Kako se kotira Pešićeva Srbija naspram prethodnih srebrnih generacija?

Koliko smo mi ograničeni ljudi, ja ću majke mi početi da vjerujem onim istraživanjima koja tvrde da imamo najniži iq u Evropi! Pa kako vi možete da tvrdite da je uspjeh srebro, kako? Ko više ulaže u košarku, mi ili Njemci??? Slovenci ili mi??? Litvanci ili mi??? Pa od nas samo više ulažu Španija i Turska! Mi imamo najveće košarkaše u istoriji Evrope, mi smo imali najbolje škole košarke, naša škola se jedina priznaje uz Američku, koliko puta smo bili domaćini Final foura??? Koliko pita je država plaćala licence? Razočarali smo i to je tako, sve ostalo je nebuloza i neistina! Čiji treneri i plejmejkeri su smatrani za najbolje mimo USA? Izgubili smo sistem ne pazeći na stvarno najbolje i veličajući one lošije i tako nam i treba. Pa zamislite da u Sloveniji kažu da nema mjesta za Dončića i da je Vlatko Čančar lider i najbolji igrač reprezentacije! Mi ni ne zaslužujemo da osvojimo bilo šta, sami smo sebe ukleli! Sjesti, razgovarati, napraviti plan, imamo Olimpijske zagarantovane, prebaciti ulogu lidera na onog koji u stvarnom svijetu i zaslužuje to, a ne nekome ko je bek, a procenat mu za 3 kroz karijeru u NBA oko 30%, malo preko, ajmo biti realni. Nisu bitni ni Zvezda ni Partizan, samo gledati realno. 1 Micić (Jović), Aleksaaaaaa 2 Bogdan (Gudurić) 3 Kalinić (Dobrić) 4 Jović (Petrušev, Smailagić) 5 Jokić ( Milutinov) I mali Topić

Kakve mi mitove imamo u nasoj kosarci ovo je neverovatno, i onda se covek sokira kad se lepo saberu igraci. 33-25-2 je rezultat u ovih 5 srebrnih medalja (ako se svaki novi nastup ponobo sabere, sto je jedino i posteno), i dobro prebrojte da se ne biste zeznuli u ciju je korist. Bilo bi i vise od 33 da nije bilo klubaskih zameranja kod jednog selektora koji je imao najbolji tim za bar 1 zlato.

Bojan Popovic, Milenko Tepic, Milos Teodosic, Ivan Paunic, Nemanja Bjelica, Stefan Markovic, Uros Tripkovic, Miroslav Raduljica, Nenad Krstic, Kosta Perovic, Novica Velickovic, Milan Macvan, Marko Simonovic, Stefan Jovic, Bogdan Bogdanovic, Nikola Kalinic, Stefan Bircevic, Rasko Katic, Vladimir Stimac, Nemanja Nedovic, Nikola Jokic, Vladimir Lucic, Dragan Milosavljevic, Branko Lazic, Vasilije Micic, Marko Guduric, Ognjen Kuzmic, Boban Marjanovic, Filip Petrusev, Nikola Jovic, Vanja Marinkovic, Ognjen Dobric, Dusan Ristic, Dejan Davidovac, Borisa Simanic, Aleksa Avramovic, Nikola Milutinov! Ovih 37 ljudi treba da budu svima za primer sta znaci izaci na teren kad je najteze i pobediti. Oni su ti koji prvo trpe pritisak od svog naroda, a zatim nadalje i oni ginuci za sveti grb donose radost i za mene zlatna odlicja. Sto bi Sale rekao, ovo su legende srpske kosarke, ovo su legende evropske kosarke, ovo su legende svetske kosarke. Istinski heroji danasnjeg vremena i veliko hvala na svemu. Srbija!

Ne zna se koja medalja ima vecu tezinu od koje. Izdvojio bih mozda ovim redosledom 2017, 2023 i 2014 kao zlatna srebra, naravno neumanjujuci znacaj ni 2016 i 2009. U Spaniji 2014 50% nacije nije ni znalo da se igra Mundobasket dok nismo dosli do polufinala sa Francuzima. Dobro se secam posle poraza u grupi, niko nije obracao paznju na njih. Ekipa sastavljena je bila enigma... Teodosic, Bogdanovic, Bjelica i Krstic, pa i Markovic od poznatijih i ostali koji nisu ni sanjali da ce zaigrati, a kamoli osvojiti medalju. Zatim 2017 na Eurobasketu u Istanbulu sasvim poznato u kom smo sastavu otisli, kakva je bila atmosfera medju narodom u Srbiji, niko nas za ozbiljno nije smatrao, posebno posle poraza od Rusije u grupi i na kraju momci okrnjeni povredom Jovica, pa i Lazica na startu turnira izbore x minut i po do kraja finala i takodje pola igraca nije ni sanjalo da ce zaigrati. Sasvim slicno tome ovo sada 2023, horor sa Simanicem na startu, pa povreda Dobrica u finalu i isto ispraceni kao anonimusi poput i ovih prethodnih i vrate se kao heroji. Dodao bih i 2016. Olimpijadu nakon 3 poraza u grupi kako su bili otpisani, a oni ispali lavovi. Jedno je sigurno, kad imamo neresivih problema, tad smo najjaci, kad niko ne veruje u njih, oni tad najvise veruju. Najveci primer je 2015 gde smo redom cistili, bili u fazonu da smo nedodirljivi i dobijemo samar od Litvanije i kasnije bez medalje ostanemo. Isto tako 2019. kad smo imali najbolji sastav, tad smo pojedeni od pritiska i ocekivanja bili, slicno kao tome i 2022. gde smo se unapred okitili medaljom i dobili samarcinu. Ocigledno je da ih taj inat radi i da su mentalne gromade i mogli bi mi navijaci prvi krenuti s vise vere u njih, a oni ce znati kako da nam vrate. Hvala svim momcima na ovim godinama srece i ostaje zal sto vecina iz ove generacije verovatno nece doci do zlatnog odlicja, ali su za mene svakako zlatna generacija. Uvek je bilo tesko, ali uvek je bilo slatko! Srbija!

Шта значи аутору текста израз ,,од осамостаљења''?

Ja bih se ovom prilikom zahvalio svakom reprezentativcu ponaosob koji je doneo medalju oko vrata u svoju drzavu, a i ovima koji nisu dosli do medalje. Kako se radi u drzavi, kakve se stvari vrednuju u drzavi, ovi momci jesu zive legende, koje uspevaju da nam osvetle ove tmurne dane. Znaci svakom igracu od prvog do zadnjeg sa ovih spisaka hvala do neba, nevezano za ucinak ili boje kluba, jer su oni za mene SVI zive legende i osobe kojim treba da se ponosimo svuda po svetu!

Povreda, otkazivanja nastupa, pa i drugih problema (katastrofalno stanje u državi, svađe sa selektorima), bilo je i u godinama osvajanja zlatnih medalja. Pred kraj postojanja SFRJ, i sopstvene igračke karijere, Željko Obradović se našao u timu umesto tada povređenog Aleksandra Đorđevića. 1997, zlato na evropskom osvojeno je bez Divca i Paspalja, koji je otišao u reprezentativnu penziju. 1998, do zlata na svetskom došao je tim u kojem nisu nastupali Danilović, Divac i Zoran Savić (svi članovi prve petorke), a Đorđević (isto) je tokom prvenstva bio neupotrebljiv usled povrede. Tih godina, bili smo oslabljeni i za naše "Grke", Srbe sa dvojnim državljanstvom (Gurović, Stojaković, Tarlać), koje "braća" Grci nisu hteli da puste. Neretko se može čuti priča da su 1998. Amerikanci bili slabi, jer su za njihov tim igrali samo košarkaši van NBA lige. Istina, ali su ti njihovi igrači bili glavne zvezde u vodećim evropskim klubovima, i sa velikim motivom da se dokažu. I takvi su stigli do bronzane medalje, nakon poraza od strane Rusa, u jednom od većih preokreta u istoriji svetske košarke. To prvenstvo je pokazatelj koliko se može, jer smo ga osvojili bez sedam sigurnih reprezentativaca, od kojih su četiri bili članovi prve petorke, a Amerikanci šokantno ispustili finale sa svojim "E(uropean) Dream" timom.

Posle neki pljuju saleta čovek uzeo tri medalje

Iako hronološki uređene tekstove prati boljka predvidivosti, dobro je, osim ... "Bam, bam, bam"? Ili je u pitanju zaraza Bajaginim "Jahačima magle" ili infantilni pokušaj građenja tenzije. Nedostaje i zaključak, što je zajednička boljka većini ovdašnjih tekstova. Što se tiče samih medalja, najveći problem je nedostatak kontinuiteta, kakav je postojao zaključno sa 2002. Štrče dva sušna perioda, od 2003. do 2008, propraćeno gubljenjem kulta reprezentacije i ispuštanjem brojnih igrača, usled njihove neozbiljnosti i pedagoškog debakla tadašnjih selektora, i ovaj, nedavno završeni, kada je postojala neverovatna količina neusklađenosti reprezentativaca, inače vrhunskih sportista, ponajviše u odlučnim utakmicama. Kao reprezentacija, izgubili smo odavno oreol nepobedivosti, nešto što je umelo psihički pobediti većinu naših protivnika i pre početka utakmice. Naime, nekoliko godina se pretpostavljalo da koliko god loše odigrali grupnu fazu, svejedno, najozbiljnije idemo po zlato. Dugi niz poraza, poput onih koje doživljava tim Amerike, doveo je do ranije nezamislivog: nas ne samo da pokušavaju pobediti, nego i veruju u veliku mogućnost pobede. Pešić je, svojevremeno, izgubio Radmanovića za reprezentaciju, Obradovićeva davna konferencija za štampu dovela je do povlačenja nekih igrača koji su još mogli pružiti, Vujošević je pretvarao reprezentaciju u ispostavu kluba, Slavnić, trener za izbavljanje fenjeraša, podstakao je neozbiljnost Miličića, Đorđević, ruku na srce, nikada ni nije imao vrhunske klupske rezultate za poziciju selektora Srbije, a Kokoškov i njegovi dijagrami pali su sa neke druge planete. Bitan je kontinuitet. U ovom slučaju: pod moranje je uzeti medalju i 2024.

Kad vidjoh sliku Borise iz aviona, neka me tuga uhvati koliko mi je zao. Nedaj se majstore!!!! 💪💪💪💪💪💪

Види га Радуља 3 сеебра, а и Штимара 3 комада! Свака част! Невероватно колико смо н сваком првенству увек били страшно ослабљени, увек је фалило пар играча који су били најбољи или најбољи на својим позицијама, а ипак смо долазили до финала. Ево сада Немци дошли са првим тимом (да им је нпр. фалио Шредер не би дошли ни до полуфинала), а ми ем дошли без пола тима, ем играли финале са 9 играча, ем двојица најважнијих иако су играли били повређњни или болесни! Охроман успех! Реално, по именима овај тим из 2023. је најслабији од свих ранијих.

Za skoro sva finala treba dodati sledeće: Otkazivanje najboljih igrača ili igrača iz startne petorke, povrede pred prvenstvo ili tokom prvenstva, diskutabilne odluke sudija, nepostojanje jakog domaćeg prvenstva 20+ godina i jedina pozitivna stvar a to je BEZ STRANACA u reprezentaciji. Hvala vam momci

Mala, neuređena država sa razorenom ekonomijom i kriminalom koji cveta u svim oblastima, može da se pohvali sa ovoliko medalja u jednom sportu u relativno kratkom vremenskom periodu... Ja sam ponosan na svakog od nabrojanih.

Da i Simanic nije zadobio onaj mucki udarac, da je Ristic malo vise koriscen, a ne da je igrao maltene manje nego svojevremeno Stimac. Mi smo u finalu prakticno igrali sa sedmoricom plus sa dvojicom najvecih zvezda i nosilaca koji su morali da stegnu zube da bi igrali protiv nemacke.