Kokoškov: Smejali smo se od tuge, kršili pravila, hteli da “prevarimo“ turnir... ali ne huškajmo decu

Košarkaška javnost utučena, nadala se laganoj šetnji na kvalifikacionom turniru u Beogradu, a onda i napad na olimpijsku medalju u najjačem sastavu. To su bili snovi, realnost sasvim drugačija. Brojne povrede, umor Nikole Jokića, na kraju taj poraz od Italije uz igru bez odbrane. I očekivano – žestoke kritike, prvenstveno na račun selektora Igora Kokoškova. U velikom intervjuu za 24sedam.rs on prihvata odgovornost zbog toga što Srbija neće igrati Olimpijske igre, ali tvrdi da su kritike preterane.

Jer, kako kaže, niti je bilo sukoba u svlačionici, niti je neuspeh došao kao posledica nezalaganja igrača. I kad je govorio da “nema drame“ mislio je na to što nije bilo problema u svlačionici. A tvrdi da takve sukobe pokušavaju da izazovu i mediji i sportski radnici koji su kritikovali igru reprezentacije i njega lično. Pre svega tu misli na neke izjave Vlada Đurovića, poput one da u Srbiji „ne može da prođe demokratija“ , te da nije bilo nikakve reakcije igrača na lošu igru zbog čega smatra da bi im bilo bolje da su se „posvađali u svlačionici“, pa izašli na drugo poluvreme.

Kokoškov nije saglasan. Najblaže rečeno.

“Mi smo vrlo teški u prihvatanju informacija da nije postojao nikakav fizički sukob, niti sukob unutar svlačionice... Ružno je, vrlo ružno čak. Jednostavno, huškamo igrače jedan na drugog, pravimo takvu atmosferu da ako se neko ne pobije u svlačionici i ako ne postoji konflikt, da ispada da nisu odreagovali na pravi način. To je zaista ružno. Dolazi i od medija i od košarkaških ljudi. Huškamo decu jedne na druge čisto da bismo mi izgledali kao neko ko o tome brine. A naravno da igrači brinu, ne bi bili tu gde jesu da ne brinu“, rekao je Kokoškov za 24sedam.rs.

Ističe: igrači dobijaju utakmice, treneri je gube. I stoga jeste on odgovoran. Ali podseća i da uslovi u kojima je radio nisu bii normalni.

“Mi smo na prvom okupljanju imali nažalost tri igrača. Sećate se ranije kad je okupljanje, pa ih obučemo svi u lepe bele polo majice, pa se oni slikaju, pa imamo medijsku prezentaciju, pa pres, pa onda krećemo sa bazičnim pripremama. Da li ih vodimo na Kopaonik, ili imamo sedam-osam dana kampa, gde ćemo da napravimo bazu od koje krećemo. Mi smo na prvom treningu imali tri igrača u autobusu. I tako smo izgledali tri dana… Dok nam nije došao četvrti igrač. Tu smo već gubili igrače. Više sam imao intervjua sa igračima koji su došli da se jave, pozdrave momke i da se oproste od nacionalnog tima. Prva tri dana imali smo tri, a onda i četvrtog igrača. To je zaista bilo smešno. Mi smo se smejali od tuge“.

Trpele su tako i pripreme za kvalifikacioni turnir. U stvari, Kokoškov priznaje: apsolutna improvizacija.

“Mi nismo pre puta imali trening pet na pet. Pet na pet. Mi smo prva dva kontakt treninga ili timska treninga odradili prvo veče po dolasku u Grčku. Dakle, imali smo dva treninga da bismo odigrali te tri utakmice u Grčkoj. Faktor vreme je uvek bio uključen. I mi onda ulazimo u turnir (kvalifikacioni) gde više odmaraš igrače nego što umaraš... Vrlo bitno je da kažem da ljudi znaju da smo imali nula, nula treninga gde smo imali kompletan tim. Nikad nismo imali 12 igrača... I odigrali smo nula utakmica ovog leta gde su svi igrači bili spremni da odigraju tu utakmicu. Ne jednu, ne nedovoljno, nego nula. Znači, nijednu... Mi smo se molili da imamo 10 igrača, ne 12, nego 10, da odigramo pet na pet na treningu. Ko se pojavi, on je bio igrač reprezentacije, praktično“.

Zbog toga je Kokoškov, iako naviknut na organizovan sistem kakav je NBA liga, bio prinuđen i da prekrši neka pravila.

“Pre polufinala, pre utakmice sa Portorikom, mi smo prekršili pravila. Mi smo na trening doveli igrača koji nije bio u mehuru, samo da bismo imali njih 10 na treningu i odigrali pet na pet. Doveli smo igrača koji ne igra na toj poziciji, samo da bismo mogli da osetimo jedan drugog, da odigramo pet na pet pre polufinala... To su sve elementi koje nismo mogli da kontrolišemo. Tu je bila potpuna improvizacija na dnevnoj osnovi. Da ne kažem da smo mi bacali neke nedeljne planove ili mikrociklus ili da smo imali veliku sliku. Velika slika je bila da se prevari ovaj turnir, da se na neki način, nekim iskustvom, motivom, činjenicom da igramo u Beogradu, ukrademo tu utakmicu i da se onda resetujemo. Da vidimo ko može da nam se naknadno priključi i da imamo neki, neki vid priprema“.

Posebno je selektoru zasmetala izjava Đurovića da je u timu bilo „previše demokratije“. Nju opisuje kao „politički nekorektnu“. I ne vidi ništa sporno u tome što je na tajm-autima prvo razgovarao sa članovima stručnog štaba, a tek onda sa igračima. Tu su, objašnjava Kokoškov, jer ceni njihovo mišljenje.

“Moji saradnici nisu privesci ili nešto što je stvar kozmetike, nego su to uvažene kolege koje imaju šta da kažu i misle i to mišljenje uvek uvažavam. Sa tog aspekta smo malo unazad. Smejali su se ljudima i kad su rekli da je zemlja okrugla. Kažem kolegama: nemojte da imate otpor prema napretku, prema nečemu što se menja, i mojoj emotivnoj suzdržanosti na utakmici. To je jako ružna stvar, ja nisam klovn koji zabavlja publiku sa strane i lupa se u grudi da bi to izgledalo lepo na kameri. Vrlo je bitna emocija igrača“.

Sve to ipak ne menja činjenicu da je Srbija u finalu protiv Italije – takođe hendikepirane odsustvom najboljih igrača – izgledala nedopustivo loše. Opet ponavlja, nije do nezalaganja. Ali zato...

“Nekad izgubiš samopouzdanje, nekad si u strahu, koji se javlja ne samo na početku utakmice… Mi smo imali neke igrače, možda čak i na ovom primeru, kojima smo stavljali na leđa više nego što mogu da iznesu. Kad ti se Alfa, vođa te grupe, nije pojavio fizički ili psihički, ako nije na utakmici, i ostali vojnici izgledaju malo uplašenije i nemaju samopouzdanje. Na toj utakmici da li je problem bilo samopouzdanje? Da. Strah? Da. Pogotovo kad izlaziš na utakmicu u kojoj si psihofizički nespreman, a mi smo bili nespremni i iz toga izlazi samopouzdanje“.

A da li bi bilo drugačije da je tu bio Jokić? Kokoškov ne sumnja da bi i podseća koliko je Luka Dončić značio Slovencima. Međutim, podvlači da Jokića ne treba sada razapinjati zbog odluke da propusti ovu reprezentativnu akciju.

“Mi treba da budemo pametni i kao košarkaški narod i kao veliki stručnjaci koji se iz kafića obraćaju narodu i time ne pomažu, ali i njima čast: reakcija koju mi imamo prema Nikoli sigurno neće pomoći da on priđe i da se oseća bliže nacionalnom timu... On je najbolji igrač sveta, sigurno nam je mnogo nedostajao i sve bi to bilo drugačije, ali postoje objektivni razlozi i treba da ga podržimo tu, šta god da se desilo... Treba da budemo malo pametniji svi zajedno, jer nacionalni tim nije obaveza nego zadovoljstvo“. 

Sa stručnim štabom (©MN Press)

O statusu na selektorskoj funkciji ne želi još da govori, jer želi dobro da o svemu promisli. Posebno zbog toga što je reprezentativna košarka uokvirena u čuvene Fibine prozore – pakao za trenere. Kao trener Fenerbahčea ne želi da bude licemeran, jer ni sam ne vodi računa o interesima turske reprezentacije, ali ističe da je sve manje prostora za razvoj mladih igrača.

“Meni je žao što nije došlo par mladih igrača. I mi bismo njih nagradili, poklonili bismo im nešto što u ovom trenutku ne zaslužuju. Ali, to smo uvek radili, to je stara jugoslovenska škola, da mi uvek razmišljamo o mladima. I skinuli bismo sigurno dva-tri mlada igrača i mi bismo njih častili, to je reč, “častili”, da bismo imali most da premostimo ovo vreme i pripremimo ih za budućnost... Nije lako da mladi igrači dobiju prostor da igraju. Mi imamo par igrača Zvezde, ja sam se nadao, ali tek kasnije gledam listing mladih igrača vidim da to nisu momci od 21-22 godine, već imaju 27 godina, a tek su sada dobili šansu da igraju značajniju ulogu u timovima koji igraju Evroligu“.

Za kraj, o Fibinim prozorima..

“Mi smo u prozorima izrotirali 31 igrača. Ja se zaista osećam nemoćno, niti imam kontinuitet, ni materijal, ni vremena. Ti prozori su jedan tragikomičan koncept koji nažalost postoji. Da ne govorim o letnjem radu, gde smo imali još smešniji koncept, nula vremena sa nula prilika da se radi. Ja se trenerski osećam nemoćnim jer ne znam kako da pomognem ovom timu“, završio je Kokoškov intervju za 24sedam.rs.