Jednorog se probudio!

Ne kao projekat. Ne kao potencijal. Nego kao igrač koji u sadašnjosti donosi Obradoviću pobede.
„Svaki dan sam u sali, prvi dolazim i trudim se da poslednji odlazim. Treniram što više mogu da bih napredovao i iskoristio šansu svaki put kad je dobijem. Osećam se bolje, imam veće samopouzdanje i mislim da se to vidi“, rekao je Pokuševski posle meča, mirnim tonom.

Ovo je onaj momak koga su preko bare prozvali „jednorog“, termin koji je proslavio Kristaps Porzingis kada je stigo u Njujork Nikse, a koji opisuje visokog igrača koji može sve: da vodi napad, skače, pogađa, asistira. Na papiru, Pokuševski je uvek bio taj igrač. U praksi, čekalo se da to pokaže. I sada je pokazao. Na elitnom nivou, protiv rivala koji juri Fajnal for.

Pitanje je sada jedno, ali veliko: da li je ovo bio samo kratkotrajni blesak, ili početak nečeg većeg u njegovoj karijeri?

Ako je ovo drugo, Partizan je možda baš sinoć dobio novo oružje za sve bitke koje dolaze. I to u trenutku kada forma Džabarija Parkera praktično ne postoji, a Dilan Osetkovski ulazi u pad.

I zato ova priča ima posebnu težinu. Jer Aleksej Pokuševski nikada nije pravio dramu, nije se žalio, nije tražio izgovore. Ćutao je, radio i čekao. U vreme kada mnogi mladi igrači gube strpljenje posle nekoliko utakmica bez minuta, on je birao da ostane miran čak i u momentima kada su se pojavile glasine da će napustiti tim. Očigledno veruje da će rad u tišini jednom morati da se isplati. I isplatio se, baš protiv Monaka.

U takvom spletu okolnosti, ovo može da bude momenat kada Aleksej Pokuševski konačno postaje ono što je Partizan od njega čekao - ključni faktor i dokaz da se strpljenje isplati.