajedničkoj misiji. To je taj trk, taj naskok, taj luk...

Kuda? U ambis tišine ili u čitanke, pesme i priče? 

I bila je trojka...

I bilo je to nešto najbliže što se sreći moglo prići...

Pamtiš li se gde si bio? Da, baš tad, taj čas kad Sale pazari slavu epskih junaka? Nije ni važno.

Partizan je bio na svom mestu.

Partizan, šampion Evrope!

A znaš li kako je počelo? Ne znaš...

-------------------------------------------------------------

Bila je kafana. Taj najstariji univerzitet u Srba, duhovno ograšje. Godina '91. Još jedno veče što se ne zaboravlja...

“Ne, ne, tražili su oni mene u Klubu književnika, ali me nisu našli. Nego je pre toga bio jedan ručak. Kića, Sava i ja. Sedimo, objašnjavaju oni meni, iznose planove... Hoće da dovedu novog trenera. I ja im kažem: Imam trenera za Partizan! Ko? Pa ja! Eto tako je sve počelo”, objašnjava glavnokomandujući 30 godina kasnije.

Opet proleće. Opet kafana, dabome. A gde bismo? Žoc vodi glavnu reč. I on je opet crno-beli.

Samo, sad je društvo veće. Njegovi su dečaci postali odlikaši. Mogu i oni za isti kanafas...

Trebalo je da budeš tu. Kakva noć...

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Ali vrpolje se na početku. Oprezni i nesigurni. Sve što nisu bili na terenu...

“Alo, momci, u čemu je problem?! Uzmite piće slobodno, pa nije '91”, opušta atmosferu Obradović, s autoritetom jednakim onom koji je imao i pre tri decenije.

I tako krene ta duga plovidba.

Savršeno svedeni miks najrazličitijih anegdota i ozbiljne košarkaške priče. Od “palamarenja” na kopaoničkim brežuljcima i proplancima, preko emotvnih memoralija iz Fuenlabrade, do Stragijevog kršenja table u Bolonji – poteza najvažnijeg do Saletove trice - i zarade na tomboli u visini godišnje plate. 

Aleksandar Nikolić – Profesor

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Dođe vreme i za svirače... Momci, spremni?

“Ajmo za Stragarca nešto od Džeja, za početak”...

Lako čovek padne u sevdah, zaboravi se. Jedna za drugom, želja za željom. Zaliči na muzički monopol. Opasna je to kafanska rabota čak i kad je iz nehata.

“Izvini, dečko, mogu ja jednu?”  

Oštro, ali odmereno. Šefovski. Taman tol'ko da ćutke prepustiš i violinistu i onu njegovu “palicu”.

Žoc menja igru i u kafani...

“Svilen konac!”.  

Noć odmiče, anegdote sve lakše klize s usana. Saznajemo za Rebarcetova prva vozačka iskustva – bliski susret s kamionom. Pa za lumperajku na čuvenom splavu Hua Hua.    

“Je l' to ono kad sam se slučajno pojavio pa ste malo plivali? Da, da, bilo je skakanja u vodu. Ko? Nije bitno. Spasili ih veliki nosevi. I sad ih imaju. A sa razglasa grmi ‘dok Partizan bitke bije‘. Mislio sam da će splav da potone”.   

Tu su i prvi blago cvrcnuti taktovi. Znaš ono - jedna ruka lupka o sto, druga leluja iznad glave. Zagrljaji, osmesi.

Priznaj, ljubomoran si! Žao ti je što nisi bio za tim stolom.

Poslednja tura ozbiljnih tema: o Čačku, izvorištu srpske moderne košarke. Pesma se prirodno nadovezuje...

“Željko, vi ste na redu”...

"Ja? Može 'S one strane Morave'?”.  

Ide pesma...

“Znaš kako Cune peva ovaj deo, evo ovo sad što ide... Pa to traje 18 sekundi! Ali nije ni ovaj momak loš”. 

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Eto ga i novi dan. Negde u smiraj, Tozovac – 'Noć je tiha'.

“Ovi dragani nisu svesni koliko su srećni. U svakoj ih pesmi ima. A Željka nigde”.

I kako svaka noć za najbližeg druga ima zoru, Kapetan duge plovidbe poslednji put diže čašu...

“Ljudi, hvala vam što ste nas okupili. Najlepše hvala. Bilo je uživanje”.

(P.S. Velika zahvalnost redakcija Mozzart Sporta duguje svim članovima ekipe koji su bili deo tog kultnog Fajnal fora i odazvali se našem pozivu za druženje, a posebno večito nasmejanom Vladimiru Dragutinoviću, koji je najviše povukao kad je trebalo okupiti šampione za istim stolom. Ostaje žal što samo Nikola Lončar nije mogao da bude prisutan. Naravno i Aleksandar Đorđević, njega smo zbog obaveza u Fenerbahčeu morali da posetimo u Istanbulu, ali je i on sa osmehom preslušavao zbivanja sa te večeri u Skadarskoj. Jer uvek je uživanje slušati sve te istanbulske priče.)

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…