KOŠARKAŠKI VREMEPLOV – Atlanta 1996: Plava mašina za mlevenje, noći bez sna i predstava - Tim snova VS Drim tim (VIDEO)

"Od Aljaske do Meksika, to je ona druga slika, Pit - i to je Amerika".

Posle godina sankcija, ratnih destrukcija i raspada velike Jugoslavije povratak Plavih na košarkašku mapu 1995. dočekan je uz mnogo strepnje i brige. Budućnost nije izgledala tako blistavo u očima namučenog i izmorenog naroda, koji se tek oporavljao od posledica izolacije. Nikome nije bilo do smeha, veselja, mnogi su samo tražili način da sastave kraj s krajem i prevaziđu dotad neviđenu krizu. Put u bolje sutra bio je put u nepoznato. Sport je bio tema kojom se malo ko bavio i niko nije mogao da zamisli da će upravo uspeh jedne zlatne generacije promeniti stvari i pokrenuti uspavanu naciju. 

U mesecima velike depresije i kontinuirane regeneracije društva pogođenog ideologijom rata i razaranja ruku prijateljstva jugoslovenskim košarkašima pružili su Grci. Malo ko je tada mogao ni da pretpostavi da su „braća sa juga“ tada zapravo sipala prvu lopatu sveže betonaske mase za postavljanje temelja višegodišnje vladavine. Vladavine u kojoj je košarkaška velesila sa brdovitog Balkana imala samo jednog, pravog takmaca - Drim tim.

Zato je učešće na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. postalo imperativ za Plave. I zato su ove Igre ostale u neizbrisivom sećanju naroda - ostajanje do ranih jutarnjih časova uz televizor, gotovo fanatično navijanje, ali i beskrajno radovanje.

KOŠARKAŠKI VREMEPLOV – Moskva 1980: Moćna Juga, ruska tuga i američki bojkot

Nakon suverene demostracije sile na Evropskom prvenstvu u Grčkoj, ludila koje je trgnulo naciju da se iščupa iz šaka najtužnijeg perioda u novijoj istoriji i neponovljivog dočeka na balkonu Skupštine grada - Đorđeviću, Divcu, Paspalju, Daniloviću i drugovima bio je potreban sledeći veliki izazov. Tačnije, sudar Amerima koji im je usled velike nepravde oduzet četiri godine ranije. Ali put do dvoboja sa najmoćnijom planetarnom mašinerijom bio je jako dug.
"Ta 1996. godina došla je posle spektakla u Grčkoj i po meni najvažnijeg trofeja koji sam osvojio u igračkoj karijeri. Ne samo za mene, već za celu tu generaciju. Ta 1995. godina... To je bilo nešto nestvarno, a sledeća godina i uspeh koji smo ostvarili na igrama u Atlanti započelo je niz velikih rezultata koje smo napravili tih godina. Hemija koja je među nama postojala, pomešana sa ogromnom željom, ali i velikim individualnim i timskim radom, verifikovala je naš put ispunjen medaljama", priseća se za naš portal Saša Obradović dešavanja od pre dve decenije, pa i malo više.

KOPAONIK? KOLIKO SMO SAMO KILOMETARA PRETRČALI...

Mada su to i dalje bile osetljive godine za Jugoslaviju u celini, Plavima niko nije smeo da oduzme nadu da mogu da izađu na borilište sa najboljima i kući se vrate sa medaljom oko vrata. Mada se nije preterano razmišljalo o tome koje će odličje biti, u nadama tima bilo je samo - zlato. Zato je reprezentacija, okupljena oko novopečenog selektora Željka Obradovića, dotad pomoćnik Dušana Ivkovića, išla oprobanim receptom i velike planove kovala na Kopaoniku.
"Baš sam nedavno išao na Kopaonik i tako, dok sam se šetao, prisećao sam se mnogih detalja baš iz tih godina. Najednom pomislih: 'Čoveče, koliko sam samo kilometara pretrčao ovde'. A onda se okrenem, pogledam i kažem sebi: 'E, ova uzbrdica mi je bila najteža', a-ha-ha'. U tom trenutku mi je sinulo - kada bih sadašnjim igračima dao bar deo treninga koji smo mi radili te 1996. godine, pomislili bi da nisam normalan, da sam potpuno skrenuo. Bilo je pakleno teško - radili smo po tri sata pre i posle podne. Ali nismo marili za to tada, jer nam je jedina satisfakcija bila da se kući vratimo s medaljom. Tada bismo znali da je sav trud bio opravdan".

KOŠARKAŠKI VREMEPLOV - Los Anđeles 1984: Španska klopka za Plave, svet je upoznao Džordana, a Rusi odgovorili Amerima!

Same Igre 1996. godine pratile su brojne kontroverze. Upravo te Igre organizovane su u znaku velikog jubileja - stogodišnjice modernog olimpizma. Logično, očekivalo se da će organizacija pripasti Atini, kao pokretaču olimpijskog pravca. Ali to nije bio slučaj, pošto je Međunarodni olimpijski komitet smatrao da Grčka nema adekvatne uslove za pripremu najvećeg globalnog događaja.

Mnogo više od toga planetom je odjeknula je informacija o eksploziji zelene torbe u olimpijskom parku u Atlanti, kada je život izgubila jedna, a povređeno bilo preko 100 osoba. Mada se i danas taj detalj karakteriše kao teroristički napad, zbog izazvane panike i haosa slobode je bio lišen jedan fanatični borac protiv abortusa, koji je ovim događajem želeo da pošalje poruku. Međutim, to nije bilo sve. Praktično svi učesnici OI u Atlanti pamte po nesnonim saobraćajnim gužvama u kojim su sportisti ostajali zaglavljeni i po nekoliko sati, zbog čega je i jedan džudista bio diskvalifikovan, jer nije stigao na vreme na merenje.
"Dugo nisam bio siguran da li je to samo trenutni osećaj ili nešto više, ali i kasnije sam to shvatio - Igre u Atlanti na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Istina, najveći cilj svakog sportiste bio je i jeste da bude učesnik jednog ovakvog događaja. Ali sama ta organizacija, celo olimpijsko selo, ta doza haotičnosti u stvaranju plana rada kod njih... Pa onda smeštaji, menze... Trebalo je do svega toga doći u onim malim automobilima koji su podsećali na golf vozilo. Sve je bilo krcato. Da dođeš od tačke A do tačke B, da se prevezeš, da sedneš. Ma haos", jasan je Obradović, ali nastavlja:
"Pa onda te priče o druženju. Jeste da je ogroman broj sportista bio na jednom mestu, ali upravo taj detalj oduzimao je pravo na privatnost. Svi su bili posvećeni rezultatu, svako je posle takmičenja odlazio svako na svoju stranu. Ono što su ljudi mogli da vide u televizijskom prenosu razlikovalo se od onoga što se zapravo dešavalo. Putovanja autobusima do trening hala, pa te neverovatne gužve. Ništa nije bilo blizu. Ali i to je sve jedno iskustvo koje nosiš kroz život".

POKAZALI SMO LITVANIJI DA NIJE BILO NIKAKVE NEPRAVDE

Selektor Obradović se u odnosu na sastav koji je putovao u Atinu godinu dana ranije odlučio samo za minimalne korekcije, zbog ovih ili onih razloga. Umesto iskusnog lava Zorana Sretenovića i mladog Dejana Koturovića poziv su dobili Milenko Topić i Nikola Lončar. A sa njima su putovali još i - Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić i Dejan Tomašević. Bio je to evropski Drim tim.
"Iskreno, kada smo došli tamo očekivali smo da će samo takmičenje biti malo interesantnije. Jer mi smo se praktično do polufinala - prošetali. Iskreno sam i tada mislio, a takvog sam mišljenja i sad - da je Evropsko prvenstvo bilo, odnosno da je ste jače, kada pogledate kvalitet selekcija koje dolaze na Olimpijske igre. Svima je jasno da se najbolja košarka igra u Americi i u Evropi. Ja sam imao veća očekivanja, ali mi smo gledali samo jedan cilj - medalju".

KOŠARKAŠKI VREMEPLOV – Seul 1988: Stvaranje zlatne generacije, “namazni“ Sovjeti i Sabonisova dominacija

I stvarno je tako bilo. Za Jugoslaviju u tom trenutku nikakav problem nisu napravili Južna Koreja (118:65), Portoriko (97:86), Brazil (101:82), Grčka (71:63) i Australija (91:68). Upravo susret sa tada jakim Kengurima Saša Obradović pamti po dobrom, jer je i sam tu utakmicu okarakterisao kao individualno njegovu najbolju na turniru. Plavi su celu grupnu fazu završili u visokom ritmu, uz ukupno koš-razliku od "+114" poena. A onda je usledilo i poigravanje sa Kinom i pobeda od neverovatnih 67 poena (128:61). I to sa pola gasa. Bio je to samo dokaz koliko smo bili superiorniji od gotovo svih timova na turniru. A onda je usledila repriza finala sa EP i novi duel sa Litvanijom, koja je tražila osvetu zbog, kako su oni to nazvali - nepravde godinu dana ranije.
"Sama ta pobeda u polufinalu bila je dovoljan dokaz da nisu imali razlog da se ljute na nas i govore o nekoj nepravdi. Bili smo jači kao ekipa i to smo na terenu dokazivali. Oni su imali svoje kvalitete - Sabonisa, Karnišovasa, Marčuljonisa... Ali kada se sve stavi na papir, individualno i timski smo bili jači. Ako su imali razlog, a po mom mišljenju nisu imali razlog za nezadovoljstvo, onda im je ta utakmica pokazala drugačije. Sve i da je bilo neke nepravde - bilo je grešaka na obe strane".

Najbolje je sačuvano za kraj - meč sa Amerima. Čarls Barkli, Peni Hardavej, Grent Hil, Karl Meloun, Redži Miler, Hakim Olajdžuvon, Šakil O'Nil, Geri Pejton, Skoti Pipen, Mič Ričmond, Dejvid Robinson i Džon Stokton. Tim snova. Trenutak koji su jugoslovenski košarkaši toliko dugo sanjali konačno je postao najlepša java. Ali Plava garda se nije bojala imena i veličine protivnika, bez obzira na to što je i godinama kasnije okarakterisan kao jedan od tri najmoćnija u istoriji.
"Ako me pitate da li je bolji bio taj ili onaj sastav iz 1992. godine, ne bih znao šta da odgovorim. Džordan, Bird, Medžik i ostatak tima iz '92. obeležili su celu jednu epohu. Mislim da je to bila najjača američka ekipa isvih vremena, a da ona sa kojom smo se mi sastali četiri godine kasnije stoji rame uz rame sa klasom '92", priseća se Obradović i dodaje:
"Pre ovog našeg razgovora seo sam za kompjuter da pogledam ko je sve bio deo tog tima. Sve su to bile igračke legende, koje su ostavile pečat na jedan veliki period. Od tih igrača si učio košarku, pokušavao da 'skineš' neke poteze i divio se njihovim igrama. Lično, to iskustvo odmeravanja snaga sa Pejtonom Stoktonom i Milerom bilo je neprocenjivo".

Skrenuli smo na trenutak sa puta kako bismo čuli nekoliko zanimljivih anegdota koje nam je otkrio Obradović. 
"Sećam se jednog detalja baš sa Milerom. Bio je poznat kao prznica, kao drčan igrač, koji je voleo taj 'treš-tok' i uvek je prednjačio u tome. Našli smo se bili u situaciji da me je u jednom duelu udario, a onda se okrenuo prema meni i upitao me: 'Eto, udario sam te, šta ćeš sad da uradiš po tom pitanju?' Ja sam bio maksimalno fokusiran na igru i samo sam mu rekao da neću uraditi ništa, a on se osmehnuo i kratko dobacio: 'Tako sam i mislio...'. A onda imate i taj momenat kada vam mnogo godina kasnije nakon jedne utakmice prilazi sin Džona Stoktona, Majkl. Došao je bio da me pozdravi, da mi kaže da je u dvorani gledao finale 1996. godine i da mi prenese pozdrave od oca".

Ali nije se na tome zaustavio nekadašnji vrsni plejmejker.
"Jedan od detalja koji mi je ostao u snažnom sećanju je ona čuvena fotografija sa Muhamedom Alijem. Ta fotografija me stalno vraća u jedno sećanje koje ne bledi. Inače, te '96. godine prvi put sam se ošišao do glave. Sale Đorđević mi je jednom prilikom prišao i pitao: 'Šta će ti čoveče više to paperje na glavi?' Uzeo je mašinicu i tada me ošišao do glave, što je kasnije ostalo kao detalj koji nas je obojicu pratio, a-ha-ha".

Samo finale prošlo je u jednoj rovovskoj borbi koja je trajala gotovo punih 30 minuta. Plavi su meč sa Amerima dočekali kao zapete puške, a takva, uzavrela atmosfera prenela se i na teren. Najbolju rolu u jugoslovenskom timu tada je odigrao neponovljivi Žarko Paspalj, koji je članove Drim tima terao da grickaju nokte jer jednostavno nije mogao da promaši iz igre. Bio je neuhvatljiv. Zajedno sa Paspaljem konce su tada držali Divac i Đorđević. Međutim, sticajem ružnih okolnosti Jugoslavija je baš za meč sa Amerima izgubila Zorana Savića zbog povrede desne noge, dok je Predrag Danilović po sopstvenom priznanju tada odigrao najlošiji meč na celom turniru. Zato se Plavi tim dobro držao gotovo 30 minuta, a kada su kola počela da padaju, povratka nije bilo.
"Ne bih mogao da kažem da su nas olako shvatili ili da su nas potcenili, ali mogu da potvrdim da smo tada odigrali utakmicu na jednom izvanrednom nivou. Uostalom, kao i ceo turnir. Mi smo tada imali bolju ekipu kada gledate timski kvalitet. Oni su ipak bili skupina izuzetnih individualaca. Mi smo imali sve te neke elemente jedne jako kvalitetne timske igre, zato smo mi bili ekipa koja je jako teška za skauting. Jer smo bili nesebični, igrali smo uvek na dodavanje više, igrali smo košarku koja je bila jako lepa za oko. To je bila igra sa puno ideje. Imali smo sve ono što je krasilo našu igru svih tih godina. Mi se jesmo dobro držali tih 30 minuta, ali videla se ipak ta razlika u individualnom kvalitetu. Oni su nas savladali, ali i dalje mislim da je razlika na kraju trebalo da bude manja".

Činjenica je da se i godinama kasnije pričalo o tome da konačni rezultat (95:68) nije bio ekvivalentan pravom stanju na terenu. Mada je Obradović i danas svestan toga da bi verovatno stanje stvari bilo još drugačije da je i Zoran Savić bio na terenu tada, utiska je da se verovatno ishod ne bi promenio. Jer, ipak je Drim tim svetu predstavio pravu borbenu mašineriju.
"Pazite, mnogo je detalja bilo, mnogo toga se desilo i te 1996. godine, ali i kasnije. Mnogo lepih trenutaka. Ali, ono što je na mene ostavilo poseban utisak bio je baš taj Drim tim. Pazite, igrali ste protiv jednog Gerija Pejtona, koji je bio nestvaran igrač, posebno u odbrani - svuda ga je bilo. Redži Miler je bio izvanredan šuter i po tome ga svi pamte. A da ne pričam o trilingu centara - Dejvidu Robinsonu, Hakimu Olajdžuvonu i Šakilu O'Nilu. Izlišno je pričati o svemu što su kao igrači uradili, ali bili su i prave ljudske gromade, a-ha-ha. Nikako ne smem da zaboravim Džona Stoktona, čoveka koji je igrao s takvom lakoćom da je to bilo nepojmljivo u to vreme. Bio je igrač ispred vremena u kom je igrao".

Na kraju, osvrnuli smo se i na političku podlogu koja je ispratila sve sportske događaje u Jugoslaviji tih godina.
"Ako pričamo o nekim patriotskim emocijama, mislim da su one ubedljivo bile najjače '95. godine. Sam odlazak na turnir, pobeda, pa doček. Sve je bilo nadrealno. A onda dok je taj pozitivni naboj još trajao onda si već išao u SAD na Igre. Nama nisu bili potrebni spoljašnji faktori da bismo osetili neki pritisak. Nama je glad za medaljama bila dovoljan pritisak u tom trenutku, bez obzira na sve što se dešavalo oko nas. To nas je teralo da pružamo ono najbolje, da igramo kao nikad pre. Tada se nije u pitanje dovodilo učešće u reprezentaciji kao što je to aktuelno ovih godina. Svi smo željno čekali velika takmičenja da igramo i predstavljamo svoju zemlju i osvajamo medalje. Bili smo jako motivisani i to je nešto što nas je pratilo na svakom koraku".

Ipak, imali su Plavi i muzički katalizator, koji je unosio dodatnu energiju u tim pred svaku utakmicu.
"Tačno se sećam da je pred svaku utakmicu išla pesma 'Mesečina', koja je u to vreme, a i sada je jako popularna. Ta melodija se slušala kao himna. To se uvek puštalo, u autobusima, na treninzima, u svlačionicama. Ta pesma je obeležila Igre u Atlanti, jer smo uz nju izlazili na utakmice, vraćali se, slavili i pevali".

Bilo je to ludo, ali nezaboravno vreme.

(FOTO: MN Press, Action Images)