I kad je najteže – nek boje se

"I kad je najteže – nek boje se“.

Krilatica navijača Partizana u sedam reči savršeno opisuje ono što se dogodilo u četvrtak uveče u Beogradskoj areni. Zaboravljeni, poraženi i otpisani Partizan ne samo da je pobedio moćni Panatinaikos, već je potpuno deklasirao ekipu koja ne pretenduje samo na Fajnal for, već i na titulu šampiona Evrope. Takav protivnik je razbio tim koji je ove sezone prošao pravi pakao.

Možda je ovo i najteži period u skorijoj evroligaškoj istoriji Partizana. Već smo pisali o bolnim porazima koji su se nizali tokom godina kao da je stigla naplata nekog starog duga, ali nikada se nije desilo da jedna ekipa bude ovako otpisana, da joj okrene leđa i da je napusti gotovo cela javnost. Mnogi će reći – opravdano, imajući u vidu sve što se dogodilo sa Željkom Obradovićem, koji je napustio klub posle učinka 4-9, i to baš nakon poraza od Panatinaikosa u Atini. Tada su Zeleni protiv istog ovog Partizana napravili seriju 25:0, naneli još jedan težak udarac i direktno kumovali kraju jedne bajke koja nije imala srećan kraj.

Od tog Panatinaikosa do ovog četvrtka, Partizan je prošao istinsku golgotu. Usledila je serija od čak sedam uzastopnih poraza, većinom ubedljivih, često sa razlikom od 20 ili 30 poena. Ko god je dolazio, ispraćao je crno-bele sa stotkom u košu. U jednom trenutku Partizan je bio prikovan za dno tabele, označen kao ubedljivo najgori tim takmičenja. Nije pomogla ni promena trenera – sa Mirkom Ostojićem početak je nagovestio oporavak kroz dve pobede, ali su potom usledila dva teška poraza i brzo se pokazalo da je efekat kratkog daha.

© MN Press

Dolaskom Đoana Penjaroje, trenera koji je godinama bio na radaru Ostoje Mijailovića, krenulo se ispočetka. Španac je mandat otvorio katastrofalno, sa pet ubedljivih poraza, pre nego što je stigla pobeda u Minhenu protiv Bajerna. Tada je prvi put moglo da se nasluti nešto drugačije. Pojavio se prkos, energija, inat. Pre svih, izdigao se Arijan Lakić, danas apsolutni ljubimac navijača Partizana zbog karaktera koji se ne lomi.

Usledio je i Hapoel, istorijski preokret od minus 27, ali i teška povreda Vanje Marinkovića koja je bacila senku na slavlje. Posle toga novi porazi – Milano, Tel Aviv, još jedan uz zvuk sirene. Ipak, u tim utakmicama više niko nije mogao da kaže da se Partizan nije borio.

Zato se i dogodilo ono što se dogodilo protiv Panatinaikosa. Atmosfera za pamćenje. Utakmica za pamćenje. Potpuno je nebitno što je sezona rezultatski izgubljena i što je jasno da će u Humskoj morati mnogo toga da se menja. Ono što su crno-beli prikazali u četvrtak uveče deo je kulta i istorije Partizana.

© MN Press

U Arenu je stigao neuporedivo jači rival, apsolutni favorit. I niko, ali baš niko, nije mogao da pretpostavi ovakvu dominaciju. Ostaviti Panatinaikos na 62 poena ravno je senzaciji. Čak su i do 60 stigli tek u samom finišu, sa linije slobodnih bacanja, kada je pobednik odavno bio poznat.

I baš kao što kažu stihovi navijačke pesme – video se strah. U očima igrača Panatinaikosa, u nervozi, u nesportskim reakcijama iz nemoći. Partizan je u najtežem trenutku zablistao kao nijednom ove sezone. U naletu emocija, Arijan Lakić je dobio udarac od Nikosa Rogavopulosa, čime je slika nemoći gostiju postala potpuna.

Na kraju, Partizan je pokazao ono što navijači oduvek traže – borbu, inat, osećaj da predaje nema, bez obzira na tabelu. Kada je tako, dolazi i podrška, a sa njom i ovakve, gotovo neverovatne pobede. Da stvar bude još zanimljivija, Đoan Penjaroja je sada na samo jednu pobedu od Željka Obradovića u ovoj evroligaškoj sezoni. Španac ima tri iz deset mečeva, dok je Obradović imao četiri iz 13 pre odlaska.

© MN Press

Mnogi će reći, a verovatno su i u pravu, da sada već mora da se razmišlja o timu za narednu sezonu. Evidentno je da će biti drastičnih promena, ali to je tema za neki drugi tekst kada treba kritički sagledati sve šta je klub iz Humske uradio loše, ali ono što se desilo u četvrtak ne spada u domen racionalnog i analitičkog. Partizan je sinoć bio čista emocija i prkos...

Tu mesta analitici nema.