Kad je aerodrom zaličio na tribinu, a čista emocija postala bitnija od rezultata

„Ja ovo u svom životu nisam mislio da ću doživeti.“

„Da li je ovo moguće?“

„Kako je uopšte ovo realno?“

„Nemoguće da Željko može da ostane hladan na ovo.“

„Ovo može samo Partizan.“

To su samo neke od rečenica koje ste sinoć mogli da čujete ako ste se slučajno, ili sasvim namerno, zadesili na aerodromu „Nikola Tesla“... Mestu koje ovog trenutka ulazi u istorijske anale Partizana zbog jednog čoveka: Željka Obradovića. Teško je rečima opisati šta se dogodilo oko 17 časova, ali jedna gotovo komična scena možda najbolje dočarava atmosferu na dolaznom peronu, u trenutku kada su izlazili zbunjeni putnici koje je dočekalo nekoliko stotina ljudi u crno-belom, sa šalovima, zastavama i transparentima, dok se orelo samo jedno ime:

"OBRADOVIĆ! ŽELJKO!“

„Ko je taj Obradović? Šta je ovo? Šta se dešava?“, pitala je zbunjeno jedna devojka, očigledno strankinja koja nije imala ni najblažu predstavu o trenutku u kojem se našao košarkaški klub Partizan Mozzart Bet.
„Emocija, sestro… Taj Obradović ti je čista emocija“, dobacio je jedan navijač, na ne baš besprekor­nom engleskom, ali sa savršenom namerom.

Ono što se sinoć videlo na aerodromu bila je upravo to: čista emocija. Emocija koju je izazvala velika opasnost. Najavljeni odlazak najboljeg evropskog trenera svih vremena iz kluba koji je vaskrsao, preporodio, izdigao iz pepela i vratio na košarkašku mapu Evrope. Ali i iz kluba sa kojim više nije mogao da podnese da gubi. Klub koji voli preko svakog razuma.

Upravo taj tužni odlazak čoveka koji se osetio potpuno poraženim probudio je nešto u navijačima Partizana. Nešto što će se prepričavati. Jer dolazak na aerodrom nije bio tek doček... To je bio fenomen koji se teško može racionalno objasniti.

Kako objasniti činjenicu da se, od trenutka kada je procurila informacija o letu iz Atine do Beograda, mobilisalo nekoliko hiljada ljudi? Ljudi koji se međusobno ne poznaju, koji se nisu organizovali u toj meri, ali su svi, do jednog, osetili potrebu da dođu na isto mesto. Da pokušaju da razuvere najveću crno-belu legendu da ostane. Da ne prekine priču koja odavno prkosi logici, tablicama, statistikama, brojevima.

Kako objasniti nekome ko ne prati Partizan da je nekoliko hiljada ljudi blokiralo aerodrom, napravilo nesnosnu gužvu i zakrčenje, sve da bi dočekalo čoveka koji je u prethodne četiri sezone osvojio samo dve titule, izgubio više derbija nego što je dobio, i trenutno se nalazi u seriji od sedam poraza u poslednjih osam utakmica? A ipak, taj isti čovek dobija najiskreniju, najčišću, najdublju podršku.

Jer Željko Obradović i emocija koju izaziva u Partizanu u ovom trenutku su veći od svakog rezultata i svakog trofeja. Ovo je, već sada, mitologija. Priča koju će generacije prepričavati, a mnogi će, kao u narodnim predanjima, sumnjati da se zaista dogodila. Reći će: „Ma nije vas bilo toliko“, „Ma nije baš tako izgledalo“. A jeste. I te kako jeste.

Bilo je emotivno. Bilo je neverovatno. Neshvatljivo. A opet... Potpuno iskreno.

I na licu Željka Obradovića videla se ta mešavina: strah, uzbuđenje, ponos, tuga. Čak se i najveći trener svih vremena iznenadio onim što ga je dočekalo na aerodromu.

Da li će sve što se dogodilo u četvrtak uveče uticati na to da povuče ostavku? Možda jeste važno, ali više nije presudno. Jer svi oni koji su bili tamo već su doživeli nešto što prevazilazi i sam klub i rezultat.

Doživeli su emociju koja se ne zaboravlja. Emociju veću od samog sporta. I to sve zbog jednog čoveka - Željka Obradovića.