INTERVJU - Holivudska priča Bogdana Karaičića: Od smrzavanja u Danskoj do titule s Partizanom

Stvarno se čini da je titula prvaka Srbije stigla potpuno neočekivano. Kako si to doživeo?
"Pa jeste... Moram da kažem, da nikada nisam bio deo ekipe u kojoj su bili bolji momci. Stvarno je bila dobra hemija i atmosfera, naravno bilo je i nekih ne toliko dobrih stvari i incidenata, ali svi ti igrači su dobri ljudi i zaista smatram da ova ekipa zaslužuje da uradi nešto veliko. Ipak, posle osvojene ABA lige, momci koji su ostali su nekako umorno i iscrpljeno ušli u KLS, što je donekle i normalno posle izuzetno dugačke i naporne sezone. Onda smo na neku energiju i neki šaljiv način probali i njih da rasteretimo, da im skinemo pritisak, da probudimo neki entuzijazam kod igrača. Onda se to negde i prenelo možda i na publiku i na celu situaciju. Sada, nadam se da nismo nikog uvredili na taj način, ali stvarno morali smo kroz neku dozu humora i ponekad i neozbiljnosti i kroz neku energiju da ih malo probudimo i ponovo da im stavimo do znanja da imaju šansu da nešto dobro urade ili da barem sebe pokažu u boljem svetlu zato što tokom sezone nisu imali toliko prostora za dokazivanje".

Jedan od igrača koji se posebno izdvojio bio je Dvejn Vašington. Kako si ti video njegov doprinos?
"Nije mu bilo lako cele sezone – žena mu se porodila u Srbiji, ali je brzo morala da ode kući. Dobio je dete koje skoro celu sezonu nije ni video. I to stvarno nije lako – taj deo da nisi sa porodicom i suprugom odmah nakon porođaja. Bilo mu je teško da odigra, ali na kraju i on je pozitivna glava, našao je motiv da uživa u situaciji gde je dobio malo više slobode, ali i u nekim delovima sezone je imao dobrog perioda. Ipak, trebalo mu je vremena da se adaptira. I još uvek mu treba, da se adaptira, da preuzme odgovornost. Znaš kako, nije svaki šut dobar šut, iako ga on oseća da jeste. A čini se da za njega svaki šut jeste šut koji može da pogodi. Našao je balans u svemu tome, možda i video model - šta je potrebno da se pobedi i osvoji titula, da nauči kako se pobeđuje. Mi smo pokušavali sve da ih rasteretimo. I njega lično – nismo ni u jednom trenutku stavljali pritisak da nešto mora da se osvoji. Iako, naravno, tu si da bi pobedio. Ali stvarno, koliko god to zvučalo izlizano – svaki uspeh je posledica nekog procesa. Svaka pobeda je rezultat tvoje najbolje verzije. Ako imaš kvalitet i talenat, i daš sve od sebe – utakmice će te najverovatnije nagraditi. I život će te nagraditi ako daš sve od sebe. Ako ne, opet si dao sve – i ako to nije dovoljno za pobedu ili instant uspeh, to će biti lekcija. I unapredićeš se. Ako ne – možda ćeš i odustati, pa otići u neki drugi posao. A tamo ćeš možda baš ti biti najbolji. I to je okej".

NE MOGU DA VERUJEM DA SAM DOBIO ŠANSU

© Star sport

Stalno se u javnosti pričalo o tome ko će biti zamena za Željka u KLS i ko će voditi tim u Superligi? Kako je do te odluke došlo, kako je to izgledalo iznutra? Jesi li ti osetio neki poseban pritisak?
"Pa iskreno, do dana pre početka... Odmah posle finala ABA lige, seli smo sa Željkom. On se tada više posvetio KLS-u, a mi smo počeli konkretno da pričamo o tome ko će da vodi utakmice. Igrači su već bili registrovani, ali ni mi tada nismo znali kalendar, nismo znali ni ko će tačno igrati, ni kako će izgledati sve to. Prvobitno je bilo planirano da se Superliga igra paralelno sa ABA polufinalima, što bi za nas bilo jako teško, gotovo neizvodljivo, čak i Crvenoj zvezdi. Iskreno, činilo se potpuno besmisleno da se u tom trenutku tako odigra. Zvezda je, na primer, ranije ispala, i ni njima nije bilo lako. U tom delu je vladala velika neizvesnost. Niko nije znao zbog čitave te zbrke oko kalendara kako će sve izgledati. Na kraju je odlučeno – ako su već ovi igrači registrovani, ajde da, kada se završi ABA liga, sednemo i razgovaramo. Tako je i bilo".

I tada je 'pala' konačna odluka?
"Da. Unutar stručnog štaba smo se dogovorili da ja dobijem to iskustvo – da vodim Partizan tim u Superligi, i to bez velikog, početnog pritiska. Ne mogu da kažem da sam osećao neku negativnu tenziju i pritisak, ali jeste postojala ona pozitivna trema, neko uzbuđenje... I dan danas, iskreno, ne mogu da verujem da sam ja dobio tu šansu, da vodim utakmicu Partizana, jednog od najvećih klubova u Evropi i u ovoj zemlji i na sve to došlo je poverenje od Željka Obradovića, a moram i Acu Matovića da spomenem koji je podržao ideju - deluje mi nestvsarno".

Sve je izgledalo nekako - Holivudski.
"Ta treća protiv FMP-a... Mislim da je baš ona bila ključna. Način na koji smo pobedili, sa takvom rotacijom, bez Pokuševskog i Vašingtona, više energijom i entuzijazmom nego nekom taktikom – to je bio trenutak kad su svi, pa i igrači, rekli: „Ajde sada... Daj da osvojimo opet.“ I to je bilo stvarno lepo. Meni lično, najlakši deo bio je na terenu. Iskreno, sve pre toga – pritisak, medijska pažnja, hajp – to mi je bilo teže da hendlujem".

Misliš na konferencije, izjave, fokus sportske javnosti?
"Sve se meri, sve se gleda. Ja jesam to što jesam, i imam dozu neozbiljnosti u životu, volim humor, šalu... Ali onda gledaš da nikog ne uvrediš. Kod nas je sve nekako često „na krv i nož“. Svi žele da pobede, svi su temperamentni, ali na kraju krajeva – nije to pitanje života i smrti. Jeste – želiš da budeš najbolja verzija sebe i pobednik, ali ne mora sve da se seče – ko je šta rekao, ko će se uvrediti, ako oni pobede, šta to znači za nas... Malo je toga možda i previše. Mislim da su naše dve nedelje Superlige donele jednu novu energiju – mladost, humor, rasterećenost. I možda zato ta titula ima specifičan oblik, nešto drugačije od svega do sada".

DVA PITANJA OBRADOVIĆA

Kako je zapravo došlo do tvoje saradnje sa Partizanom?
"To je još jedan Holivudski momenat u mojoj priči. Ja sam bio u reprezentaciji sa Igorom Kokoškovim kada je Željko došao u Partizan. Pre toga sam, posle perioda u Zvezdi, bio sam u Megi. I nisam imao klub. Pričao sam tada sa nekoliko klubova, i kao potencijalni prvi trener i kao pomoćnik. I onda mi je Igor došao i samo rekao: 'Čućeš se sa Željkom, videćeš'. Ja sam iz novina saznao da se Željko vraća u Partizan. Na kraj pameti mi nije bilo da bih ja mogao da budem deo te priče. Nisam ga lično poznavao – naravno, svi znamo ko je i šta je Željko Obradović – ali nisam imao taj lični kontakt. I onda je Igor dao tu preporuku. Rekao je: ako mu treba pomoćni trener, neka pogleda mene".

I onda je usledio sastanak?
"Da. Ja sam pripremio neke svoje materijale, prezentaciju šta radim. I sećam se tog sastanka – Željko me pitao dve stvari. Neću da otkrivam koje, ali sam na obe odgovorio potvrdno. I samo mi je rekao: „Važi. Zovem te za par dana.“ I to je bilo to".

Dakle, najvažniji posao u karijeri došao je najlakše?
"Potpuno neočekivano. Znaš, svaki krajnji uspeh jeste akumulacija prethodnog rada. Ali kad se desi – desi se instant, i ti se pitaš: „Kako se baš sad ovde našao?“ I stvarno, ne mogu da kažem da mi je „palo s neba“, ali jeste bilo iznenadno. Najbolji posao koji sam dobio u životu – došao mi je najlakše. Za razliku od svih mojih prethodnih angažmana – u Mađarskoj, Danskoj, Rusiji – gde sam baš morao da „meljem“, da radim, da guram... E, sad odjednom postaneš pomoćnik Željka Obradovića. Na osnovu jedne preporuke i razgovora koji je trajao tri i po minuta. Onda ti u prvom momentu ne bude jasno kako se to baš tako desilo".

© Star sport

Put tvoje karijere, u najmanju ruku je zanimljiv.
"Jeste, stvarno jeste. I ja to već delim s drugim trenerima – da im bude neka inspiracija. Jer stvarno – sve je moguće. Radio sam u mlađim selekcijama u Mađarskoj, osnovao svoj košarkaški klub u Sent Andreji, u mestu gde je bila jaka srpska zajednica. Od svih igrača koje sam tamo trenirao – da uzmeš sve i spojiš ih, ne bi postao jedan profesionalni košarkaš. Ali to nije ni bila poenta. To je bila školica košarke – svi smo uživali. I to je jako lepo – da ne izgubiš taj deo, da nisi odmah gurnut u profesionalne vode gde se sve meri i traži rezultat. Dan-danas neke iste vežbice koje sam davao toj školi košarke mogu da primenim i sa seniorima. I njima će biti zanimljivo, da se izigraju i da uživaju. To je ono što želim da poručim – ako kreneš studiozno, s bilo kog nivoa, imaš šansu da ostvariš svoje snove i ambicije. Možda neočekivano, ali moguće".

Kada si prelomio da pređeš u trenerske vode? Da li Mađarska može da se okarakteriše kao početak?
"Jeste. Moj otac je bio diplomata, pa smo živeli u Mađarskoj, gde sam završio srpsku gimnaziju. Ja kažem – prvi Užičanin u Mađarskoj i prvi Mađar u Užicu. Rođen sam u Užicu, a onda smo prešli u Beograd, pa je otac otišao u Budimpeštu kao diplomata. Tamo sam naučio mađarski. Upoznao sam profesora Lasla Kajnala u trenerskoj školi. On je tada osnivao klub i akademiju u Mađarskoj, i pozvao me je. U Užicu sam pokušavao da igram, bio sam u Prvoj srpskoj ligi, zapravo bio sam na klupi ah-ha-ha. I onda sam shvatio – koliko god imao entuzijazma, trud koji ulažem kao igrač neće doneti očekivani rezultat. Imao sam neku poluprofesionalnu karijericu, ali znao sam da želim da ostanem u košarci i shvatio da krećem kao trener. Tako sam sa 22 godine paralelno igrao za seniorsku ekipu i bio trener mlađih selekcija. Bio sam u sali od 12 do 9 svaki dan – ali sam uživao, jer je to bila ona iskrena košarka".

Kako gledaš na taj period sada?
"Danas nisam zadovoljan kako sam se tada ponašao. Bio sam preambiciozan. A kad tvoja ambicija ne odgovara senzibilitetu okruženja, dolazi do problema. Nisu svi imali iste ciljeve, hteli su naravno da pobeđuju... Ali to mi je kasnije pomoglo – sad imam i dalje ambiciju, ali i strpljenje. Tada sam previše želeo, par puta sam udario glavom o zid, i naučio sam da ni ja nisam bio najbolja verzija sebe. Naučilo me je mnogo. Naučilo me je da nije sve u rezultatu, i da treba da uživaš u onome što radiš. Danas bih rado opet vodio trening školice košarke, da se igram sa decom, da uživam jer sam zaista uživao. Ne mora sve da bude rezultat, top igrači, okolnosti... Kod nas često svaka utakmica izgleda kao pitanje života i smrti. Svi želimo da pobedimo – ali najvažniji je možda emotivna inteligencije u svakom poslu".

Šta to konkretno znači?
"Znači da se naljutiš – ali da se brzo odljutiš. Da ne ostaneš zaglavljen u ljutnji. Uvek kažem: bolje biti tužan nego ljut. Kad si tužan, ti si sa sobom i možeš nešto da menjaš. Kad si ljut – to je prema drugima, a tu nemaš kontrolu. I u tom smislu – kada izgubimo, Partizan ili bilo ko, bolje je malo da istugujemo sami sa sobom nego da se ljutimo. To je moja poruka. Ako neko drugi pobeđuje, budite tužni, ali nemojte da se ljutite. Ljutnja je prečica ka destrukciji, tuga ka introspekciji".

SIVILO U DANSKOJ

Kako je izgledala tranzicija, posle Mađarske si se dugo zadržao u Danskoj gde si izgradio ime?
"Ostao sam dugo. Otac mi je preminuo u Mađarskoj, bio sam tada relativno mlad, imao sam nešto više od 20 godina. Ostao sam da završim fakultet. Bilo mi je važno da to privedem kraju, i zbog njega, i zbog mene. U međuvremenu sam nastavio da radim u košarci. Posle su došle druge zemlje – Danska, Rusija, sve to je bio jedan proces. Želeo sam da radim u seniorskoj košarci. U Mađarskoj nisam dobio šansu u tom smislu. A imao sam ambiciju. I onda sam dobio poziv od Nemanje Jovanovića koji nam je preporučio Sterlinga Brauna – on je tada radio u Danskoj. Pozvao me je da radim na jednom kampu. Tamo smo se dogovorili da budem pomoćni trener Milanu Škobalju, a uz to sam vodio i mlađe selekcije tog kluba. U međuvremenu sam preuzeo i dansku U18 i U20 reprezentaciju. Vremenom, došao sam i do mesta glavnog trenera u tom istom klubu. Bio je na solidnom nivou za tamošnje uslove – i organizaciono i finansijski – i tamo sam ostao ukupno, mislim, šest godina. Sad kad sabiram – da, šest".

To je već ozbiljan deo života. Jesi li ga gradio i van terena?
"Jesam. Sa 26 godina sam već bio glavni trener u prvoj ligi Danske. Prve četiri ekipe u toj ligi imaju neki ozbiljan kostur – profesionalnost, organizaciju, finansije – možda neki nivo KLS, ako moram da uporedim. Ostatak lige je bio poluamaterski. Imao sam sreće da budem u klubu koji je bio u vrhu, možda je mogao i da igra Evropu po bužetu. I profesionalno – sjajno iskustvo. Ali socijalno – bilo mi je jako teško da opstajem".

Zbog čega?
"Zemlja je prelepa, sve funkcioniše. Uređeno, čisto, mirno. Ali... senzibilitet ljudi, taj kulturni kod, totalno drugačiji. Mi smo ovde emotivni, impulsivni, temperamentni – tamo je sve ekstremno suprotno. Naučiš tamo umerenost i smirenost, ali meni je falilo više tog našeg „plamena“. Imao sam sreću da nisam bio potpuno sam – moj kum je tada bio pomoćni trener sa mnom. To je puno značilo. Tamo je previše lagano, ovde kod nas – previše agresivno. Početak je bio super – leto, sunce, kampovi... Ali kad krene novembar – sivo. I crno. Do marta – dani bez svetla. Bilo je momenata kada smo igrali tzv. Nordijsko prvenstvo – sve skandinavske zemlje okupe mlađe selekcije na turnirima, ali i to zna da bude surovo. Ideš, u Švedsku sredinom marta, a ono sneg, smrzavaš se krajem marta, minus. Sećam se da sam išao da šetam, a ono takav minus da su se meni zaledile farmerke. Ljudi mi se smejali. Nisam bio spreman za to".

Bio si i u Rusiji. Navikao si se već na te hladne zemlje, deluje da te put vodio uvek ka severu.
"Šalili smo se jednom prilikom o tome gde je sve Željko radio: Istanbul, Atina, Badalona, Madrid, Trevizo. Beograd, gde ćeš lepše... a gde sam ja: Hošlom, Nesvit, Krasnodar, Užice. Ko me je kleo nije dangubio (smeh)"

Sarađivao si sa velikim brojem trenera u Rusiji.
"Krenuo sam sa Sašom Obradovićem u Krasnodaru, ali tamo je predsednik kluba bio vrlo specifičan karakter. Menjao je trenere kao na traci. I onda smo se šalili – ja sam bio pomoćni trener, uspeo sam da preživim sve te smene, i na kraju sam došao do toga da budem glavni trener. A onda sam uspeo i sam sebe da smenim. (smeh)

Čekaj – stvarno?
"Da. Doslovno. Pred utakmicu sa Saratovom dobijem informaciju da, ako izgubimo, više nisam glavni trener, a da će trener protivničke ekipe, koji je upravo bio otpušten – da me zameni. I sad ti izlaziš na teren i gledaš čoveka s druge strane, znaš da ti uzima posao ako izgubiš".

I to je kao iz filma...
"I jeste bilo pomalo komično, a pomalo i stresno, ali uzeo sam i to sa dozom humora. U toj sezoni smo na kraju i završili kako-tako. Bilo je to vreme korone. Radio sam u tom klubu ukupno tri godine, a smenili su se: Saša Obradović, Vlada Jovanović, Bob Donavald, Luka Banki, a posle Bankija sam ja vodio malo, a na kraju Pašutin sa kojim sa takođe bio u stručnom štabu . I sa svima sam imao stvarno vrhunsku saradnju. Ali... bilo je jako turbulentno. Ipak, ništa ne bih menjao od toga, jedino što tom predsedniku nisam bio pomoćni trener".

VTB liga je zaista puna autentičnih likova...
"Apsolutno. Recimo, u Saratovu – tamo je samo dvojica trenera u istoriji izdržalo celu sezonu! Emil Rajković i Mikica Bogićević. Kažu ti tamo – ako si dočekao kiseli kupus zimi, znači da si ostao do kraja sezone. (smeh)

Kako se uopšte ljudi odlučuju da odu tamo, ako znaju da je tolika rotacija trenera?
"Pa zato što ti daju šansu i solidna primanja. Možda nemaš mnogo opcija u tom trenutku, pa prihvatiš. Ima tu stvarno ludih situacija. Recimo, dvorana gde sam ja radio je bila klizalište – parket se stavlja preko leda! I onda ti bude hladno kao u frižideru tokom utakmice, neverovatne situacije".

Putovanja su sigurno bila posebna priča?
"Dobro je da nije bio Vladivostok tada u VTB ligi, kada sam video gde su na mapi.... Mi smo iz Krasnodara putovali u Moskvu, pa spavali na aerodromu jer ima hotel, pa tek sutra nastavljali dalje. Jedno gostovanje – tri dana. Ovde kad igraš, recimo, iz Beograda, ti to završiš za dva-tri sata. Odradiš trening, utakmicu i vraćaš se kući. Tamo je sve trajalo. Kad smo išli, recimo, u Gran Kanariju iz Krasnodara, morali smo da pravimo međustop – čak i sa čarterom".

TRI MESECA U ZVEZDI

© Star sport

Posle Rusije, sledi novi poziv Saše Obradovića, tada u Crvenu zvezdum, posle i Vlade Jovanovića u Megu. Kako gledaš na taj period?
"Te je uvek ovde škakljiva tema, ali pamtim taj period po ljudima koje sam upoznao, Davidovac, Dobrić, Marko Jagodić Kuridža, neverovatni momci, sjajni ljudi, po tome ću pamtiti taj period, ne bih previše pričao o nekim drugim stvarima, tenzičnim. Naravno sve je to iskustvo, ali ostaje saradnja sa vrhunskim momcima, stvarno su ljudine, hvala i njima na tom periodu što sam imao priliku da radim sa njima i što ih zovim prijateljima. Naravno, hvala i Saši Obradovićom koji je takođe jedan od mojih mentora. Takođe, period u Megi, lepa sredina i priča, prava zdrava priča gde mladi igraju košarku. To je bio period kada sam se posle 20 godina vratio u Srbiju i upoznao sam zaista mnogo kvalitetnih ljudi. Nekako sam se kroz karijeru obično preplitao sa velikim partizanovcima, Vladom Jovanovićem koji je na dnevnom nivou pričao o Partizanu, onda u reprezentaciji sa pokojnim Dekijem Milojevićem koji je prava ljudina, onda Pera Božićem, Gagijem Milosavljevićem, Tepićem... Svi ti iz Duletove generacije i onda se vidi da su svi oni formirani ljudi, dobri ljudi i košarkaši ".

Dolazimo ponovo do momenta kada dolaziš u Partizan kod Željka Obradovića.
"Poklopilo se sa dolaskom Pantera, Ledeja i tih prvih pojačanja, očigledno je bilo da Partizan hteo sa tim imenima da pokaže da je ozbiljan. Nisam bio deo početnih analiza sa tim imenima. Negde sam znao za Aleksu Avramovića da dolazi jer smo bili u reprezentaciji. Bilo je interesovanja i od Partizana i od Crvene zvezde. On je prevashodno zbog Željka došao u Partizan što mu je bila odluka karijere".

PORAZ OD ASVELA KLJUČAN

© Star sport

Svi se nekako vraćaju na čuvenu sezonu u kojoj je Partizan bio na korak do plasmana na Fajnal for Evrolige.
"Uvek kažem, ono što nas je dovelo do tog momenta nas je na kraju i izbacilo. Temperament, agresija. Mislio sam da smo favoriti u ABA ligi iako je Zvezda bila izvanredna sa igračima poput Kampaca, jedno od kvalitetnijih finala. Bilo je sjajno i baš zanimljivo pripremati te utakmice. Mislim da smo mi bili raznovrsniji, pre svega u reketu. Nama se ta promenila, ne bih rekao sa Efesom, već porazom od Asvela u Francuskoj. To je bilo ključno".

Svi nekako apostrofiraju trojku Džejmsa Nanelija protiv Efesa...
"Taj koš i situacija je posledica svega onoga što se desilo posle Asvela, od sastanaka, razgovora i svega... Efes jeste direktni prelomni momenat, ali nešto je moralo da dovede do toga, a to je bio poraz od Asvela i Željkova iskrenost prema igračima i njihova prema Željku. Otvoreno se pričalo o svemu, posle toga su se isčistile neke stvari, i što se tiče ponašanja i čitanja nekih situacija, generalno svega. Posle toga je stigao taj vizuelni momenat u vidu trojke Nanelija. Uvek se kaže, nikada poraz, uvek lekcija. Nije lako imati taj način razmišljanja, ali u tom trenutku je to bilo baš tako. Treba i klub tu da bude stabilan, da bude strpljiv da ne menja brzo već da da ekipi vremena da naoštri taj mač. Sve uloge posle toga su se iskristalisale. Postojala je zaista velika želja za nadmetanjem".

Činilo se da su mnogi igrači u tom momentu igrali košarku života?
"Meni je tihi heroj bio Dante Egzum i stvari koje je on radio. Možda nije bio klasični plejmejker kao što je to slučaj sa Kampacom, ali nikada nije trošio lopte, bio je veoma stabilan. Ta stabilnost je dala šansu ostalima da budu kreativniji, od Pantera i Nanelija... Oni su se primera radi oslanjali na šut što je baš teško oslanjati se na šut cele sezone, na primer Karlik ili Vašington imaju tu sposobnost da iznesu kontakt i uđu u reket. Panter i Naneli su išli na šut, ali to njihovo samopouzdanje je bilo toliko visoko, da je sve to izgedalo neverovatno. Verovatno njihova najbolja košarka do tada i od tada, a mi kao Partizan smo uzeli benefit od svega toga da osvojimo ABA ligu".

Kako gledaš onda na tu seriju protiv Reala?
"Pogotovo ta druga utakmica je upečatljiva. I to je zapravo bio proizvod prve utakmice – način na koji si uspeo da pobediš u zadnjim sekundama. Dobio si samopouzdanje, veru u te odluke, u trenera. Naučiš kako treba da se igra poslednji napad, kako da se izvuče najbolji mogući šut. Ali onda se sve vraća na tu emocionalnu stabilnost i inteligenciju. Mogu čak da kažem da razumem Kevina. Ipak, jedan detalj mi je ostao baš upečatljiv – nikada ga nisam dovoljno pomenuo i generalno se o njemu nije pričalo. Pre Ljuljevog udarca, bio je ogroman faul Deka nad Danteom Egzumom. A onda i iskakanje Poiriera na Kevina – do nivoa povrede, praktično iz nemoći. Da je jedna od te dve situacije sankcionisana kao nesportska kao što mislim da je trebalo, sve bi možda izgledalo drugačije. Taj trenutak, ta scena, bila je samo posledica onoga što se desilo ranije. Možda smo i mi mogli da izvedemo Kevina, možda i nismo, ali Dek je napravio faul, pa se situacija okrenula i sve se sručilo i dogodila se kulminacija koju smo svi videli".

Nastavlja se priča u istom dagu...
"A da je makar neko upozorenje stiglo, neki signal „ne radite to“, možda bismo i mi sa klupe reagovali. Bilo je brzo, emotivno, intenzivno. I onda je Dek skočio na Dantea – sve se vezalo jedno za drugo. Ne krivim sudije, ali ružno je kada se ti prvi kontakti ne sankcionišu, a onda u ključnom trenutku dobiješ drastičnu sankciju. Možda je bila preradikalna – ko igra, ko ne igra, koliko utakmica, kako se to iskomuniciralo... Nije bilo dobro za sport. I ne govorim ovo zato što smo mi izgubili. Na kraju krajeva, ljudi plaćaju karte da gledaju najbolje igrače. U poslu u kancelariji, ako razbiješ kompjuter iz nervoze, niko ti ne kaže „nemoj da dođeš sutra“, nego platiš štetu i nastaviš da radiš. Isto bi trebalo da važi i u sportu. Po 300.000 evra sankcioniši svakoga. Ako je to već toliko učestalo, pa naravno da treba da se sankcioniše suspenzijom. Ali meni je uvek taj deo suspenzije za neigranje bio – nejasan. Zato što nisi kaznio igrača direktno. Kaznio si klub. Kaznio si navijače. A igrač? Ode na terapiju, odmori se. Ostane žal, naravno, da niko ne shvati pogrešno. Pre sam za velike finansijske kazne, naravno suspenzije su potrebne za nekoga ko neprestano ponavlja isti prekršaj".

© Star sport

Kako je onda izgledala priprema za plej-of ABA lige?
"Najteže. Emotivno, psihički, fizički. Totalno ispražnjeni. Najteže mi je bilo kao treneru da se spremim za taj Studentski centar i prva utakmica finala protiv Budućnosti u četvrtoj četvrtini. Nije išlo, ništa. Pokušavaš da pronađeš način da ekipi daš energiju. Da kada pogledaju ka klupi – vide snagu, veru. Ja i Aca, mi smo preznojeni, skačemo, ne znaš više ni šta radiš – ali vizuelno si tu, daješ im impuls protiv Studentskog centra. A u glavi ti je – korak si bio od vrha planine, a sad kao da moraš sve iz početka. Prazan si. Fizički totalno uništen. Izgubio si prvu u Pioniru, ideš tamo gde su oni rasterećeni. Da smo to izgubili, onda niko ne bi pričao o Realu kao o nekoj vrhunskoj borbi ili izdanjima. Sigurno jedna od najtežih utakmica je bila protiv Studentskog centra".

A peta protiv Zvezde?
"Emotivna. Publika, igrači, teren – sve. Kada smo poveli 2:0, iskreno smo verovali da ćemo završiti seriju. Igralo se u Pioniru, bili smo blizu. Ali sada, sa ove distance, sličan osećaj kao protiv Budućnosti ove godine – treća utakmica, jednostavno znaš da nema šanse da izgubiš. Osećaj pred utakmicu, interakcija sa igračima, njihov fokus, disciplina, rutina – sve je ukazivalo da ćemo da zatvorimo sezonu. I zatvorili smo. Isto kao i tada".

Kako ti se čini ova ekipa koja je osvojila dve titule, a imala 14 novih igrača?
"Moram da bude obazriv sa odgovorima. Ljudi su sada prebacili fokus na Evroligu, ne slažem se da je bio neuspeh. Naravno, svi bismo voleli plej-of ili F4, ali mi smo ostvarili kontinuitet. Borimo se do samog kraja. To su veliki uspesi, uvek smo tu. Bez obzira na narative, ja ne mislim da su neuspesi, već je dobar kontinuitet. Primera radi, Zvezda koliko godina je igrala pa je samo jednom ušla u plej-of, imamo Baskoniju, Albu koja nije uspela da zadrži nivo, imamo Panatinaikos koji je bio poslednji, a onda uložili nestvarnu količinu novca. Ulaganja stvarno nestvarna, a sada ćemo da imamo 20 klubova u Evroligi. Tržište se povećava, a isti broj igrača da plasirate publici. Ne znam iskreno zbog čega je Evroliga odlučila da se proširi. Sada određena tržišta preplaćuju igrače, stvara se vakum i biće još teže da budete u kontinuitet".

"Što se tiče promene ekipe, prišli smo studiozno. Menjali smo sve, nismo imali okosnicu i ako se sve to uzme u obzir ostvaren je veliki uspeh osvajanjem ABA lige, a onda i sticajem okolnosti Superligu gde su igrači koji nisu dobijali šansu pokazali da poseduju potencijal i kvalitet da osvoje. Ne znam da li smo poslali poruku menjajte ekipu, nije to cilj niti mislmi da to ljudi treba da se radi, ali smo zatvorili jednu od uspešnijih sezona, posebno od povratak Željka. Osvojena je dupla kruna. Ostaje samo da osvojimo i taj Kup, da Željko objedini sve domaće trofeje".

Za kraj – gde sebe vidiš u budućnosti? Da li si razmišljao o ulozi prvog trenera? Pominje se ovih dana Ostende.
"To je već malo zakasnela informacija. Svake godine dobijem neku ponudu ili se otvori neka situacija. Imam ambiciju da budem prvi trener. Ali, bolje je biti strpljiv nego hrabar. U ovom trenutku uživam u razvoju sa Željkom i u Partizanu. Zahvalan sam za sve što prolazim sa njima. Ne govorim kategorično „ne“ nijednoj ponudi, nijednoj ideji. Ali sve u svoje vreme. Imam ambiciju – ali ne žurim. Radiću najbolje što mogu, a neka posledice same dođu", završava Bogdan Karaičić