Dve i po decenije od Istanbula: Poslednje evropsko zlato jugoslovenske košarke

Tačno 25 godina prošlo je od večeri u Istanbulu kada je Dejan Bodiroga podigao pehar namenjen prvaku Evrope. Jugoslavija je 9. septembra 2001. savladala domaću Tursku 78:69 i završila prvenstvo bez poraza. Niko tada nije mogao da zna, ni zamisli da će to ostati poslednje evropsko zlato reprezentativne linije koju danas nastavlja Srbija. Pogotovo jer su svi čekali Švedsku 2003, a naročito Evrobasket u našoj zemlji... No, kao što već znamo, nije nam se dalo i kao kruna dominacije jugoslovenske košarke ostaju Istanbul 2001. i Indijanapolis godinu dana kasnije.

Generacije koje su dolazile osvajale su svetske, olimpijske i evropske medalje, Srbija je 2009. i 2017. ponovo stigla do finala Evrobasketa, ali se na najviši stepenik kontinentalnog postolja više nije popela. Zato se Istanbul danas najčešće pamti kroz ono što je usledilo posle njega... Jugoslavija je dobila svih šest utakmica i rivale u proseku pobeđivala sa 23,3 poena razlike. Hrvatska je pala sa 14 razlike, Estonija sa 55, Nemačka sa 13, Letonija sa 36, Španija sa 13. Tek je Turska uspela da ostane na jednocifrenom zaostatku.

18.15: (1,55) Dubai (14,5) Bahčešehir (2,70)

Takva dominacija imala je dodatnu težinu zbog onoga što joj je prethodilo. Samo godinu ranije Jugoslavija je na Olimpijskim igrama u Sidneju završila kao šesta, posle poraza od Litvanije (63:76) u četvrtfinalu i Italije u utakmici za peto mesto. Posle ciklusa u kojem su evropska zlata, svetska titula i olimpijsko srebro drastično podigli očekivanja, šesto mesto doživljeno je kao ozbiljan udarac. Košarkaši su nas tih godina razmazili i niko nije mogao da se pomiri sa tim da moćna Jugoslavija ne igra ni za jednu medalju.

Željka Obradovića je posle kraha u Sidneju nasledio Svetislav Pešić i tada je započela tranzicija sa generacije Vlada Divca, Saše Đorđevića, Predraga Danilovića i ostalih velikih imena devedesetih na tim u kojem su mnogo veću odgovornost dobijali Predrag Stojaković, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Milan Gurović i Vlado Šćepanović. Dejan Bodiroga, Saša Obradović i Dejan Tomašević ostali su veza između dva perioda.

Košarkaši Jugoslavije u Istanbulu (©MN Press)

Stojaković je gotovo dve decenije kasnije taj motiv opisao vrlo jednostavno. Reprezentacija je, prema njegovim rečima, u Tursku stigla “gladna“ posle debakla u Sidneju. Igru Jugoslavije u Istanbulu opisivao je kao “dominantnom“ i ”superiornom“, ali je još važnije bilo njegovo objašnjenje unutrašnje strukture tima. Nije bio siguran da li je igrače sa klupe uopšte ispravno nazvati rezervama, jer su mnogi od njih u klubovima bili nosioci igre na najvišem evropskom nivou. No, Kari Pešić je znao kako da upravlja tolikom količinom kvaliteta, ega i različitih uloga koja bi u manje uređenom timu lako postala problem.

Najbolji primer koliko je taj sastav bio moćan predstavljao je Stojaković. Sa 24 godine već je bio jedan od najboljih šutera NBA lige i na Evrobasketu 2001. je odigrao turnir koji mu je doneo MVP priznanje. Završio ga je sa 23 poena u proseku, uz 60,5 odsto šuta iz igre i neverovatnih 51,4 odsto za tri. U četvrtfinalu protiv Letonije postigao je 29 poena, od toga 27 u prvom poluvremenu, pogodivši svih sedam pokušaja za tri, dok je Španiji u polufinalu ubacio čak 30 poena!

Letonija je u četvrtfinalu ispraćena sa 114:78. Jugoslavija je prvu četvrtinu dobila 37:13, na poluvremenu vodila 66:40, a uz Stojakovićevih 29 poena Gurović je dodao 20, Jarić 13 uz šest asistencija i sedam ukradenih lopti, a Drobnjak 11 uz šest asistencija. Ekipa je pogodila 17 trojki iz 29 pokušaja. Bila je to utakmica koja je napumpala mišiće i samopouzdanje svim igračima pred najvažnije utakmice na turniru.

Španija je u polufinalu pružila ozbiljniji otpor. Tada mladi Pau Gasol je postigao 22 poena uz 11 skokova, Španci su na poluvremenu vodili rezultatom 39:36, ali su u nastavku ostali na samo 26 poena. Jugoslavija je dobila meč sa 78:65, a Stojaković je predvodio ekipu sa 30 poena! Drobnjak je imao 13, Bodiroga 15, a odbrana je naterala Španiju na 20 izgubljenih lopti. Posle pet utakmica bilans je bio 5-0, a nijedan protivnik nije prišao bliže od 13 poena.

Finale je zato bilo drugačije od svega što je Jugoslavija prethodno doživela na turniru. Turska nije imala samo kvalitet Hidajeta Turkoglua, Ibrahima Kutlaja, Mehmeta Okura i Mirsada Turkdžana, već i 12.000 ljudi u dvorani Abdi Ipekči. Domaćin je do utakmice za zlato stigao kroz dve dramatične eliminacione utakmice, prvo protiv Hrvatske posle produžetka, a zatim protiv Nemačke (79:78), takođe posle dodatnih pet minuta. Čitava zemlja živela je sa reprezentacijom koja nikada ranije nije stigla tako daleko na velikom takmičenju.

Kutlaj je odmah pokazao koliko će utakmica biti drugačija. Turska je dobila prvu četvrtinu 22:15 i na poluvremenu vodila sa 40:38. Jugoslavija se prvi put na prvenstvu našla u situaciji da ne kontroliše utakmicu, dok je čovek koji ju je do finala nosio kroz napad imao veče daleko od standarda koji je postavio prethodnih dana.

Stojaković je završio sa 15 poena i pogodio samo jednu od sedam trojki. Jarić nije postigao nijedan poen, a Jugoslavija je kao tim šutirala 4/21 iza linije za tri, svega 19 odsto. Zbog toga je finale morala da dobije na drugi način. Pešić je posle utakmice upravo odbranu označio kao razlog zbog kojeg je ekipa ostala u meču kada napad nije funkcionisao... Turska je posle 40 poena u prvom poluvremenu u nastavku postigla samo 29, od toga 12 u poslednjoj četvrtini i upravo tu je Jugoslavija napravila ključnu razliku, kako bi slavila titulu.

Naši su, uprkos lošem šutu spolja (4/21), izgubili samo šest lopti, a zvezda večeri bio je Vlado Šćepanović. Na prvih pet utakmica turnira zajedno je postigao 21 poen. U finalu je za 21 minut ubacio 19, uz 8/10 iz igre. Trinaest je dao u drugom poluvremenu, a početkom poslednje četvrtine vezao je devet poena kojima je Jugoslavija napravila prednost koju Turska više nije uspela da istopi. Čovek koji je do tada prosečno postizao nešto više od četiri poena postao je najbolji strelac prvaka Evrope u utakmici za zlato.

Šćepanović je neposredno posle finala objašnjavao da je njegov prvi posao bio da zaustavi Kutlaja. Turski bek je meč završio sa 16 poena, nakon što je 13 postigao već u prvoj četvrtini. Kada je na drugoj strani trebalo pogoditi najvažnije šuteve, Šćepanović je kasnije rekao: “Ruka mi nije zadrhtala”.

Stojaković je kasnije upravo Šćepanovića koristio kao primer koliko je teško bilo odvojiti nosioce od igrača uloge. U istom osvrtu podsetio je da je Bodiroga prihvatio ulogu šestog igrača, dok je Saša Obradović kao najiskusniji bek donosio mir. Sve to je možda najbolje opisivalo ekipu u kojoj individualni status nije određivao koliko neko može da bude važan, već da je svaka utakmica nosila svoje zvezde.

Bodiroga je finale završio sa 18 poena i sedam skokova. Tomašević je imao 10 poena, sedam skokova i tri asistencije, Gurović 11, Stojaković 15, Šćepanović 19. Petorica dvocifrenih u utakmici u kojoj je najbolji strelac prvenstva šutirao znatno ispod svog nivoa bili su potvrda Pešićeve ideje. Bodiroga je posle finala podsetio da je Stojaković tokom prvenstva pokazao kakav je igrač, ali dodao ono važnije, da je Jugoslavija igrala kao tim.

Saša Obradović je u kasnijim sećanjima otišao još dalje. Šest utakmica u Turskoj podsetilo ga je na Evrobasketu iz Zagreba 1989, kada je Jugoslavija takođe dominirala konkurencijom. Finale u Istanbulu smatrao je težim upravo zbog tenzije sa tribina, a za njega je to ujedno bio i oproštaj od reprezentacije u kojoj je prvi veliki seniorski uspeh ostvario evropskim zlatom u Atini 1995. godine.

Istanbul nije bio završni trzaj generacije na odlasku. Pokazalo se da je Pešićev tim tek postavio osnovu za ono što će uslediti godinu kasnije u Indijanapolisu. Vlade Divac se vratio u reprezentaciju, Stojaković i Bodiroga ostali među nosiocima, a Jugoslavija je postala svetski prvak, spojivši evropsko i svetsko zlato u dve uzastopne godine.

Ono što tada nije moglo da se zna jeste koliko će dugo Istanbul ostati poslednji zlatni podvig na kontinentalnim takmičenjima. Srbija je kasnije ponovo imala velike igrače i jake generacije, stizala je do finala, ali ne i do novog zlata. Zbog toga su i dalje toliko nostalgična sećanja na Istanbul i tu 2001. godinu...

------------------------------

TURSKA – JUGOSLAVIJA 69:78
/22:15, 18:23, 17:20, 12:20/

Dvorana Abdi Ipekči, Istanbul.
Gledalaca: 12.000;
Sudije: Eduardo Sanča (Španija), Karl Jungebrand (Finska).

TURSKA: Tunčeri -, Turkoglu 13 (5sk, 3as), Turkdžan 8 (8sk), Pars 3, Erdenaj 13, Kutlaj 16, Besok 10, Okur 6, Jildirim -.

JUGOSLAVIJA: Bodiroga 18 (7sk), Obradović 3, Stojaković 15 (5sk, 2as), Šćepanović 19, Jarić -, Drobnjak - (6sk, 2as), Tarlać 2, Tomašević 10 (7sk, 3as), Gurović 11.

------------------------------